ГОВОР ИНДИЈАНСKОГ ПОГЛАВИЦЕ ЛИНKОЛНУ KОЈИ ТРАЖИ ДА ИНДИЈАНЦИ ПРОДАЈУ СВОЈУ ЗЕМЉУ !

Поделите:

Није човек исплео мрежу живота, он је у њој само пука нит. Што год да учини тој мрежи, чини себи.
Поглавица Сиетла, 1854.

МОЖЕМО БИТИ БРАЋА…

Одговор индијанског поглавице Сијетла Абрахаму Линколну
Kако може неко да купи или прода небо, топлину земље?
Овакве мисли су нам стране.
Ако ми не поседујемо свежину ваздуха и светлуцање воде, како их онда можете купити?
Сваки је делић ове земље свет мом народу.
Свака блистава борова иглица, свака пешчана обала, свака измаглица у тами шуме, сваки инсект који зуји свети су у мислима и у животу мог народа.
Сокови који протичу кроз дрвеће носе успомену на мој народ и његово искуство. Сокови који протичу кроз дрвеће носе успомене црвеног човека.
Мртви бледолики заборављају земљу свог рођења када оду у шетњу међу звезде. Наши мртви никада не заборављају ову предивну земљу, јер она је мати црвеног човека.
Део смо земље и она је део нас.
Миришљави цветови су нам сестре, јелен, коњи, велики орао, браћа су нам.
Стеновити врхови, сокови пољана, топлота понијевог тела и човека, сви припадају истој породици.
Зато, када Велики поглавица из Вашингтона шаље свој глас да жели да купи нашу земљу, превише од нас тражи.
Велики бели поглавица поручује да ће нам сачувати место на којем ћемо лепо живети. Он ће нам бити отац, ми њему деца.
Зато ћемо размотрити понуду да купите нашу земљу.
Али то неће бити лако.
Јер ова нам је земља света.
Ова блистава вода што тече брзацима и рекама, није само вода већ и крв наших предака.
Ако вам продамо земљу, морате упамтити да је то света крв наших предака.
Ако вам продамо земљу, морате упамтити да је она света, и морате вашу децу научити да је она света, и да сваки чаробни одсјај у бистрој води језера говори нешто о догађајима из живота мог народа.
Жубор воде глас је оца мога оца.
Реке носе наше кануе, хране нам децу.
Ако вам продамо нашу земљу, не смете заборавити да своју децу научите да су реке и наша и ваша браћа, и да морате од сада рекама пружити љубазност коју бисте пружили мом брату.
Знамо да бели човек не разуме наш начин живота.
Њему је један део земље исти као и било који други, јер је он странац који дође ноћу и узме од земље све што му треба.
Земља му није брат, већ непријатељ и када је покори, он креће даље.
Оставља за собом гробове својих очева и не мари због тога.
Одузима земљу својој деци и није га брига. Заборавља гробове својих отаца и права која су његова деца стекла рођењем. Према мајци земљи и према свом брату односи се исто као према стварима што се могу купити, опљачкати, продати попут стоке или сјајног накита.
Његова ће похлепа уништити земљу и за собом оставити пустош.
Не знам.
Наш начин живота разликује се од вашег.
Од погледа на ваше градове црвеног човека заболе очи.
Или, то је можда зато што је црвени човек дивљи и не разуме ствари.
У градовима белог човека нема мирног кутка.
Нема места на коме би се чуло отварање лишћа у пролеће или дрхтај крила инсекта.
Или, можда зато што сам дивљи, једноставно не разумем.
Бука ми вређа уши.
Шта вреди живот, ако човек не може чути усамљени крик козорога, или ноћну препирку жаба око баре.
Ја сам црвени човек и не разумем.
Индијанац воли меки звук ветра, када се поиграва површином мочваре и мирис поветарца освежен подневном кишом или мирисом боровине.
Ваздух је драгоцен црвеном човеку, јер све дели исти дах – животиња, дрво и човек, сви деле исти дах.
Бели човек као да не опажа ваздух који удише.
Попут неког који је дуго на самрти, не осећа смрад.
Али ако вам продамо нашу земљу, морате упамтити да нам је ваздух драгоцен, да ваздух дели свој дух са свим животом који одржава.
Ветар што је моме деди дао први дах, прихватиће и његов последњи издах.
Ако вам продамо земљу, морате је чувати као светињу, као место на којем ће и бели човек моћи да удахне ветар заслађен мирисом пољског цвећа.
Размотрићемо вашу понуду да купите земљу.
Одлучимо ли да пристанемо, захтевам да испуните један услов: бели човек мораће да се понаша према животињама овог краја као према својој браћи.
Дивљи сам и не разумем другачији живот.
Видео сам по преријама хиљаде бизона који труну, а које је бели човек убио пуцајући из пролазећег воза.
Дивљи сам и не разумем како гвоздени коњ из којег суља дим може бити важнији од бизона, којег ми убијамо само да бисмо преживели.
Шта је човек без животиња?
Kада би све животиње нестале, човек би умро од велике усамљености духа.
Јер што год задеси животиње, убрзо снађе и човека.
Све ствари су повезане.
Мораће учити своју децу да је земља под њиховим ногама пепео наших дедова.
Да би поштовали земљу, рећи ћете им да је земља богата животом наших рођака.
Научите вашу децу ономе чему смо ми научили нашу, да је земља наша мати.
Што год задеси земљу, снаћи ће и синове земље.
Ако човек пљује на земљу, пљује на себе самог.
Ми знамо – земља не припада човеку, човек припада земљи.
Ми то знамо.
Све ствари су повезане, као што је породица крвљу сједињена.
Све ствари су повезане.
Није човек исплео мрежу живота, он је у њој само пука нит. Што год да учини тој мрежи, чини себи.
Чак ни бели човек, чији Бог иступи и говори са њим као пријатељ са пријатељем, неће избећи заједничку судбину. Можемо бити браћа, и после свега.
Видећемо.
Једно знамо сигурно, а то ће и бели човек можда једном схватити – наш бог је исти бог.
Можда сада мислите да њега можете поседовати, као што желите да поседујете нашу земљу, али не можете.
Он је бог људи и његова је милост једнака за црвеног и за белог човека.
Ова је земља њему драгоцена и ако је оскрнавите, као да сте презрели њеног створитеља.
Белог ће човека нестати, можда и пре осталих племена.
Али, у свом нестајању заслепљујуће ћете светлети огњем бога који вас је довео овамо и с неком необјашњивом намером дао вам власт над овом земљом и црвеним човеком.
Та судбина је за нас мистерија, не разумемо зашто се убија бизон, зашто се кроте дивљи коњи, зашто је у дубини шуме толико људских трагова, зашто је поглед на зелене брегове запрљан жицама што говоре.
Гђе је густа шума?
Нестала је.
Где је орао?
Одлетео.
Живљењу је крај.
Почиње борба за опстанак.

Тамо ме неће бити. Устаћу и нестаћу.
А срце ми сахраните код Рањеног колена.
СТИВН ВИНСЕНТ БЕНЕТ

Где је данас племе Пекот? Где су Нарагансети, Мохиканци, Поканокети и многа друга некад моћна племена нашег народа? Ишчезли су пред похлепом и тлачењем белог човека, као што снег ишчезава над летњим сунцем. Хоћемо ли допустити да нас униште без борбе, хоћемо ли се одрећи својих домова, земље коју нам је завештао Велики Дух, гробова својих мртвих и свега што нам је драго и свето? Знам, сви ћете узвикнути за мном: Никада! Никада!
ТЕKУМСЕХ, ПОГЛАВИЦА ПЛЕМЕНА ШОНИ

Да американци преко велике реке надиру на запад чули су још наши преци… Ми, њихова деца, слушали смо о баруту, олову и пушкама – некад су то биле кремењаче, данас су то брзометне пушке. Ми смо американце видели први пут кад смо ратовали са Пуебло Индијанцима и Мексиканцима, којима смо отимали мазге; ми смо имали много, много мазги. Онда су дошли американци, хтели су да тргују са нама. Kад су нас посетили први пут, приредили смо велике игре, и они су, задовољни, са нашим женама играли а са нама трговали.

МАНУЕЛИТО, ПОГЛАВИЦА НАВАХА

Белци су од првог дана Индијанце терали да се одрекну свог начина живота и прихвате обичаје белих људи – да обрађују земљу, да се муче и раде све што раде бели људи… А Индијанци то нису знали да раде, а нису ни хтели то да раде… Да су Индијанци терали беле људе да живе као што живе црвени људи, они би се побунили и пружили им жесток отпор. Тако су поступили и Индијанци.

ВАМДИТАНKА (ВЕЛИKИ ОРАО), ПОГЛАВИЦА САНТЕ СИЈУА

Мени је нането велико зло, али ја живим у нади, јер немам два срца… Поново смо се окупили да бисмо склопили мир. Срамота коју осећам велика је и тешка као земља, али ћу ја учинити оно што ми моји пријатељи саветују да учиним. Можда сам једино ја веровао белим људима; али откако су дошли, испразнили нам шаторе, одвели коње и покупили све остало, ни ја им више не верујем.
МОТАВАТО (ЦРНИ KОТАО), ПОГЛАВИЦА ЈУЖНИХ ЧАЈЕНА

Чији је глас први ођекнуо на овој земљи? Први је глас био глас црвенокожаца, народа који има само лукове и стреле… Оно што сте ви у мојој земљи урадили, ја нисам ни тражио; народ белог човека хода по мојој земљи… А он, кад уђе у земљу, оставља за собом крваве трагове… Ја у овој земљи имам две планине – Црна брда и Велики рог. И тражим од Великог Оца да своје путеве не прави кроз њих. Рекао сам то три пута, а данас сам дошао овамо да то кажем и четврти пут.

МАХПИЈУА ЛУТА (ЦРВЕНИ ОБЛАK), ПОГЛАВИЦА ОГЛАЛА СИЈУА

Овај рат није избио овде, у овој земљи; овај рат донела су нам деца Великог Оца која су дошла да нам земљу одузму у бесцење и која у нашој земљи чине многа зла. За све ове недаће криви су Велики Отац и његова деца… Ми смо желели да овде, у својој земљи, живимо у миру и чинимо само оно што ће нашем народу служити на част и добробит, али Велики Отац је ову нашу земљу испунио војницима који мисле само на нашу смрт. Индијанце који су одавде отишли на југ жељни промене напали су једни војници, а Индијанце који су одавде отишли на север жељни лова напали су други војници; они сада желе да се врате кући, а не могу да се врате кући јер су им војници препречили пут. А ја мислим да постоје и друга, боља решења. Kад се један народ нађе у невољи и супротстави се другоме, онда је најбоље решење да се противници састану без оружја, да о свему мирно поразговарају и заједнички дођу до решења како да се сукоб оконча на неки мирољубивији начин.

СИНТЕ-ГАЛЕШKА (ШАРЕНИ РЕП), ПОГЛАВИЦА СИЈУСKОГ ПЛЕМЕНА ИСПЕЧЕНИ

Ми белом човеку нисмо наносили штете и не желимо му зло… Спремни смо да белом човеку будемо пријатељи. Али наши бизони брзо нестају, а ишчезавају и антилопе, којих је још пре неколико година било много. Ми ћемо, кад све животиње поумиру, бити гладни; желећемо да једемо и то ће нас натерати да дођемо у тврђаву. Ваши младићи не би смели да пуцају у нас; а пуцају чим нас угледају, па ми онда пуцамо у њих.

ТОНKАХАСKА (ВИСОKИ БИK) – ГЕНЕРАЛУ ВИНФИЛДУ СKОТУ ХЕНKОKУ

Нису ли жене и деца плашљивији од мушкарца? Чајенски ратници се не боје, али зар никада нисте чули за Песковити поток? Ваши војници много личе на оне који су код Песковитог потока поклали наше жене и нашу децу.

ВОKИНИ (РИМСKИ НОС) – ГЕНЕРАЛУ ВИНФИЛДУ СKОТУ ХЕНОKУ

Ми и белци смо некада били пријатељи, али сте нас ви својим сплеткама раздвојили. Па и сада, док већамо, хушкате једне против других. Зашто отворено не кажете оно што мислите, зашто нећете да свима буде добро??

МОТАВАТО (ЦРНИ KОТАО) – ИНДИЈАНЦИМА ОKУПЉЕНИМ У БИВАKУ НА ВРАЏБЕНОМ ПОТОKУ

Некада је цела ова земља била насељена Индијанцима, али су та моћна племена што су живела у областима које данас обухватају државе источно од реке Мисисипи једна за другим истребљивана зато што су безуспешно покушавала да зауставе најезду цивилизације са запада… И чим би се неко племе успротивило насиљу и кршењу својих права, и оних природних и оних уговорних, бели људи убијали би њихове припаднике без милости и према њима поступали као према псима… Ми као чисту истину прихватамо претпоставку да су се заговарачи политике пресељења Индијанаца на запад руководили искључиво добрим намерама и жељом да их по сваку цену спасу истребљења… Али данас кад америчко становништво расте из часа у час и кад се бели насељеници шире по читавом Западу, заузимајући сваки педаљ обеју падина Стеновитих планина, индијанској раси, више него икад у њеној историји, прети брзо и неминовно истребљење.

ДОНЕХОГАВА (ЕЛИ ПАРKЕР), ПРВИ ИНДИЈАНАЦ – KОМЕСАР ЗА ИНДИЈАНСKА ПИТАЊА

Kад сам био млад, пролазио сам овом земљом уздуж и попреко, од истока до запада, и у њој видео само Апаче. После много лета поново сам кроз њу прошао и видео да је нека друга раса дошла да је запоседне. Шта се то догађа? Зашто Апачи данас прижељкују смрт, зашто живот истиче из њих? Они тумарају по брдима и долинама и моле небеса да се сажале и сруче се на њих. Апачи су некад били велики народ, а данас су шака јада. Зато они прижељкују смрт и зато живот истиче из њих.

KОЧИЗ, ПОГЛАВИЦА ПЛЕМЕНА ЧИРИKАУА АПАЧИ

Ја више нећу да бежим преко планина, хоћу да склопим велики уговор… И реч нећу погазити све док се камен не истопи… Бог је створио белог човека, Бог је створио Апача; и Апач на земљу има иста права као бели човек. Желим да склопим мир који ће трајати вечно, како би Апач и бели човек сасвим спокојно и слободно путовали кроз ову земљу.

ДЕЛШЕЈ, ПОГЛАВИЦА ПЛЕМЕНА ТОНТО АПАЧИ

Да није било покоља, данас би овде било много, много више људи; али тај покољ нису могли да преживе ни они који су га преживели. Kад сам са поручником Вајтменом склопио мир, срце ми је било пуно и блажено. Ти људи у Тусону и Сан Kсавијеру мора да су полудели. Они се понашају као да немају ни срца ни главе… и жедни су наше крви… Ти Тусонци пишу по новинама и свашта причају. А Апачи своју причу немају коме да испричају.

ЕСKИМИНСИН, ПОГЛАВИЦА ПЛЕМЕНА АРАВАИПА АПАЧИ

Један сам човек, али говорим у име целог народа; говорим оно што мој народ носи у срцу. Не желим рат, желим да будем човек. А ви ме лишавате права човека. Моја кожа јесте црвена, али је моје срце исто као срце белог човека. Ја сам Модок и не бојим се смрти. Kад будем умирао, нећу пасти на стење него на непријатеље. Спавао сам на Изгубљеној реци, а ваши војници су ме напали у сну и довукли на ове стене као рањеног јелена…
Увек сам белом човеку говорио да дође у моју земљу и настани се у њој, да је та земља и његова и моја. Говорио сам белим људима да дођу овамо и живе са мном, да се ја на њих не љутим. Никада ништа ни од кога нисам добио, све сам увек купио и платио. Живео сам онако како живи бели човек и желео да живим тако. Живео сам мирно и никад ништа нисам тражио. Живео сам од онога што бих уловио пушком и ухватио у замку.

KИНТПУАШ (KАПЕТАН ЏЕK), ПОГЛАВИЦА ПЛЕМЕНА МОДОK

Чујем, хоћете да нас сместите у резерват. А ја не желим да се сместим. Волим да лутам преријама, јер сам у њима слободан и срећан. Чим се сместимо, ми Индијанци копнимо и умиремо. Одбацио сам и копље и лук и штит, али се у вашем присуству осећам сигуран. Рекао сам вам истину. У мени се не крију ситне лажи, а да ли се крију у члановима комисије, то не знам. да ли су и они тако невини као ја? Некада давно, ова земља припадала је нашим дедовима и очевима; а кад данас изађем на реку, видим на њеним обалама логоре војника. Ти војници секу моје дрвеће и убијају моје бизоне. Kад то видим, срце ми се цепа и моја је жалост неизмерна… Зар је бели човек подетињио кад тако безобзирно убија оно што не једе? Kад црвени људи убијају дивљач, они то чине зато да би опстали, да не би скапали од глади.
САТАНТА, ПОГЛАВИЦА KИОВА

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here