Хоће ли се Аустрија одрећи Хандкеа у корист Србије?

Поделите:

Последњи у низу идентитетских притисака на писца тиче се његовог држављанства. Чије и које државе је он држављанин?

Од кад је Шведска академија науке пре тачно месец дана објавила одлуку о додели Нобелове награде за литературу Петеру Хандкеу, јавна дебата о његовом ванкњижевном идентитету не престаје. Расправе се баве питањем Хандкеове припадности – ком типу хуманизма он припада, ком сету вредности, којој интерпретацији жртве, којој реалности, којој политици, којој култури, којој религији, ком психолошком профилу. Последњи у низу идентитетских притисака на писца тиче се његовог држављанства. Чије и које државе је он држављанин?

Од кад је амерички портал Интерсепт („Пресретач“) пре два дана објавио фотографију Хандкеовог југословенског пасоша из 1999, аустријска држава је под притиском да преиспита да ли је он и даље држављанин Аустрије. Законски, теоретски, аустријски држављани не смеју имати два пасоша, осим ако од државе нису службено затражили и добили одобрење. Мимо тога, постоји сва сила људи који имају два пасоша, а да никог ништа нису питали, али је то илегално и за последицу има, кад и ако се открије, аутоматски губитак аустријског држављанства.

Има ли оних који навијају да се то догоди Петеру Хандкеу? Реакције се могу поделити на пет група – на опрезне државне, на одбране, на нове медијске нападе под маском мобилизације правне државе, на неутрално препричавање чињеница и напослетку на покушаје да се у прегрејану тему унесе мало хумора и тако спусти лопта на земљу. Службени део је оскудан и своди се на две речи: Држава поверава. Према изјави Петера Кајзера, шефа локалне владе Коринтије, покрајински органи „утврђују чињенично стање“. Аустријски специјалиста за уставно право Бернд-Кристијан Функ дао је изјаву за медије да „поседовање пасоша није и доказ о поседовању држављанства“.

Функ: „Претпостављам да је и у тадашњој Југославији поседовање држављанства било предуслов за добијање пасоша, али могуће је и да се није поступало по правилима.“ Међутим, ако је Хандке претходно затражио југословенско држављанство, „онда се морају испитати сви детаљи“.

Главни документ одбране потписује група аустријских књижевника, међу којима су Даниел Висер, Дорон Рабиновици, Јулија Рабинович, Герхард Руис и Клаус Кастбергер. У отвореном писму они позивају на разум: „Критиковање Петера Хандкеа је одавно напустило тло смислених расправа, оно се још једино састоји од мржње, неподношљивости, подметања, фалсификовања и сличног. То је сада постала отворена анти-Хандке пропаганда, чији носиоци више не бирају средства не би ли доказали да су у праву“.

ХАНДКЕ КАО „АГРЕСИВНА ЖРТВА“
Што се тиче нових медијских напада на Хандкеа, треба бити фер, па том притиску дати право име мере, снаге и утицаја. За сад се само бечки дневници Стандард и Куриер истичу у том смислу. Куриер води ствар до крајњих консеквенци: „Ако службени органи дођу до закључка да је овогодишњи добитник Нобелове награде за литературу изгубио аустријско држављанство оног тренутка кад је прихватио туђи пасош, мора се утврдити и да ли он правно гледано уопште може да тражи поновни упис у књигу аустријских држављана и да ли би његова молба у том случају била позитивно решена. Губитак аустријског држављанства би при томе имао и сасвим практичне последице, јер Хандке живи у Паризу као држављанин ЕУ. Какав би његов статус био као staless, особе без икавог држављанства, или као Србина, потпуно је отворено питање.“

„Отворено питање“ је за Куриер слатки еуфемизам за претпоставке да би Француска протерала Хандкеа, да би за Аустрију постао туђи, да би тражио шведску визу за доделу Нобелове награде у Стокхолму 10. децембра, да је не би добио због прекратког рока, или да би се повукао у самотњачки живот на Стару планину. Стандард, колумна Ханса Раушера под насловом „Хандкеове опсене и магле“ (Handkes Verblendung und Vernebelung): „Хандке је значајан књижевник, који се опасно запетљао у једно историјско и морално питање. Од тада никако да напусти самоизабрану улогу агресивне жртве.“

Раушер: „Трагична фарса око Петера Хандкеа иде даље. Сад изјављује да никад није био југославенски држављанин, и да је пасош ’Савезне Републике Југославије’ користио ’само за путовања’. У међувремену неки аустријски књижевници критикују да се анти-Хандке пропаганда састоји још једино из мржње. Види молим те! Зашто је то мржња, ако се у умереном тону (ког се, успут речено, сам Хандке одриче) скрене пажња на оно што је говорио о југословенским ратовима?“

Хандкеов југословенски пасош

Раушер, и даље: „Распад Југославије нема само једног ‘кривца’. Али међу ‘националистичким’ снагама које су се у том простору размахале, српске су носиле највеће насиље. Остали у Југославији нису (више) хтели да се потчињавају српској хегемонији. (…) Хандке критикује медије који су у том рату пребрзо формирали фиксну поделу на апсолутне жртве и апсолутне злочинце. Истина, Срби нису једини починили злочине у том рату, али то не значи да њихова дела треба релативизовати.“

Има ли шансе да Хандке, ако већ не изгуби аустријско држављанство, барем не добије Нобелову награду? Стандард је контактирао шведског књижевног теоретичара Матса Малма, сталног секретара и гласноговорника Шведске академије и упитао га има ли наде у том смислу. Малме за Стандард: „Не, ствар је за нас готова. Ми више не водимо никаква истраживања у том смислу.“

СА ЈЕДАНАЕСТЕРЦИМА ДА СЕ ЧЕКА
Остали аустријски медији гледају да некако спусте тензију и само препричавају како је Интерсепт пресрео слику Хандкеовог југословенског пасоша која је већ годинама стајала на сајту Националне библиотеке у менију „Хандке онлајн“. Тако тихо ће остати до почетка идуће седмице и службене одлуке о исфорсираној афери с Хандкеовим пасошем из 1999. Ако стигне потврда да право није прекршено, већ само заобиђене неке од његових неподношљивих рестрикција, онда се не треба истрчавати унапред.

Супротна одлука аустријских власти није вероватна. Најпре, колико нобеловаца мала Аустрија има, да тек тако може да се одрекне једног актуелног? Тридесет? Седамнаест? И један и други број су тачни, у зависности да ли се рачуна старо царство или само Аустрија; да ли се рачунају они који су ту, или који су исељени; они којима је допуштено да остану, или они који су после Аншлуса бежали из Аустрије да спасу главу, као на пример породица Ерика Кандела (Нобел за медицину 2000)?

Избацити Хандкеа из нескривеног културног поноса Аустријанаца, избрисати га из државне меморије, и то тачно између објаве и доделе Нобелове награде – то би био скандал који се многима у аустријској јавности, политици и медијима не би допао, без обзира шта мислили о Хандкеовом виђењу рата на простору бивше Југославије.

Још једна Хандкеова припадност је постала тема од интереса – да ли је он припадник католичке или православне цркве? Јохан Дерзула, жупник у Хандкеовом родном Грифену, у изјави за Коринтијске црквене новине Недеља: „До данас не постоји ниједан докуменат који би доказао да је писац иступио из католичке цркве.“

МАЛА ПРОДАВНИЦА СУВЕНИРА
Има и покушаја да се демонтира смртна озбиљност са којом се у читавом свету, не само у Аустрији и Немачкој, прати свака Хандкеова изјава. Сама чињеница како је Интерсепт дошао до слике Хандкеовог пасоша и објавио је у стилу потернице, обитава у простору бизарног.  Дугогодишњи гласноговорник летњег Музичког фестивала у Салцбургу, Ханс Видрих, није само Хандкеов пријатељ, него и његов обожавалац, фан, рекло би се, са свим што иде уз ту улогу, укључујући и скупљање фетиша, предмета које је Хандке користио или додирнуо, а Видрих однео кући као реликвије. „Сваки пут кад бих био код њега, изабрао бих неку ствар као сувенир, коју би он онда морао да ми да“, описује Видрих за Пресемале ритуале њиховог пријатељства.

С временом је Видрих скупио солидну збирку Хандке-меморабилија, од манускрипта и белешки, до старих рукавица које је носио Хандке, гитаре на којој је свирао Хандке, или усне хармонике на којој је остао Хандкеов ДНА. Међу „реликвијама“ се нашао и југословенски пасош из 1999, који је онда Видрих, скупа са свим осталим фетишима снимио, снимке препустио Националној библиотеци у Бечу, а она их ставила на свој сајт.

Текст о Ханкеовом пасошу на веб-сајту Интерсепта, медија у власништву глобалистичког милијардера из САД Пјера Омидијара

Видрих, који се гризе због читаве афере, објашњава сад свима који га питају, да је Хандке аустријски патриот, да је пре неколико дана био на пријему у аустријској амбасади у Паризу и том приликом „емотивно приметио како никад до сада није видео толико жена у дирндлу“ („дирндл“, традиционална аустријска ношња, врло скупа и данас, историјски гледано статусни симбол богатих земљопоседника, прим. В.К.). Џону Ленону је његов обожаватељ Марк Чепман дошао главе; Хандкеа би његов обожаватељ могао коштати држављанства. Кад се упореди ситуација, Хандкеу је са Видрихом у свакаком случају боље него Ленону са Чепманом.

КРИВ У СМИСЛУ ОПТУЖБЕ
Ево и једног Фејсбук записа са странице Ивана Ристића, кустоса бечког Леополд-музеја: „Квалитетне бечке новине Стандард су данас објавиле једну забрињавајућу информацију. Према поузданим изворима, аустријски писац ПХ је 1999. наводно био у поседу југословенског пасоша. Како сам и ја у истом времену, све до 2001. поседовао исти такав документ, овом приликом пријављујем сам себе полицијским органима због истог деликта.“

Тешко је и прескочити асоцијације кад се чита следећа Хандкеова изјава из 1999, коју последњих месец дана у различитим контекстима објављују сви медији немачког говорног подручја, сад поново од кад је пасош постао тема: „Радо бих био у Србији кад бомбе почну да падају на ту земљу. То је моје место. Ако је НАТО-криминалци бомбардују, одмах долазим у Србију.“

Кад помислите, те реченице је уствари рекла историјски погрешна особа. Да их је у то исто време изговорио престолонаследник Карађорђевић, уз то и направио што је рекао, Србија би данас можда била уставна краљевина. А вероватно не би била ни бомбардована – није ни за НАТО психолошки једноставно убити краља док стоји на Теразијама и полаже поправни из историје.

ИЗДАВАЧ БРАНИ СВОГ АУТОРА
Листа с појашњењима коју је пре неколико дана (1.11.) за скандинавски, делом и амерички простор, објавила издавачка кућа Петера Хандка, испунила је сврху због које је и написана. Кад Матс Малм каже да Шведска академија „више не води никаква истраживања у том смислу“, значи да је задовољна „Зуркамповим“ доказним материјалом.

Што се тиче става аустријске и немачке јавности, документ „Зуркампа“ је остао без ефекта: Они који су били срећни кад је одлука о додели Нобелове награде објављена и уверени да је отишла праве руке, биће и даље срећни, а таквих је у Аустрији много, то увек мора да се нагласи. Напротив, они који су били горко несрећни што се Шведска академија одлучила на такав потез, биће и даље несрећни и морално чврсти у осуди тог чина.

Немачки радио из Келна: „После међународне критике због доделе Нобелове награде за књижевност Петеру Хандкеу, његов издавач се обратио шведским медијима дугим писмом. Тај документ би ребало да исправи све погрешне тврдње – али он није уверљив. Текст је дрско наиван, или рачуна на нашу наивност, (…) то није никаква објективна анализа, већ текст с намером – подићи продају, избећи моралну одговорност.“

Франкфуртски ФАЗ: „Да ли су појашњена ‘Зуркампа‘ херојски чин или безобразлук?“. Мимо службених канала са Шведском академијом, саопштење „Зуркампа“ не помаже да се Хандкеово дело очисти од политичких конотација. Хандкеови бранитељи полазе од тога да кад се разговара о Хандкеу треба говорити о литератури, а не о политици. Из „Зуркампових“ 25 страна сада произилази супротно, да је Хандке политички аутор коме је потребна политичка одбрана, што је шлагворт који његови критичари нису пропустити.

Петар Хандке у немачком Шроцбергу, 1999. година

Без јавног одјека пролазе и пасажи из Зуркампове реакције из којих је јасно да је Хандке био врло критичан према Слободану Милошевићу и српској страни у рату у Босни. Али тај део се чини незанимљив и немачко-аустријским критичарима и српским апологетама Петера Хандкеа.

Весна Кнежевић

 

Извор РТС

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here