HEROJ SA KOŠARA PROLAZI KROZ ŽIVOTNI PAKAO: Zoran ne viđa decu, jer NEMAJU NOVCA da ga posete

Podelite:

Daleko od zavičaja i od svoje maloletne dece, zagledan ka Kosovu i Metohiji, u čiju odbranu je stao pre 20 godina, Zoran provodi dane, mesece i godine, koji se ovde razlikuju samo po tome da li pada kiša ili greje sunce

Tuga zarobljena u ljudskom telu, ali i svetlost svima, je Zoran Gogić (40), preživeli borac sa Košara, rodom iz pirotskog sela Dojkinci na Staroj planini.

Sa dijagnozom progresivne neizlečive bolesti spinocerebralne ataksije, opstanak na planini, bez struje iosnovnih uslova za život, bio je više neizdrživ i nemoguć za njega.

Teško obolelog i samog, kada više nije mogao da brine o sebi, pre nekoliko godina, smestili su ga u Dom za stara lica u Novom Pazaru.

Daleko od zavičaja i od svoje maloletne dece, zagledan ka Kosovu i Metohiji, u čiju odbranu je stao pre 20 godina, Zoran provodi dane, mesece i godine, koji se ovde razlikuju samo po tome da li pada kiša ili greje sunce.

Kopneći i venući, zaboravljen od gotovo svih, ali ne i od svojih saboraca, čezne za zagrljajima svojih sinova, koji imaju 11 i 12 godina, a koje nije video više od godinu dana, jer nisu u mogućnosti da dođu iz Pirota u Novi Pazar.

Zoranova praznina zbog toga što je odvojen od dece, može rukom da se napipa, ali njegov osmeh i dobrota, svetlost su za onog ko se sretne sa njim i ima priliku da razgovara.

Njegova sećanja na Košare su još uvek živa, iako o tome zbog problema sa govorom jedva priča.

-Imao sam 18 godina kada je stigao poziv za vojsku. Odazvao sam se i raspored dobio u 125. motorizovanoj brigadi, u 53. graničnom bataljonu.

Pružili smo otpor teroristima, koji su napadali iz pravca Albanije i kojih je bilo neuporedivo više. Nas desetak, bilo je opkoljeno od njih 50 – teško govori Zoran.

Stradanje najbližih drugara, iščekivanje smrti, svakodnevne borbe i napadi, sneg i hladnoća, nisu mogli a da ne ostave ožiljke na mladoj duši, kao što je onda bio Zoran.

Imunitet je popustio i stigla je bolest, a kako to obično biva i drugi problemi. Zoranova supruga odlazi i odvodi decu sa sobom, a on nakon preživljavanja na planini, biva smešten u Gerontološki centar u Novom Pazaru.

Civilna invalidska penzija od 12.000 dinara i primanja na ime tuđe nege i pomoći od 17.000, jedva da pokrivaju troškove boravka u domu.

Zoran nema nikakva boračka primanja ni drugih prihoda, osim pomoći svojih nekadašnjih saboraca koji su i sami nakon teških ranjavanja uglavnom invalidi.

Zahvaljuju pomoći veterana sa Košara, Zoran je nekako uspeo da prošle godine pošalje deci novac,osećajući radost roditeljstva kroz brigu o svojim sinovima na ovaj način.

– Ljudi su ovde dobri, brinu o meni, ali bih voleo da češće viđam decu.

Nedostaje mi da ih pratim u školu, radujem se njihovim uspesima, da ih tešim i budem im podrška – jedva govori Zoran.

Radost zbog ponovnog susreta sa svojom braćom po oružju, vratila je Zoranu osmeh na lice, makar na kratko dok su mu tih nekoliko sati bili u poseti.

Šala i razgovor, učinili su da Zoran Gogić ponovo oseti da pripada nekome, da nije zaboravljen i ostavljen.

Nakon njihovog dlaska Zoranova stvarnost je bezlična domska sobica, invalidska kolica, stočić sa lekovima i trzanje na svaku škripu vrata u nadi da će na njima ugledati dva dečija osmeha.

Zoran Gogić se odazvao pozivu otadžbine onda kada je bilo najteže, sada je red da institucije i ostali koji su mogućnosti, na neki način ispoštuju njegovu žrtvu.

Zoranu je potrebna rehabilitacija u nekoj od banja, lečenje u ustanovama koje imaju bolje uslove za to od onih u Novom Pazaru.

Takođe, svi koji su u mogućnosti mogu poštom da pošalju novac na ime Zorana Gogića, ulica Stefana Nemanje, 36 300 Novi Pazar.

Zoran ne može on da ide do banke da diže novac zbog vezanosti za invalidska kolica. Novac se može poslati na njegovo ime i prezime, na adresu doma, a poštar će mu doneti na ruke.

Espreso

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here