Хиландару у походе – нешто као репортажа

Поделите:

Спиритуално-религијско путовање људи које никада не бисте замислили на таквом ходочашћу. Али ето – били, видели, написали. Не желимо да вас убеђујемо да ли да верујете или не, али ако сте дошли на Тегла.рс да би вам се казало да ли да будете верник, онда можда боље не.

Имамо неки порив да текст о путу на Хиландар пишемо у аористу, али се плашимо да бисмо звучали као Џони Штулић, тако да ћемо то прескочити. Уместо тога, пробаћемо да на искрен начин дочарамо како изгледа искуство одласка на Свету гору.

Након што је посетио Ватикан, један од чланова Тегле желео је да испоштује и православни део породице, и посети Хиландар. У случају да желите да се упустите у ту причу, потребно је само да буде електронски писмени и на мејл пилгримс@хиландар.орг пишете на ћирилици. Датум који је изабран је 24. март, чисто јер се тог викенда није играла Премијер лига.

У петак после посла кренули смо ка Грчкој. У колима нас је било тројица, од којих се само један презива на -ић. Двојица са возачким дозволама. Двојица крштена. Један програмер. Снег нас је пратио од Београда до Солуна. Срећом, у ово доба године нема туриста, тако да су путеви били скоро празни, а када пандурима на граници кажеш да идеш на Хиландар, некако те не смарају, ма колико био брадат и изгледао као да слушаш Бјесове. Стигли смо касно увече у Уранополис, градић најближи Светој гори. Тамо смо преспавали у неком класичном грчком хотелчићу на мору. Навили сатове на рано и попадали.

Ујутру смо устали и сишли на доручак. Поред нас за столом је седео један монах. Ми смо се трудили да будемо опуштени, али већ се полако осећала нека другачија атмосфера. Покупили смо своје ствари и кренули ка трајекту.

На Свету гору је могуће доћи и копненим путем, али капирам да су Грци хтели да узму неки динар, па нас терају да идемо трајектом. Пре тога узимамо визе, тј. документ којим нам се одобрава долазак на свету земљу. До поласка трајекта имамо још пола сата, па одлучујемо да попијемо кафу. Ту већ изваљујемо да смо окружени са једно 300 мушкараца. Руси, Бугари, Молдавци, Грузијци и остала православна браћа. У свој тој гомили видимо и једно брдо од човека, за кога се касније испоставља да је наш прослављени кошаркаш и Kраљевић Марко – Дарко Миличић. У том тренутку се још увек трипујемо да ћемо упознати Дарка до краја путовања, али испоставиће се да је он на другачијој мисији од нас.

Трајект полако креће, ми се пењемо на терасу. Тада почињемо да скенирамо људе око себе. Сви су обучени смерно. Нико не носи нове патике или јакну. Тек понека тренерка са ранфлом или фудбалски дрес. Сви причају некако тихо, осим пар Руса са лименкама пива у рукама који одају вајб момачке вечери.

Стижемо у Јовањицу, прву станицу трајекта где нас чека комби превоз до самог Хиландара. Мала земљана стаза, само наговештава наш повратак у 12. или 13. век. Домет мобилних телефона полако престаје у неком тренутку када и сам манастир почиње да се назире. Дочекују нас кафом, домаћом нормално, ратлуком и узом или мастиком, никада нисмо знали да разликујемо то двоје. Смештају нас у конак. Џиновску собу са 50 кревета, за коју су старији ликови рекли да их подсећа на војску. Нас тројица смо се сагласили, иако од војске имамо Цалл оф Дутy.

Хиландар ти осим добродошлице не обезбеђује никакав “програм”, што некако и када размислиш има смисла, јер су они манастир, а не туристичка дестинација. Обавестили су нас у колико сати су богослужења и поздравили се са нама. Срећом снимили смо одмах једну групу, коју предводи професор историје (ако смо добро сконтали). Пришљамчили смо се њима, јер смо сконтали да се спремају за туру по Хиландару. То је најпаметнија одлука коју смо донели од тренутка када смо одлучили да пошаљемо мејл Хиландару и питамо их да ли смемо да дођемо. Рашко, човек који је водио туру, је озбиљан познавалац историје али и религије, и пружио нам је један озбиљан јавни час. Видели смо костурницу, сазнали као се сахрањују монаси, видели Душанову маслину и место где је поново пронађена Тројеручица. Чак смо и посетили оближњи зилотски манастир Есфигмен. Манастир познат по томе што се одметнуо од Грчке православне цркве јер су мало алергични на екуменизам. Њихов манастир је једно класично Game of Thrones здање на обали мора, где живе, раде и моле се веома занимљиви монаси, испод црне заставе на којој пише ПРАВОСЛАВЉЕ ИЛИ СМРТ. Ова скупина одмах задобија наше симпатије, јер ако нешто чланови Тегла.рс цене, то је доследност, а посебно хард кор став у свему. Они цепају неком својом стазом, доста усамљеном. Једини манастир са којим имају контакт је Хиландар, јер препознају неке своје особине ваљда и у нама Србима.

Након овог малог излета, одлазимо да чекирамо и Милутинову кулу. То је једна озбиљна грађевина коју је краљ Милутин подигао и у њој настанио најамничку војску чији посао је био да бране Хиландар од освајача и разних гусара.

Журимо назад јер каснимо на вечерње служење. Нећемо вам писати ништа о овом делу пута. Најлакше је да вам напишемо да је молитва једна врло лична ствар. Оно што смо научили је да православље, бар јавно, пропагира тај лични тренутак. Тренутак избора да се ти молиш како ти мислиш да треба. Да се понашаш онако како мислиш да је ок. Нећемо вам писати ни о томе колико богослужење траје, да ли је напорно, да ли се мораш придржавати неких посебних правила. Али оно што ћемо вам сигурно испричати је то да тамо, у Хиландару, за време службе не постоји никакав строгост. Не постоји неки ауторитет кога се плашиш, кога мораш да слушаш, или неко ко се љути ако урадиш нешто погрешно. Оно што смо ми осетили је прихватање.

Након богослужења следи вечера. Вечерамо сви заједно, и ми гости и свештеници. Вечера је посна, јер смо ту за време Васкршњег поста. Док вечерамо, у тишини, један од монаха чита одломке из Библије. То целом оброку даје посебан тон, атмоферу која га чини буквално делом богослужења. Након вечере излазимо напоље. Трудимо се да ухватимо још мало шетње док не падне мрак. Причамо мало се људима који су око нас. Пушачки клан наравно ради као ДБ и тамо где сви одлазе да пуше сазнају се све приче. Kо је ко, што је овде и тачка разно.

Пре десетак година Хиландар је задесио пожар. Поседице се и даље осећају, кран је изнад манастира и свака друга особа је неки мајстор који ту ради нешто. Поправљају, сређују и рестаурирају.

Полако пада мрак. И ми се спремамо за спавање. У 19:15, јер искрено шта друго можеш да радиш тамо када падне мрак. После јутарње литургије, се спремамо и крећемо пут Београда.

 

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here