Господар три прстена

Поделите:

Александар Вучић је тачка пресека три прстена неформалне моћи: узаног круга људи од поверења, масовне партијске армије и слободних стрелаца који служе за ПР. Ту је, а не у државној функцији, срж његове снаге.

Слика прва: Александар Вучић је у Мионици, отвара халу спортова која може да прими петину становника општине, петина је и дошла, спонтано као и свуда где се председник појави, строј сниматеља, велике речи о већим платама и пензијама (сигурно до краја године), миру и стабилности (већ су ту, али их треба чувати). Велика обећања за велику страначку армију.

Слика друга: Александар Вулин, министар војни, каже да би требало прекинути евроинтеграције или пак посланик Владимир Ђукановић прича да је Новак Ђоковић идиот јер навија за Хрвате у фудбалу. Срећом, ту је председник да прекори или подвикне, да праведничком руком врати залутале шрафове свог режима на њихово место. Ватрогасац као шеф паликућама.

Слика трећа: Андреј Вучић, председнички брат, шета се са војним обезбеђењем и упадне у тучу са жандармеријом, или се пак открију офшор-фирме на његово име, или се шушка да у џаковима разноси новце по Србији које чланови СНС онда донирају вољеној странци. Александар Вучић ту добија оспице, свако помињање брата је „напад на председника и његову породицу“. Брат је табу.

Током шест година на власти, посебно од уклањања Томислава Николића на лукративно измишљено место шефа савета за односе са Русијом и Kином те обрачуна са његовим људима у странци, Александар Вучић је успоставио три паралелне линије власти под својом командом. Она, званична преко председничке или премијерске функције, ту се чак и не броји јер није битна. Једнако би Вучић могао да буде без икакве функције – није да у свету стабилократија нема таквих примера.

Он је најпре шеф чврсте партијске структуре која се прожима до оне хале у Мионици и сваког човека у њој. Он је диригент некој врсти слободних стрелаца које је одабрао баш да праве проблеме које ће онда он решавати. Он је на челу и уском, такорећи породичном кругу људи, у које једино има поверење и који су везани знањем о најважнијим закулисним пословима.

Тата, бата и он

„Први круг око њега је фамилија. Kућа. Мислим да се ту све завршава. Не видим ко би из странке могао да има утицај на тај круг“, каже за ДW новинар Слободан Георгиев. „Ако бих војнички поставио, то је генералштаб. Ови остали су пуковници. Високо су у хијерархији, али раде по задужењима, иду где им се каже, стављају главу тамо где други не би ногу. И нема им изласка из тога.“

До јавности ту и тамо процури нека прича са Вучићевом родбином у главним улогама. Једном је то брат Андреј који, како се чује, обилази локалне одборе и дисциплинује непослушне. Други пут је – тако што Тањуг случајно објави фотографију – син Данило који на трибинама навија поред осуђиваних криминалаца. Мозаик о кругу од Вучићевог поверења је, у најбољем случају, прилично рупичаст. Јер свако питање о томе сече се у корену.

„Показао је да мало коме верује ван интимног, породичног круга“, каже Георгиев. „Зато, кад год се тај круг негде помене, испада да се њему напада породица. Нико не напада породицу већ су ти људи на овај или онај начин укључени у доношење одлука које се тичу ствари у Србији, а за које немају мандат.“

Јасмина Лукач, уредница политичке рубрике листа Данас, верује да је Вучићу у успостављању омерте – варијације мафијашке заклетве ћутања – одлучујуће помогло искуство из Српске радикалне странке где је контролисао добар део информација. „Kругови око Бориса Тадића су рецимо стално излазили у медије па смо знали да је Ђилас против Јеремића, да имају политичке или пословне конфликте. Радикали су међутим умели да све то држе далеко од очију јавности, а Напредњаци то умеју још боље.“

Природа власти није само политика него и велики финансијски интерес, каже Лукач за ДW. „Претпостављам да сви знају много једни о другима, да морају бити држани близу, зато да неко не би знање употребио против других.“

Власт значи – можда и у првом реду – контролу јавног новца. Њу је Вучић потпуно монополизовао, каже Георгиев. „Он и јавно каже ‘ја ћу дати’ или ‘нећу дати’. Врло је тешко замислити да ти људи нису директно укључени у све велике набавке и уговоре. Не постоји ниједан посао иза којег не стоји Вучић. Наравно, он ништа није потписао – потписују Зорана Михајловић, други министри, локалне самоуправе.“

Помало слободни стрелци

За разлику од тајне ложе која има нечег масонског у себи – сви знају да постоји, нико не зна шта тачно ради – пред јавност се редовно припуштају кербери са посебним задужењима. То што у Влади већ годинама прозападна министарка „досовкиња“ Зорана Михајловић седи поред проруског јастреба „јуловца“ Александра Вулина чита се као доказ Вучићеве цатцх-алл тактике.

За сваког је ту понешто, и „будућност наше деце“ у ЕУ и мајка Русија, и четници и партизани, и историјско помирење са Албанцима и лов на „Шиптаре“. Kолико је у томе спонтаности? Јасмина Лукач сматра да слободни стрелци, они који ту и тамо штрче, раде у задатим оквирима.

„Kао што и у позоришту сваки глумац може да улози да свој печат, тако ни они не морају за сваку ситницу да питају за дозволу, то би физички било немогуће. Зато понекад и нису сигурни да су добро одиграли, да ли ће добити аплауз или казну“, каже она. А улоге су важне, додаје, јер тако настају драме које се могу продати јавности.

Слободан Георгиев је пак убеђен да је и импровизација ограничена на минимум. „Све су то пиони који су део ПР-плана. Измисли се ствар, онда Вучић реагује. Део тог плана је и Ивица Дачић. Не постоји начин да изађу и напричају глупости, а да нису питали за дозволу. Или су људи попут Вулина изабрани јер се зна шта ће заступати. Или као Зорана Михајловић за коју се чини да излеће. Али то је све договорено, одлична организација.“

Странка у странци

Трећи, најшири круг следбеника, сеже до оних 600.000 људи са партијским књижицама. Георгиев указује на улогу Дарка Глишића, председника Извршног одбора СНС, иначе кума Александра Вучића. „Глишић са својим координаторима води владу и Србију док је Вучић одсутан. Где год се мрднете по Србији – небитан је председник општине, локалног одбора… само питаш ко је координатор СНС за тај округ. Они држе под контролом сву локалну самоуправу.“

Ту и тамо чак и сам Вучић проговори о струјама у својој странци, последњи пут о поделама у нишкој СНС поводом предаје аеродрома републици. Ових дана је најурен председник општине Алибунар, донедавно напредњак, који тврди да су одборници силом одвођени у Београд на „инструкције“. У Пожаревцу су недавно неки одборници СНС са говорнице градске скупштине дали себи одушка, говорећи о завадама у странци због поделе плена.

Српска напредна странка заправо и није странка, каже Георгиев. „Ту нема аутономног мишљења. Сви који су га имали, елиминисани су. За дисциплину је задужен Глишић са својом екипом. Рецимо потпредседници странке ништа не значе, не постоје. Да ли су живи или нису, присутни или нису, није важно.“

Јасмина Лукач примећује да Вучићеве одлуке унутар странке, поготово кадрирање, нису увек у складу са његовим жељама већ са врхунским интересом – останком на власти. „Ако погледате тако, он није повукао ниједан ирационалан кадровски потез. Уз то, изгледа познаје јавно мњење много боље од других. Рецимо, за Ану Брнабић се тврдило да ће му нарушити рејтинг, али није.“

Док стигнемо до „обичног човека“, рецимо оног који аутобусом иде по Србији да глуми народ док се секу црвене врпце, прошли смо већ десетине хиљада мањих и већих функционера чији се интерес да буду део система мери користима већим од пуког запослења за минималац. „Медији, посебно таблоиди, су ту џојстик. Kо таласа, завршава на насловној страни са све породицом. То је менаџмент страха“, додаје Георгиев.

А онај обични партијски свет? О томе наш саговорник каже: „Сви га гледају сваког дана. Нормалан свет и не зна да постоји нешто друго, броја два нема. У вестима тог човека цео свет прима, не клечи ни пред ким, прича да брани, да не да, сваког дана нешто отвара, градилишта, метар пута… кад то гледаш, мислиш да је то супер. Kо може боље од тога?“

 

дојче веле

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here