Харадинај одлази – Долази „споразум“ о међусобном признању; Англосаксонци сами никога неће напасти – „Завади па владај“

Поделите:

Харадинај је поднио неопозиву оставку на мјесто премијера тзв. Косова. Одлази човјек
који је дао пун допринос у спречавању постизања споразума између Београда и
Приштине, А. Вучића Х. Тачија који би садржао и својеврсно „међусобно признање“.
То спречавање огледало се у неформирању Заједнице српских општина, а формирању
тзв. Војске Косово, увођењем огромне таксе (100%) на робу из Србије и кроз многе
друге примјере који су понижавали Србију. Е, то није могао ни Предсједник Вучић
издржати иако је за „компромис“.

Дјелује „логично“, јер у политици често није као што изгледа:
Да америчка администрација, Вучић и Тачи имају постигнут договор, треба га само
реализовати. Тој реализацији на „Косово са звјездицом“ легална препрека је био
премијер привремених институција, Рамуш Харадинај. Његова снага долази преко
преко незваничне Њемачке и Француске и то је сложена и суптилна снага која
покушава да се супротстави „рјешењу“ и интересима Англосаксонаца. Харадинаја
може замијенити послушни премијер који ће укинути таксе, „само то“ и преговори се
настављају и договор уз амерички диктат се постиже. Будући значај Самоопредјељења
и његовог предсједник Куртија, није предмет интересовања овог текста.

Препрека том „договору“ у Србији је српски народ у цјелини гледано (и Срби у
Региону), као и СПЦ, коју покушавају на разне начине ослабити, па и сломити, како би
пристала, дугорочно гледано, на самоуништење. Највећа препрека им је српски
народ, јер он има легитимитет да позове Русију да га заштити, а она има суверено
право да се одазове на позив братског народа, (тај позив народа може се изразити на
неколико начина).

Српски народ у овом времену не треба да се плаши безобзирности Англосаксонаца,
која се огледала и кроз НАТО агресију 1995, 1999. године. Њихова садашња стратегија не подразумијева да они сами нападну било кога, већ да политиком „завади па владај“ остваре своје интересе. Таква стратегија им приличи из два узрочно
посљедична разлога. Однос снага у свијету је примијењен и њихова највећа слабост је
страх од смрти, а у рату се гледа смрти у очи. Зато су им потребни други. На нашем
простору то су: Албанци, Бошњаци – Муслимани, Хрвати, Македонци и они Црногорци
XX вијека који су у покушају да обликују нови идентитет. Њима је намијењена улога дa  гину за туђе интересе. Друга англосаксонска идеја водиља „циљ оправдава средство“, довела је до многих терористичких активности и разбуктала подјеле и сукобе у арапском свијету.

Ни Кина неће бити поштеђена „бенигног“ утицаја Англосаксонаца.
Колико су вјешти у свом „бенигном“ дјеловању види се и по веома штетним
посљедицама које су изазвале наметнуте санкције Русији. Ту штету не трпи само
Русија, већ у још већој мјери Европске „слободне“ државе.

На српски народ „бенигни“ утицај са катастрофалним посљедицама и за народе на
Балкану требало је да изазове усвајање Енглеског приједлога резолуције у СБ УН о
геноциду у Сребреници, јер би таква резолуција била непремостива препрека у
постизању истинског договора између Срба и Бошњака, Православља и Ислама.
Бошњаци би, инспирисани резолуцијом, тражили укидање Републике Српске –
„геноцидне творевине“, што би могло довести и до новог сукоба. С обзиром да
Енглески приједлог резолуције није усвојен у СБУН, они настављају са таквом
политиком приморавајући бошњачке и српске политичаре да се наметне закон о
забрани негирања тзв. геноцида (био је ратни злочин због којег је Хашки суд донио
срамно малу казну Хрвату Дражену Ердемовићу, који је признао да је учествовао у
стријељању неколико стотина Бошњака. Злочин у Сребреници је велика и срамна
завјера против Срба и Бошњака).

Важно би било да народи на Балкану „не забијају главу у пијесак“ и да свеобухватно
сагледају „бенигни“ утицај Англосаксонаца.
Уколико се буду присиљавали српски политичари на признање било каквог Косова и
настави стварање Велике Албаније, Европом и свијетом ће одјекнути порука:
„Југославија се разбила, а остао је највећи проблем – унутрашње комунистичке и
Брозове границе“. Тада ће српски народ истински и са дубоким смислом отворити
своје, српско национално питање на Балкану и то неће бити попут Меморандума
Југословенско-српске академије наука и умјетности, а неко ће се присјетити и
Осимског и Римског споразума.

Дане Чанковић

Поделите:

1 коментар

  1. Притисак на србе ради се и преко “прословенских” држава, нпр Чешка, где постоји Прашки институт за безбедност (наравно обилато спонзорисан америчким подривачким сионистичким НЕД-ом) који је донио извештај о “погубном” (за сионистичку империју) утицају РФ на “Западни Балкан” како називају ово што је остало од бивше СФРЈ (без Злобение, и Усташке Независне): https://docs.wixstatic.com/ugd/2fb84c_bc8b98f3fc2a40508f4a9670518757a3.pdf?index=true

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here