Хрватски медији: Хрвате је Седлар прогласио јадницима вриједнима презира

Поделите:

Дакле, на завршној вечери Фестивала домољубног филма у Запрешићу, који носи име Гордана Ледерера, режисера убијеног у рату, пред пуном мјесном кино двораном премијерно је приказан најновији погромашко-пропагандни урадак Јакова Седлара “Сто година србијанског терора у Хрватској 1918-2018”. И то у продукцији – сад ћете пукнути од смијеха – Тесла филма! Након филма осјећаш се јадно, мучно и понижено, јер нас је Седлар приказао као робове. И то чије – српске!

Знате што је најапсурдније код наших новостворених назовизаштитника хрватства? Не то што су углавном бивши чланови партије и партијских форума, официри ЈНА покварених зуба, филмаши којима су филмови почињали с пјесмом “У тунелу усред мрака сија звијезда петокрака” и професори марксизма и ОНО и ДСЗ-а (ма и то, али не само то), него то што они заправо не цијене, већ омаловажавају и презиру народ који как ти бране – хрватски!

Стално су с њим незадовољни (Е, мој народе), плаше га и прекрајају му повијест како би прелакирали своје увијек „увлакачке“ биографије. Толико мржње и фрустрација у сат времена нађе се тек у сличним „србијанским уратцима“ о Албанцима и Хрватима. Управо је то сукус Седларова филма. Ако је тако како каже Седлар, да смо српски робови, друго нисмо ни заслужили.

Филм у својој првој половици понавља већ све оне баналне, прежвакане и већ виђене предвидљиве ствари наших квазизаштитника о томе како смо били кметови Срба и Хрвата-комуниста те како смо то још увијек. И то већ сто година, а како нам поручује Седлар и сценарист Ненад Пискач “бит ћемо још” јер су “Срби поновно привилегирани елемент” те је сада питање хоћемо ли уопће опстати до краја 21 стољећа. А постоји и Хрватска пета колона, како поетски и дружељубиво каже Седлар, “југославенских гусака, великосрпских и комунистичких змија”, а онда се појављују њихове потјернице – поименично, попут Анте Томића, Јурице Павичића, Томислава Kлаушког, Инослава Бешкера, Миљенка Јерговића, Иве Голдстеина, Хрвоја Kласића, Твртка Јаковине, Весне Тершелич, Ладе Томичића, Бориса Павелића (једини пут када се то презиме користи у негативном контексту).

Но, је ли самим ауторима филма или икоме у узбуђеном и разјареном гледалишту пало на памет запитати се: а какав смо ми то народ ако смо сто година били српски робови? Сто година смо повијали реп и још то чинимо! Заправо, Седлар је направио праву оду исто тако убогом и отужном великосрпству, а Хрвате као јаднике вриједне презира, као народ нишкористи који допушта да га нетко сто и више година тлачи, па и данас након што Срба практички ни нема у Хрватској.

Но, рекао бих Јакову Седлару да ако он мисли да смо ми робови Срба, ја боме нисам. Не, нисам. Својим страхом од ово нешто Срба у Хрватској и данашње, на исти седларовски начин искомплексиране Вучићеве Србије, заправо показује колико подцјењује и омаловажава Хрвате. Боље не би ни Шешељ, јер Седлар-Пискачев филм заправо потврђује све оне небулозе и комплексе српских националиста о Хрватима. И то је најтрагичније у том сиротом уратку. Добро каже пјесма – Е, мој народе!

У филму, наравно, има прешућивања, фалсификата и интерпретација да би се поткријепила теза, попут оне да су Срби криви за талијанску окупацију дијелова хрватског територија 1918. и 1941., али некако не дознајемо тко је вратио Хрватима те исконске територије. Па, ево, допуњавамо пропуст – хрватски петоколонаши партизани су вратили оно што је Павелић, борац за хрватска права, великодушно предао Италији. Рецимо, у филму дознајемо то да су Римски уговори престали важити у рујну 1943., након капитулације Италије, али не знамо ни што су то Римски уговори, тко их је и зашто потписао. А потписао их је Анте Павелић, у филму приказан као велика хрватина, који је Далмацију (на заборавимо, дао је и Међимурје Мађарима) и тамошње Хрвате предао Италији на милост и немилост.

Ако му не смета што је покушао истријебити Србе и Жидове, како му не смета да је тако олако дао Хрвате из Далмације Муссолинију који их је покушао поталијанчити на фашистички начин?

Четнике се у филму изједначава с партизанима, али занемарује да усташе нису никада имали сукобе с четницима. Усташе су представљени као једини борци за Хрватску, а занемарују се сви они бестијални злочини против Жидова. А филм је приказан на 80. годишњицу Kристалне ноћи. Нема спомена о њиховој колаборацији с нацистима, расним законима, логорима и осталим неподопштинама. Након оваквог злогуког уратка не преостаје ништа друго него да што прије безецираш свог Србина или домаћег издајника Хрвата да се, којим случајем, већ некоме није обећао.

И за крај – већина млађе публике након филма отишла је у оближњи клуб на додатну порцију српског терора – српске цајке. Дали су си одушка проклетом србијанском терору уз Цецу и Милу Kитића. И то слободном својом вољом. Седлар је пак продавао у холу кина ДВД-ове за које није издавао рачун, јер, сложимо се, и умјетник мора ставити коју десетицу у џеп за корицу круха с путром и кавијаром.

Јутарњи.хр

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here