GOVOR INDIJANSKOG POGLAVICE LINKOLNU KOJI TRAŽI DA INDIJANCI PRODAJU SVOJU ZEMLJU !

Podelite:

Nije čovek ispleo mrežu života, on je u njoj samo puka nit. Što god da učini toj mreži, čini sebi.
Poglavica Sietla, 1854.

MOŽEMO BITI BRAĆA…

Odgovor indijanskog poglavice Sijetla Abrahamu Linkolnu
Kako može neko da kupi ili proda nebo, toplinu zemlje?
Ovakve misli su nam strane.
Ako mi ne posedujemo svežinu vazduha i svetlucanje vode, kako ih onda možete kupiti?
Svaki je delić ove zemlje svet mom narodu.
Svaka blistava borova iglica, svaka peščana obala, svaka izmaglica u tami šume, svaki insekt koji zuji sveti su u mislima i u životu mog naroda.
Sokovi koji protiču kroz drveće nose uspomenu na moj narod i njegovo iskustvo. Sokovi koji protiču kroz drveće nose uspomene crvenog čoveka.
Mrtvi bledoliki zaboravljaju zemlju svog rođenja kada odu u šetnju među zvezde. Naši mrtvi nikada ne zaboravljaju ovu predivnu zemlju, jer ona je mati crvenog čoveka.
Deo smo zemlje i ona je deo nas.
Mirišljavi cvetovi su nam sestre, jelen, konji, veliki orao, braća su nam.
Stenoviti vrhovi, sokovi poljana, toplota ponijevog tela i čoveka, svi pripadaju istoj porodici.
Zato, kada Veliki poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da želi da kupi našu zemlju, previše od nas traži.
Veliki beli poglavica poručuje da će nam sačuvati mesto na kojem ćemo lepo živeti. On će nam biti otac, mi njemu deca.
Zato ćemo razmotriti ponudu da kupite našu zemlju.
Ali to neće biti lako.
Jer ova nam je zemlja sveta.
Ova blistava voda što teče brzacima i rekama, nije samo voda već i krv naših predaka.
Ako vam prodamo zemlju, morate upamtiti da je to sveta krv naših predaka.
Ako vam prodamo zemlju, morate upamtiti da je ona sveta, i morate vašu decu naučiti da je ona sveta, i da svaki čarobni odsjaj u bistroj vodi jezera govori nešto o događajima iz života mog naroda.
Žubor vode glas je oca moga oca.
Reke nose naše kanue, hrane nam decu.
Ako vam prodamo našu zemlju, ne smete zaboraviti da svoju decu naučite da su reke i naša i vaša braća, i da morate od sada rekama pružiti ljubaznost koju biste pružili mom bratu.
Znamo da beli čovek ne razume naš način života.
Njemu je jedan deo zemlje isti kao i bilo koji drugi, jer je on stranac koji dođe noću i uzme od zemlje sve što mu treba.
Zemlja mu nije brat, već neprijatelj i kada je pokori, on kreće dalje.
Ostavlja za sobom grobove svojih očeva i ne mari zbog toga.
Oduzima zemlju svojoj deci i nije ga briga. Zaboravlja grobove svojih otaca i prava koja su njegova deca stekla rođenjem. Prema majci zemlji i prema svom bratu odnosi se isto kao prema stvarima što se mogu kupiti, opljačkati, prodati poput stoke ili sjajnog nakita.
Njegova će pohlepa uništiti zemlju i za sobom ostaviti pustoš.
Ne znam.
Naš način života razlikuje se od vašeg.
Od pogleda na vaše gradove crvenog čoveka zabole oči.
Ili, to je možda zato što je crveni čovek divlji i ne razume stvari.
U gradovima belog čoveka nema mirnog kutka.
Nema mesta na kome bi se čulo otvaranje lišća u proleće ili drhtaj krila insekta.
Ili, možda zato što sam divlji, jednostavno ne razumem.
Buka mi vređa uši.
Šta vredi život, ako čovek ne može čuti usamljeni krik kozoroga, ili noćnu prepirku žaba oko bare.
Ja sam crveni čovek i ne razumem.
Indijanac voli meki zvuk vetra, kada se poigrava površinom močvare i miris povetarca osvežen podnevnom kišom ili mirisom borovine.
Vazduh je dragocen crvenom čoveku, jer sve deli isti dah – životinja, drvo i čovek, svi dele isti dah.
Beli čovek kao da ne opaža vazduh koji udiše.
Poput nekog koji je dugo na samrti, ne oseća smrad.
Ali ako vam prodamo našu zemlju, morate upamtiti da nam je vazduh dragocen, da vazduh deli svoj duh sa svim životom koji održava.
Vetar što je mome dedi dao prvi dah, prihvatiće i njegov poslednji izdah.
Ako vam prodamo zemlju, morate je čuvati kao svetinju, kao mesto na kojem će i beli čovek moći da udahne vetar zaslađen mirisom poljskog cveća.
Razmotrićemo vašu ponudu da kupite zemlju.
Odlučimo li da pristanemo, zahtevam da ispunite jedan uslov: beli čovek moraće da se ponaša prema životinjama ovog kraja kao prema svojoj braći.
Divlji sam i ne razumem drugačiji život.
Video sam po prerijama hiljade bizona koji trunu, a koje je beli čovek ubio pucajući iz prolazećeg voza.
Divlji sam i ne razumem kako gvozdeni konj iz kojeg sulja dim može biti važniji od bizona, kojeg mi ubijamo samo da bismo preživeli.
Šta je čovek bez životinja?
Kada bi sve životinje nestale, čovek bi umro od velike usamljenosti duha.
Jer što god zadesi životinje, ubrzo snađe i čoveka.
Sve stvari su povezane.
Moraće učiti svoju decu da je zemlja pod njihovim nogama pepeo naših dedova.
Da bi poštovali zemlju, reći ćete im da je zemlja bogata životom naših rođaka.
Naučite vašu decu onome čemu smo mi naučili našu, da je zemlja naša mati.
Što god zadesi zemlju, snaći će i sinove zemlje.
Ako čovek pljuje na zemlju, pljuje na sebe samog.
Mi znamo – zemlja ne pripada čoveku, čovek pripada zemlji.
Mi to znamo.
Sve stvari su povezane, kao što je porodica krvlju sjedinjena.
Sve stvari su povezane.
Nije čovek ispleo mrežu života, on je u njoj samo puka nit. Što god da učini toj mreži, čini sebi.
Čak ni beli čovek, čiji Bog istupi i govori sa njim kao prijatelj sa prijateljem, neće izbeći zajedničku sudbinu. Možemo biti braća, i posle svega.
Videćemo.
Jedno znamo sigurno, a to će i beli čovek možda jednom shvatiti – naš bog je isti bog.
Možda sada mislite da njega možete posedovati, kao što želite da posedujete našu zemlju, ali ne možete.
On je bog ljudi i njegova je milost jednaka za crvenog i za belog čoveka.
Ova je zemlja njemu dragocena i ako je oskrnavite, kao da ste prezreli njenog stvoritelja.
Belog će čoveka nestati, možda i pre ostalih plemena.
Ali, u svom nestajanju zaslepljujuće ćete svetleti ognjem boga koji vas je doveo ovamo i s nekom neobjašnjivom namerom dao vam vlast nad ovom zemljom i crvenim čovekom.
Ta sudbina je za nas misterija, ne razumemo zašto se ubija bizon, zašto se krote divlji konji, zašto je u dubini šume toliko ljudskih tragova, zašto je pogled na zelene bregove zaprljan žicama što govore.
Gđe je gusta šuma?
Nestala je.
Gde je orao?
Odleteo.
Življenju je kraj.
Počinje borba za opstanak.

Tamo me neće biti. Ustaću i nestaću.
A srce mi sahranite kod Ranjenog kolena.
STIVN VINSENT BENET

Gde je danas pleme Pekot? Gde su Naraganseti, Mohikanci, Pokanoketi i mnoga druga nekad moćna plemena našeg naroda? Iščezli su pred pohlepom i tlačenjem belog čoveka, kao što sneg iščezava nad letnjim suncem. Hoćemo li dopustiti da nas unište bez borbe, hoćemo li se odreći svojih domova, zemlje koju nam je zaveštao Veliki Duh, grobova svojih mrtvih i svega što nam je drago i sveto? Znam, svi ćete uzviknuti za mnom: Nikada! Nikada!
TEKUMSEH, POGLAVICA PLEMENA ŠONI

Da amerikanci preko velike reke nadiru na zapad čuli su još naši preci… Mi, njihova deca, slušali smo o barutu, olovu i puškama – nekad su to bile kremenjače, danas su to brzometne puške. Mi smo amerikance videli prvi put kad smo ratovali sa Pueblo Indijancima i Meksikancima, kojima smo otimali mazge; mi smo imali mnogo, mnogo mazgi. Onda su došli amerikanci, hteli su da trguju sa nama. Kad su nas posetili prvi put, priredili smo velike igre, i oni su, zadovoljni, sa našim ženama igrali a sa nama trgovali.

MANUELITO, POGLAVICA NAVAHA

Belci su od prvog dana Indijance terali da se odreknu svog načina života i prihvate običaje belih ljudi – da obrađuju zemlju, da se muče i rade sve što rade beli ljudi… A Indijanci to nisu znali da rade, a nisu ni hteli to da rade… Da su Indijanci terali bele ljude da žive kao što žive crveni ljudi, oni bi se pobunili i pružili im žestok otpor. Tako su postupili i Indijanci.

VAMDITANKA (VELIKI ORAO), POGLAVICA SANTE SIJUA

Meni je naneto veliko zlo, ali ja živim u nadi, jer nemam dva srca… Ponovo smo se okupili da bismo sklopili mir. Sramota koju osećam velika je i teška kao zemlja, ali ću ja učiniti ono što mi moji prijatelji savetuju da učinim. Možda sam jedino ja verovao belim ljudima; ali otkako su došli, ispraznili nam šatore, odveli konje i pokupili sve ostalo, ni ja im više ne verujem.
MOTAVATO (CRNI KOTAO), POGLAVICA JUŽNIH ČAJENA

Čiji je glas prvi ođeknuo na ovoj zemlji? Prvi je glas bio glas crvenokožaca, naroda koji ima samo lukove i strele… Ono što ste vi u mojoj zemlji uradili, ja nisam ni tražio; narod belog čoveka hoda po mojoj zemlji… A on, kad uđe u zemlju, ostavlja za sobom krvave tragove… Ja u ovoj zemlji imam dve planine – Crna brda i Veliki rog. I tražim od Velikog Oca da svoje puteve ne pravi kroz njih. Rekao sam to tri puta, a danas sam došao ovamo da to kažem i četvrti put.

MAHPIJUA LUTA (CRVENI OBLAK), POGLAVICA OGLALA SIJUA

Ovaj rat nije izbio ovde, u ovoj zemlji; ovaj rat donela su nam deca Velikog Oca koja su došla da nam zemlju oduzmu u bescenje i koja u našoj zemlji čine mnoga zla. Za sve ove nedaće krivi su Veliki Otac i njegova deca… Mi smo želeli da ovde, u svojoj zemlji, živimo u miru i činimo samo ono što će našem narodu služiti na čast i dobrobit, ali Veliki Otac je ovu našu zemlju ispunio vojnicima koji misle samo na našu smrt. Indijance koji su odavde otišli na jug željni promene napali su jedni vojnici, a Indijance koji su odavde otišli na sever željni lova napali su drugi vojnici; oni sada žele da se vrate kući, a ne mogu da se vrate kući jer su im vojnici preprečili put. A ja mislim da postoje i druga, bolja rešenja. Kad se jedan narod nađe u nevolji i suprotstavi se drugome, onda je najbolje rešenje da se protivnici sastanu bez oružja, da o svemu mirno porazgovaraju i zajednički dođu do rešenja kako da se sukob okonča na neki miroljubiviji način.

SINTE-GALEŠKA (ŠARENI REP), POGLAVICA SIJUSKOG PLEMENA ISPEČENI

Mi belom čoveku nismo nanosili štete i ne želimo mu zlo… Spremni smo da belom čoveku budemo prijatelji. Ali naši bizoni brzo nestaju, a iščezavaju i antilope, kojih je još pre nekoliko godina bilo mnogo. Mi ćemo, kad sve životinje poumiru, biti gladni; želećemo da jedemo i to će nas naterati da dođemo u tvrđavu. Vaši mladići ne bi smeli da pucaju u nas; a pucaju čim nas ugledaju, pa mi onda pucamo u njih.

TONKAHASKA (VISOKI BIK) – GENERALU VINFILDU SKOTU HENKOKU

Nisu li žene i deca plašljiviji od muškarca? Čajenski ratnici se ne boje, ali zar nikada niste čuli za Peskoviti potok? Vaši vojnici mnogo liče na one koji su kod Peskovitog potoka poklali naše žene i našu decu.

VOKINI (RIMSKI NOS) – GENERALU VINFILDU SKOTU HENOKU

Mi i belci smo nekada bili prijatelji, ali ste nas vi svojim spletkama razdvojili. Pa i sada, dok većamo, huškate jedne protiv drugih. Zašto otvoreno ne kažete ono što mislite, zašto nećete da svima bude dobro??

MOTAVATO (CRNI KOTAO) – INDIJANCIMA OKUPLJENIM U BIVAKU NA VRADŽBENOM POTOKU

Nekada je cela ova zemlja bila naseljena Indijancima, ali su ta moćna plemena što su živela u oblastima koje danas obuhvataju države istočno od reke Misisipi jedna za drugim istrebljivana zato što su bezuspešno pokušavala da zaustave najezdu civilizacije sa zapada… I čim bi se neko pleme usprotivilo nasilju i kršenju svojih prava, i onih prirodnih i onih ugovornih, beli ljudi ubijali bi njihove pripadnike bez milosti i prema njima postupali kao prema psima… Mi kao čistu istinu prihvatamo pretpostavku da su se zagovarači politike preseljenja Indijanaca na zapad rukovodili isključivo dobrim namerama i željom da ih po svaku cenu spasu istrebljenja… Ali danas kad američko stanovništvo raste iz časa u čas i kad se beli naseljenici šire po čitavom Zapadu, zauzimajući svaki pedalj obeju padina Stenovitih planina, indijanskoj rasi, više nego ikad u njenoj istoriji, preti brzo i neminovno istrebljenje.

DONEHOGAVA (ELI PARKER), PRVI INDIJANAC – KOMESAR ZA INDIJANSKA PITANJA

Kad sam bio mlad, prolazio sam ovom zemljom uzduž i popreko, od istoka do zapada, i u njoj video samo Apače. Posle mnogo leta ponovo sam kroz nju prošao i video da je neka druga rasa došla da je zaposedne. Šta se to događa? Zašto Apači danas priželjkuju smrt, zašto život ističe iz njih? Oni tumaraju po brdima i dolinama i mole nebesa da se sažale i sruče se na njih. Apači su nekad bili veliki narod, a danas su šaka jada. Zato oni priželjkuju smrt i zato život ističe iz njih.

KOČIZ, POGLAVICA PLEMENA ČIRIKAUA APAČI

Ja više neću da bežim preko planina, hoću da sklopim veliki ugovor… I reč neću pogaziti sve dok se kamen ne istopi… Bog je stvorio belog čoveka, Bog je stvorio Apača; i Apač na zemlju ima ista prava kao beli čovek. Želim da sklopim mir koji će trajati večno, kako bi Apač i beli čovek sasvim spokojno i slobodno putovali kroz ovu zemlju.

DELŠEJ, POGLAVICA PLEMENA TONTO APAČI

Da nije bilo pokolja, danas bi ovde bilo mnogo, mnogo više ljudi; ali taj pokolj nisu mogli da prežive ni oni koji su ga preživeli. Kad sam sa poručnikom Vajtmenom sklopio mir, srce mi je bilo puno i blaženo. Ti ljudi u Tusonu i San Ksavijeru mora da su poludeli. Oni se ponašaju kao da nemaju ni srca ni glave… i žedni su naše krvi… Ti Tusonci pišu po novinama i svašta pričaju. A Apači svoju priču nemaju kome da ispričaju.

ESKIMINSIN, POGLAVICA PLEMENA ARAVAIPA APAČI

Jedan sam čovek, ali govorim u ime celog naroda; govorim ono što moj narod nosi u srcu. Ne želim rat, želim da budem čovek. A vi me lišavate prava čoveka. Moja koža jeste crvena, ali je moje srce isto kao srce belog čoveka. Ja sam Modok i ne bojim se smrti. Kad budem umirao, neću pasti na stenje nego na neprijatelje. Spavao sam na Izgubljenoj reci, a vaši vojnici su me napali u snu i dovukli na ove stene kao ranjenog jelena…
Uvek sam belom čoveku govorio da dođe u moju zemlju i nastani se u njoj, da je ta zemlja i njegova i moja. Govorio sam belim ljudima da dođu ovamo i žive sa mnom, da se ja na njih ne ljutim. Nikada ništa ni od koga nisam dobio, sve sam uvek kupio i platio. Živeo sam onako kako živi beli čovek i želeo da živim tako. Živeo sam mirno i nikad ništa nisam tražio. Živeo sam od onoga što bih ulovio puškom i uhvatio u zamku.

KINTPUAŠ (KAPETAN DŽEK), POGLAVICA PLEMENA MODOK

Čujem, hoćete da nas smestite u rezervat. A ja ne želim da se smestim. Volim da lutam prerijama, jer sam u njima slobodan i srećan. Čim se smestimo, mi Indijanci kopnimo i umiremo. Odbacio sam i koplje i luk i štit, ali se u vašem prisustvu osećam siguran. Rekao sam vam istinu. U meni se ne kriju sitne laži, a da li se kriju u članovima komisije, to ne znam. da li su i oni tako nevini kao ja? Nekada davno, ova zemlja pripadala je našim dedovima i očevima; a kad danas izađem na reku, vidim na njenim obalama logore vojnika. Ti vojnici seku moje drveće i ubijaju moje bizone. Kad to vidim, srce mi se cepa i moja je žalost neizmerna… Zar je beli čovek podetinjio kad tako bezobzirno ubija ono što ne jede? Kad crveni ljudi ubijaju divljač, oni to čine zato da bi opstali, da ne bi skapali od gladi.
SATANTA, POGLAVICA KIOVA

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here