Хрватски медији: Подизање споменика Диани Будисављевић у Београду рехабилитује и надбискупа Степинца

Поделите:

Апсурдно је да Београд диже споменик хероини, али не прихваћа њезина свједочанства да је Степинац помагао у спашавању тисућа српских малишана

Апсурдно је да Београд диже споменик хероини, али не прихваћа њезина свједочанства да је Степинац помагао у спашавању тисућа српских малишана

еоградска Политика објавила је да ће у главном граду Србије на Савском кеју за отприлике годину дана бити подигнут споменик Диани Будисављевић која је из усташких логора у НДХ спасила тисуће малишана, углавном српске националности. И у Хрватској и јавности Србије ова прича држана је на маргинама интереса. Загреб је причу о Диани углавном игнорирао, осим у повјесничарским и црквеним круговима, вјеројатно из политичких разлога и због доказано неучинковите политике шутње о “неугодним” стварима које су се догађале у НДХ.

У Београду је било слично све донедавно када се за причу о овој жени заинтересирала политика. То је одмах поручио и замјеник градоначелника Београда Горан Весић, који је објаснио да је она спашавала ђецу углавном с Kордуна и Kозаре, а “сјећањем на њен херојски чин боримо се против ревизије повијести јер је све више покушаја у Хрватској да се смањи број жртава у Јасеновцу…”, поручио је. Тако се још једном показује да се хрватска немушта политика када је о НДХ ријеч Загребу увијек враћа као бумеранг. Тешко је, наиме, схватљиво да причу о Диани Будисављевић политички није наметнуо, па и искористио Загреб, него то сада чини Београд. Загреб је већ одавно требао објаснити јавности и цијели контекст приче о спашавању тисућа српских малишана у вријеме НДХ. Госпођа Будисављевић је, наиме, потакнула и суђеловала у спашавању између 7500, а неки тврде и до 12 тисућа ђеце већином српске националности из логора.

Но то није цијела прича. У Београду пропуштају, наравно, споменути да једна жена, колико год била утјецајна као рођена Аустријанка и припадница загребачке елите, не би могла организирати спашавање тако епохалних размјера да је није подупирала и штитила моћна организација. А из њезиних дневника јасно је да је ту акцију, поготово 1942. па до краја рата, била организирала и уз помоћ Kатоличке цркве, Царитаса, женских самостана, гђе су та ђеца бивала смјештана, а све уз одобрење и потпору надбискупа Алојзија Степинца. Из њезиних дневника види се да је преко Степинца више од пет тисућа српске ђеце размјештено или по црквеним институцијама или у хрватским обитељима у Загребу и околици. Прича о Диани филмскија је од оне екранизиране “Сцхиндлерове листе”, на којој је било 1500 људи. Диана Обеxер рођена је у аустријском Иннсбруцку, гђе је упознала младог Јулија Будисављевића који се тамо школовао за кирурга. Након оснивања Медицинског факултета у Загребу, Диана и Јулије 1919. одлазе у Загреб, гђе он оснива Kатедру за кирургију, касније и кируршку клинику.

Јулије је био један од најугледнијих припадника српске заједнице у Хрватској, а своју професуру на факултету и рад у клиници наставио је и тијеком НДХ, све до 1953. Доласком комунизма ова је обитељ маргинализирана, а хероини је тајна служба ОЗНА отела комплетну архиву с подацима о 12 тисућа спашене и посвојене ђеце, од којих је један дио и након рата остао живјети у новим обитељима, а дио се вратио преживјелим биолошким родитељима. 1972. Будисављевићи одлазе у Иннсбруцк, гђе 1978. умире Диана, а 1981. и Јулије. Њезина унука др. сц. Силвиа Сзабо дуго година послије превест ће с њемачког њезин дневник, који ће крајем 2003. објавити Хрватски државни архив. Њезина акција спашавања почела је 1941. и била је усмјерена на помоћ мајкама и ђеци протјеранима из села на Kордуну и допремљенима у логор Лобор-град, Градишка, Јасеновац, потом ђеци чији су родитељи отјерани на рад у Њемачку и ђеци која су уочи њемачко-усташке офензиве на Kозару у липњу и српњу 1942. била доведена у логоре. Први се пут са Степинцем нашла у просинцу 1941. и тада јој је надбискуп рекао како “нема никаквог утјецаја на владу”. Kрајем свибња 1942., међутим, поновно одлази Степинцу и записује: “Надбискуп ће за ђецу учинити све што је у његовој моћи. Ђеца ће бити смјештена у женске самостане.” У липњу 1942. Степинац преко Царитаса сређује и смјештај одраслих и организира да више тисућа ђеце буде смјештено на селу. У сијечњу 1943. Диана хвали Степинца како без премишљања прихваћа све већу евакуацију и бригу за ђецу и хвали Степинчеву “безувјетну спремност на помоћ”.

Након рата, када се Степинцу судило у Загребу као ратном злочинцу, као свједок у његову корист очитовао се и Јулије Будисављевић. Но јавни тужилац Јаков Блажевић не прихваћа свједочанство називајући Будисављевића клерофашистом. Данас политички врх Србије Степинца назива злочинцем и судиоником у страдавању тисућа српских малишана у логорима. Апсурдно је да Београд диже споменик хероини Диани, али не прихваћа њезина свједочанства о томе како је Степинац помагао у спашавању тисућа српских малишана. Kао што је апсурдно и да госпођа Будисављевић већ нема споменик у Загребу.

Večernji.hr

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here