ХЕРОЈ СА KОШАРА ПРОЛАЗИ KРОЗ ЖИВОТНИ ПАKАО: Зоран не виђа децу, јер НЕМАЈУ НОВЦА да га посете

Поделите:

Далеко од завичаја и од своје малолетне деце, загледан ка Kосову и Метохији, у чију одбрану је стао пре 20 година, Зоран проводи дане, месеце и године, који се овде разликују само по томе да ли пада киша или греје сунце

Туга заробљена у људском телу, али и светлост свима, је Зоран Гогић (40), преживели борац са Kошара, родом из пиротског села Дојкинци на Старој планини.

Са дијагнозом прогресивне неизлечиве болести спиноцеребралне атаксије, опстанак на планини, без струје иосновних услова за живот, био је више неиздржив и немогућ за њега.

Тешко оболелог и самог, када више није могао да брине о себи, пре неколико година, сместили су га у Дом за стара лица у Новом Пазару.

Далеко од завичаја и од своје малолетне деце, загледан ка Kосову и Метохији, у чију одбрану је стао пре 20 година, Зоран проводи дане, месеце и године, који се овде разликују само по томе да ли пада киша или греје сунце.

Kопнећи и венући, заборављен од готово свих, али не и од својих сабораца, чезне за загрљајима својих синова, који имају 11 и 12 година, а које није видео више од годину дана, јер нису у могућности да дођу из Пирота у Нови Пазар.

Зоранова празнина због тога што је одвојен од деце, може руком да се напипа, али његов осмех и доброта, светлост су за оног ко се сретне са њим и има прилику да разговара.

Његова сећања на Kошаре су још увек жива, иако о томе због проблема са говором једва прича.

-Имао сам 18 година када је стигао позив за војску. Одазвао сам се и распоред добио у 125. моторизованој бригади, у 53. граничном батаљону.

Пружили смо отпор терористима, који су нападали из правца Албаније и којих је било неупоредиво више. Нас десетак, било је опкољено од њих 50 – тешко говори Зоран.

Страдање најближих другара, ишчекивање смрти, свакодневне борбе и напади, снег и хладноћа, нису могли а да не оставе ожиљке на младој души, као што је онда био Зоран.

Имунитет је попустио и стигла је болест, а како то обично бива и други проблеми. Зоранова супруга одлази и одводи децу са собом, а он након преживљавања на планини, бива смештен у Геронтолошки центар у Новом Пазару.

Цивилна инвалидска пензија од 12.000 динара и примања на име туђе неге и помоћи од 17.000, једва да покривају трошкове боравка у дому.

Зоран нема никаква борачка примања ни других прихода, осим помоћи својих некадашњих сабораца који су и сами након тешких рањавања углавном инвалиди.

Захваљују помоћи ветерана са Kошара, Зоран је некако успео да прошле године пошаље деци новац,осећајући радост родитељства кроз бригу о својим синовима на овај начин.

– Људи су овде добри, брину о мени, али бих волео да чешће виђам децу.

Недостаје ми да их пратим у школу, радујем се њиховим успесима, да их тешим и будем им подршка – једва говори Зоран.

Радост због поновног сусрета са својом браћом по оружју, вратила је Зорану осмех на лице, макар на кратко док су му тих неколико сати били у посети.

Шала и разговор, учинили су да Зоран Гогић поново осети да припада некоме, да није заборављен и остављен.

Након њиховог дласка Зоранова стварност је безлична домска собица, инвалидска колица, сточић са лековима и трзање на сваку шкрипу врата у нади да ће на њима угледати два дечија осмеха.

Зоран Гогић се одазвао позиву отаџбине онда када је било најтеже, сада је ред да институције и остали који су могућности, на неки начин испоштују његову жртву.

Зорану је потребна рехабилитација у некој од бања, лечење у установама које имају боље услове за то од оних у Новом Пазару.

Такође, сви који су у могућности могу поштом да пошаљу новац на име Зорана Гогића, улица Стефана Немање, 36 300 Нови Пазар.

Зоран не може он да иде до банке да диже новац због везаности за инвалидска колица. Новац се може послати на његово име и презиме, на адресу дома, а поштар ће му донети на руке.

Еспресо

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here