Господар стварности

Поделите:

„Сада смо империја“, прича се да је Карл Рове 2004. рекао Рону Сускинду. „Наше делање ствара сопствену реалност“. Сетила сам се ове изјаве када је избио скандал са Харвеyем Wеинстеином. Прича за причом сведочи о обрасцу предаторског понашања и сексуалног злостављања, који се као лош сценарио понавља на безброј узорака. Каква досада! Али ту постоји дубља прича о злостављању, више у Ровеовом духу, која као да причињава веће задовољство починиоцима.

Сви знамо да је сексуално злостављање најтешње везано за моћ. Физички чин је један вид злоупотребе моћи, а други је контролисање саме стварности. То је она врста моћи коју је Рове добро разумео. Да ли је Wеинстеин тежио сексуалној моћи и сексуалном задовољству? Или је секс био само један потез у дужој игри која почиње постављањем замке (пословни састанак у хотелској соби, уз присуство помоћнице као мамца), затим се прелази на секс, а онда на заташкавање које пружа трајније узбуђење, чисто задовољство поседовања моћи над самом стварношћу?

Сцена у хотелској соби је злоупотреба моћи једног мушкарца над једном женом. Али заташкавање тог догађаја подразумева моћ над светом. Уобичајени језик тог злочина јасно показује о чему се ради: „Не одбацуј моје пријатељство због пет минута“. Можеш бити звезда, а можеш бити нико и ништа. Или: Нико ти неће веровати. Многе жене су се бар некад уплашиле да им неко неће поверовати. Готово ниједна не зна како се моћно осећа онај који изговара реченицу: „Нико ти неће веровати.“

Такве претње и обећања обзнањују контролу мушкарца над стварношћу, а уживање које одатле проистиче очигледно је појачано када га неко други (жртва, помоћнице, сарадници или цела компанија) гледа како то ради. Можда је зато Рове тог дана 2004. поделио своју малу тајну са Сускиндом. Сасвим је извесно да се Доналд Трумп управо због тога хвалио Биллyју Бусху: „Када си звезда, то ти је допуштено.“

Али између Трумпа и Wеинстеина постоји кључна разлика. Wеинстеин је стара школа. Његове реакције ових дана јасно показују да се плашио скандала. Он пориче да су се сексуални чинови одиграли без пристанка, али признаје да су се перспективе можда разликовале. Такви уступци су некад били потез у игри контроле над стварношћу. Питајте Аниту Хилл. Али у Трумпово време, онај који размењује оптужбе с тужитељкама тврди не да контролише стварност – већ да јој се покорава.

Изгледа да су се медији које је Wеинстеин сматрао својим послушницима осамосталили. Некада је то био пут ка срећном крају. Поука приче је била да новинарство има моћ да обелодани злоупотребе моћи и сруши моћнике. Патријархат одумире на дезинфекционој светлости дана. То је добра прича.

Управо зато је сада сви пратимо. Не ради се само о сексу, који је очигледно био досадан: бадемантил, масажа, ужурбано наговарање којим Wеинстеин намамљује жене из јавног предворја у приватну собу. Не ради се само ни о злурадости због пада човека који заслужује презир, већ је то за већину нас прича са поуком, за коју се надамо да ће сличне њему уплашити од појављивања њиховог имена на насловним странама. Свакако је то и носталгија за временом када су новинарска открића имала снажно дејство и када су постојале структуре које су их подржавале: истински слободна штампа, јавност која је у стању да буде шокирана, гласачи вољни да искористе моћ свог листића, гласање које није изманипулисано и заиста утиче на резултате избора, стварна могућност да се моћан човек сруши истином.

Користећи структурне промене, Трумп је променио правила игре. Он никада не би понудио да оде на лечење како би сачувао посао. Никада не би молио да му се пружи још једна шанса. Ако шаљеш мејлове пријатељима тражећи помоћ, ако обећаваш да ћеш ићи на лечење, ако се надаш још једној шанси, већ си – по Трумповом тинејџерском светоназору – губитник: жртва стварности, а не њен творац. Игра је завршена. А с њом и задовољство јер се оно састоји у владању стварношћу. Зато је Трумп прошле године, када су се појавили веродостојни извештаји о женама које га оптужују – њих бар 14 – довео са собом на другу председничку дебату три жене које су тврдиле да их је напао муж његове противкандидаткиње. Уместо да се дистанцира од теме коју је покренуло објављивање снимка у телевизијском програму Аццесс Холлywоод, Трумп ју је похлепно приграбио и створио стварност у којој он, без трунке срама, преузима улогу бранитеља оштећених жена. Хилларy, која још игра по старим правилима, сигурно није ни помислила да би било добро да се окружи жртвама Трумпових предаторских активности.

Раскорак између старих и нових правила радио је за Трумпа: да су оптужбе против њега тачне, он би се свакако постидео после обелодањивања својих недела, зар не? Одсуство стида многи су схватили не као сведочанство о новој врсти застрашујуће бестидности, већ као потврду да су оптужбе неистините или бар да је посреди много буке ни око чега. За Трумпа је то заправо била још једна охрабрујућа победа над самом стварношћу.

И Обама је играо по правилима старог света када је упозорио Трумпа: „Не можеш побећи од истине“. На другој страни је Трумп, који верује да се стварношћу може владати. Не да се она може обликовати, или продати, или порећи, па чак ни да се може произвести као у серији Мад Мен, већ да се њоме може владати. У том смислу, без обзира на све протесте неоконзервативаца, Трумп је створење које се испилило из Ровеовог републиканизма. Господар стварности.

Bonnie Honig, Boston Review, 13.10.2017.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here