ГРАЂАНИ СРБИЈЕ у раљама банака

Поделите:

Држава би требало да забрани рекламирање готовинских кредита као што је забранила рекламирање цигарета

Велики број грађана дубоко је загазио у клопку дуга из које се не може изаћи без велике трауме. Кредитна политика која је довела до овакве ситуације угрожава и стабилност и развој српске економије, па збуњује да држава не реагује на ове опасне процесе.

Када се погледају биланси банака и када се анализира њихова кредитна активност, само је један показатељ ван свих пропорција, а и ван памети. Од краја 2014. па до септембра 2018. дуг грађана по готовинским кредитима се увећао за 101 проценат.

Лудост овакве кредитне политике јасније се види ако се кредитирање грађана упореди са кредитирањем привреде. У истом четворогодишњем периоду кредити привреди (по свим основама) порасли су за само три процента, док су кредити за инвестиције порасли за јадних осам процената. Банке нису одвише заинтересоване да кредитирају привреду, а поготово су незаинтересоване за кредитирање инвестиција.

Грађани данас дугују више по готовинским кредитима него по стамбеним кредитима, и више него што привреда дугује по инвестиционим кредитима. Исказана у еврима, потраживања банака по готовинским кредитима су крајем септембра износила готово 3,4 милијарде. У последње четири године дуг грађана је порастао за око 1,7 милијарди евра.

Овај велики скок је непосредна последица буџетске штедње и резања плата и пензија. Када држава штедњом поправља свој буџет, неминовно страдају породични буџети и буџети привреде. Грађани су пад куповне моћи ублажили задуживањем и тиме су привремено одложили сусрет са реалношћу. Раст готовинских кредита и додатна тражња која је тиме креирана објашњавају и због чега Србија није упала у још дубљу (ефективну) рецесију од ове у којој је била последњих година.

Из угла здравог економског разума, најнездравији облик кредитирања су управо готовински кредити. Притом овде није реч само о опасности од дужничке омче. Када се банкарски кредити усмеравају у потрошњу уместо у производњу, пре или касније то мора довести до неравнотеже између тражње која расте и понуде домаћих производа која или стагнира, или расте спорије.

Тај јаз се може затворити или растом домаћих цена, или растом увоза, или комбинацијом ове две лоше појаве. Задуживање грађана за сада није довело до раста цена јер је укупна куповна моћ (иако увећана кредитима) и даље мала. Цене су остале стабилне делом и због апсурдног јачања динара којим је успорен раст увозних цена. „Помогло“ је и што су кредити трошени на туристичка путовања ван Србије.

Данас грађани како-тако сервисирају своје кредитне обавезе јер су камате релативно ниске захваљујући ниским (међународним) еурибор стопама, док је динар ојачао у односу на евро, чиме је олакшана отплата кредита. То неће трајати вечно и дужници ће се суочити са двоструким ударом – каматним и курсним. Еурибор камате ће почети да расту као што данас расту доларске камате и то ће повећати каматно оптерећење. Још горе, раст еурибора ће вероватно довести и до пада динара. Еурибор неће расти само ако европске економије уђу у нову велику кризу – али то је најгори сценарио и у таквом сценарију велики пад динара је неминован.

Једини начин да држава заштити своје грађане од потенцијалне катастрофе је да се одрекне бесмислице по којој очајни и осиромашени грађани сами најбоље знају шта је за њих добро, па тобоже доносе рационалне одлуке. На нивоу појединца такве тезе и могу проћи, али када дужничка драма постане игроказ са десетинама или стотинама хиљада дужника, тада проблем долази на врата државе, а не на врата тржишних талибана и/или банкарских лобиста.

Ако држава жели да помогне грађанима, привреди и себи, она мора увести инструменте кредитне контроле и усмеравања. Мора се ограничити право банкама да кредитирају кога и како хоће, без обзира на ефекте по економију и друштво. То би подразумевало да се банкама системом квота одреди колико свог потенцијала могу усмеравати у које сврхе.

Идеја би морала бити да се примарно кредитирају привреда и инвестиције и да се подрже мала и средња предузећа која су највећа жртва тренутног система. Инвестиционо кредитирање привреде доводи до новог запошљавања, до раста домаће производње и домаће понуде, и то је најздравији облик кредитне активности. То је и једини начин да домаћа предузећа не буду избачена из тржишне игре.

Држава би требало да забрани рекламирање готовинских кредита као што је забранила рекламирање цигарета, да забрани валутну индексацију и да забрани везивање камата за еурибор, будући да се грађанима кроз готовински кредит на располагање стављају динари а не еври.

Предложена промена система кредитирања није рецепт преузет из пропалих диктатура, већ је нешто што су радиле и раде све озбиљне државе у фазама убрзаног развоја. До осамдесетих година тај исти модел је коришћен и у великом броју најразвијенијих држава.

Стандард

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here