Иду ли Хрвати ка томе да у Загребу подигну споменик усташком зликовцу Лубурићу?

Поделите:

ПРЕ непуне две деценије, као професор на предмету Историја Југославије Филозофског факултета Универзитета у Приштини смештеном у Косовској Митровици, прихватио сам молбу Горана Киковића, свог апсолвента из Берана, да за дипломски рад обради ратне године Павла Ђуришића, једног од команданата Југословенске војске у Отаџбини.

Све је прошло у најбољем реду – дипломски је успешно одбрањен, касније је штампан под насловом „Војвода Павле Ђуришић“ у два издања. У међувремену, ја сам од стране тадашњег декана, иначе убеђеног комунисте, био оптужен да ширим четничку идеологију на факултету.

Данас, почетком маја 2019, читам један дипломски рад о Вјекославу Максу Лубурићу, усташком официру за време НДХ, (одбрањен 2014. године на Одсјеку за повијест Филозофског факултета Свеучилишта у Загребу), па схватам да би требало да објасним какве везе имају ова два дипломска рада.

Историјске чињенице казују да је један од поменуте двојице одлучивао о судбини другог!

Наиме, када се Ђуришић одвојио од ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића негде код Добоја и кренуо ка западу, стицајем неразјашњених околности, и великог пораза на Лијевче пољу који су претрпели од усташа предвођених генералом Вјекославом Лубурићем, доспео је до црногорских усташа, до Секуле Дрљевића, а убрзо заједно са својим најближим сарадницима 28. априла 1945. године био уморен у једном од стратишта концентрационог логора Јасеновац.

А када се спомене Јасеновац, помисли се на Вјекослава Макса Лубурића, готово цео рат заповедника система концентрационих логора међу којима је и концентрациони логор Јасеновац. Значи, помисли се на усташу од чијих су руку пострадали многи Срби.

Лубурић (без капе)  надзире погубљења у логору Градишка

Лубурићева поратна биографија, међутим, скривана је из сијасет разлога мада се знало како је убијен, ко га је убио и још неколико неважних података.

Није спорно да је Лубурићева активност у Независној Држави Хрватској (НДХ) резултирала крвљу српских жртава.

Спорна је, кад је реч о његовој поратној политици, његова идеја о хрватском националном помирењу коју је, на неки начин, остварио 90-тих година прошлог века партизански генерал и комуниста Фрањо Туђман у независној Републици Хрватској.

Када је првих дана маја 1945. године усташки врх одлучио да не брани Загреб и да се повуче ка Аустрији, Лубурић и још неколицина главара су сматрали да се борба мора наставити.

У Блајбургу су се нашли припадници различитих поражених снага из Југославије и уз сарадњу са Британцима били препуштени партизанима. Онда је уследило оно што се може подвести под појам освете.

Тих дана Лубурић се одлучује за герилу. С обзиром да је прошао извесне нацистичке курсеве, лако је од једног мртвог усташе узео његову војничку књижицу и ускоро се придружио оним који су остали запамћени као крижари.

Веровао је да ће ускоро започети рат Англоамериканаца и Совјета и да то треба искористити у борби за обнову усташке Хрватске.

Нема прецизних трагова о томе шта је од средине маја 1945. године Лубурић све радио. Има индиција да су га тражили саборци Рафаел Бобан, Ерих Лисак и Анте Мошков како би заједно кренули у герилу. План је пропао када је Лисак заробљен у одајама Надбискупије загребачке на Каптолу, где је неколико пута разговарао са надбискупом Алојзијем Степинцем.

У међувремену се Лубурић крио по Билогори са неколицином крижара и својих педесетак прекаљених усташа. Према извесним тврдњама, одатле је кренуо у Фрушку Гору. Према подацима ОЗН-е, до краја 1945. и добар део 1946. године боравио је на простору између Илока и Вуковара а потом се пребацио преко Славоније до, наводно, Велебита.

Када је схватио да он сукоба Истока и Запада нема ништа, Лубурић и Бобан прешли су југословенско-мађарску границу и кренули пут Запада.

Зна се да је био рањен и да се као Максимилијан Солдо лечио све до септембра 1948. године, потом у одори фрањевца стигао у Шпанију. Тамо је, наводно, научио шпански језик и завршио војну академију.

Аутор Вељко Ђурић Мишина

Лубурић је покренуо новине под именом „Дрина“, заговарао идеју нове Хрватске, сарадњу са муслиманима… Комунизам је увек поистовећивао са Србима („србокомунизам“) и призивао Америку да предводи борбу против те идеје.

У међувремену, дошло је до разлаза Павелића и Лубурића наводно због сусрета поглавника и бившег председника владе Краљевине Југославије Милана Стојадиновића. Додуше, ни Павелићеве присталице нису остајале дужне па су за сва зла оптуживали Лубурића.

Посебна мета у текстовима у „Дрини“ били су комунисти Хрвати.

У међувремену је добио шпанско име и презиме (Roberto Campos Caballer), оженио се Баскијком и с њом добио два сина (Домагој и Вјеко) и две кћери (Дрина и Марица).

На венчању је био у усташкој генералској униформи са свим одликовањима.

После атентата, Павелић се доселио у Шпанију где је и умро 1959. године. То је био повод за борбу у хрватској и усташкој емиграцији.

Лубурић је искористио прилику али није добио много присталица. Стога је кренуо у разраду идеје свехрватског помирења, која захтева да усташе одбаце своју (U) а партизани своју идеологију (петокраку).

Једном приликом (1966) хвалио је хрватски патриотизам Андрије Хебранга, кога је иначе упознао у Старој Градишци.

Вјекослав Макс Лубурић убијен је 29. априла 1969. године. Постоји више верзија о о томе ко су могући наручиоци: од породице Павелић, до југословенске УДБе. (Сахрањен је на локалном гробљу у близини Валенсије, а од јула 2018. локалне власти градића Carcaixenta траже правни начин да посмртне остатке зликовца преместе са тамошњег гробља.)

Како је Лубурићева идеја о свехрватском помирењу остварена под вођством Фрање Туђмана, а и со обзирном на то да је програм министра Миле Будака и других усташких главара да ће „друмови пожељети Срба, али Срба бити неће!“, нама остаје питање: Да ли је могуће помирење и међу нама Србима тим пре што смо у сваком погледу на ивици историјске провалије из које нема повратка?

На крају остаје да сазнамо и одговор на питање да ли ће Лубурић, као осведочени и истакнути усташа из НДХ, добити споменик у Загребу?

Непожељни Лубурићев гроб

Пре тражења одговора, требало би да се подсетимо како је прошла идеја о споменику Павлу Ђуришићу у Беранама: црногорска полиција је срушила започето постоље правдајући то законима!

Узгред, ако не дају у Црној Гори, требало би саградити бар копију капеле са Ловћена у Лијевче пољу, месту страдања црногорских четника од усташа и партизана!

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here