Idu li Hrvati ka tome da u Zagrebu podignu spomenik ustaškom zlikovcu Luburiću?

Podelite:

PRE nepune dve decenije, kao profesor na predmetu Istorija Jugoslavije Filozofskog fakulteta Univerziteta u Prištini smeštenom u Kosovskoj Mitrovici, prihvatio sam molbu Gorana Kikovića, svog apsolventa iz Berana, da za diplomski rad obradi ratne godine Pavla Đurišića, jednog od komandanata Jugoslovenske vojske u Otadžbini.

Sve je prošlo u najboljem redu – diplomski je uspešno odbranjen, kasnije je štampan pod naslovom „Vojvoda Pavle Đurišić“ u dva izdanja. U međuvremenu, ja sam od strane tadašnjeg dekana, inače ubeđenog komuniste, bio optužen da širim četničku ideologiju na fakultetu.

Danas, početkom maja 2019, čitam jedan diplomski rad o Vjekoslavu Maksu Luburiću, ustaškom oficiru za vreme NDH, (odbranjen 2014. godine na Odsjeku za povijest Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu), pa shvatam da bi trebalo da objasnim kakve veze imaju ova dva diplomska rada.

Istorijske činjenice kazuju da je jedan od pomenute dvojice odlučivao o sudbini drugog!

Naime, kada se Đurišić odvojio od đenerala Dragoljuba Draže Mihailovića negde kod Doboja i krenuo ka zapadu, sticajem nerazjašnjenih okolnosti, i velikog poraza na Lijevče polju koji su pretrpeli od ustaša predvođenih generalom Vjekoslavom Luburićem, dospeo je do crnogorskih ustaša, do Sekule Drljevića, a ubrzo zajedno sa svojim najbližim saradnicima 28. aprila 1945. godine bio umoren u jednom od stratišta koncentracionog logora Jasenovac.

A kada se spomene Jasenovac, pomisli se na Vjekoslava Maksa Luburića, gotovo ceo rat zapovednika sistema koncentracionih logora među kojima je i koncentracioni logor Jasenovac. Znači, pomisli se na ustašu od čijih su ruku postradali mnogi Srbi.

Luburić (bez kape)  nadzire pogubljenja u logoru Gradiška

Luburićeva poratna biografija, međutim, skrivana je iz sijaset razloga mada se znalo kako je ubijen, ko ga je ubio i još nekoliko nevažnih podataka.

Nije sporno da je Luburićeva aktivnost u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (NDH) rezultirala krvlju srpskih žrtava.

Sporna je, kad je reč o njegovoj poratnoj politici, njegova ideja o hrvatskom nacionalnom pomirenju koju je, na neki način, ostvario 90-tih godina prošlog veka partizanski general i komunista Franjo Tuđman u nezavisnoj Republici Hrvatskoj.

Kada je prvih dana maja 1945. godine ustaški vrh odlučio da ne brani Zagreb i da se povuče ka Austriji, Luburić i još nekolicina glavara su smatrali da se borba mora nastaviti.

U Blajburgu su se našli pripadnici različitih poraženih snaga iz Jugoslavije i uz saradnju sa Britancima bili prepušteni partizanima. Onda je usledilo ono što se može podvesti pod pojam osvete.

Tih dana Luburić se odlučuje za gerilu. S obzirom da je prošao izvesne nacističke kurseve, lako je od jednog mrtvog ustaše uzeo njegovu vojničku knjižicu i uskoro se pridružio onim koji su ostali zapamćeni kao križari.

Verovao je da će uskoro započeti rat Angloamerikanaca i Sovjeta i da to treba iskoristiti u borbi za obnovu ustaške Hrvatske.

Nema preciznih tragova o tome šta je od sredine maja 1945. godine Luburić sve radio. Ima indicija da su ga tražili saborci Rafael Boban, Erih Lisak i Ante Moškov kako bi zajedno krenuli u gerilu. Plan je propao kada je Lisak zarobljen u odajama Nadbiskupije zagrebačke na Kaptolu, gde je nekoliko puta razgovarao sa nadbiskupom Alojzijem Stepincem.

U međuvremenu se Luburić krio po Bilogori sa nekolicinom križara i svojih pedesetak prekaljenih ustaša. Prema izvesnim tvrdnjama, odatle je krenuo u Frušku Goru. Prema podacima OZN-e, do kraja 1945. i dobar deo 1946. godine boravio je na prostoru između Iloka i Vukovara a potom se prebacio preko Slavonije do, navodno, Velebita.

Kada je shvatio da on sukoba Istoka i Zapada nema ništa, Luburić i Boban prešli su jugoslovensko-mađarsku granicu i krenuli put Zapada.

Zna se da je bio ranjen i da se kao Maksimilijan Soldo lečio sve do septembra 1948. godine, potom u odori franjevca stigao u Španiju. Tamo je, navodno, naučio španski jezik i završio vojnu akademiju.

Autor Veljko Đurić Mišina

Luburić je pokrenuo novine pod imenom „Drina“, zagovarao ideju nove Hrvatske, saradnju sa muslimanima… Komunizam je uvek poistovećivao sa Srbima („srbokomunizam“) i prizivao Ameriku da predvodi borbu protiv te ideje.

U međuvremenu, došlo je do razlaza Pavelića i Luburića navodno zbog susreta poglavnika i bivšeg predsednika vlade Kraljevine Jugoslavije Milana Stojadinovića. Doduše, ni Pavelićeve pristalice nisu ostajale dužne pa su za sva zla optuživali Luburića.

Posebna meta u tekstovima u „Drini“ bili su komunisti Hrvati.

U međuvremenu je dobio špansko ime i prezime (Roberto Campos Caballer), oženio se Baskijkom i s njom dobio dva sina (Domagoj i Vjeko) i dve kćeri (Drina i Marica).

Na venčanju je bio u ustaškoj generalskoj uniformi sa svim odlikovanjima.

Posle atentata, Pavelić se doselio u Španiju gde je i umro 1959. godine. To je bio povod za borbu u hrvatskoj i ustaškoj emigraciji.

Luburić je iskoristio priliku ali nije dobio mnogo pristalica. Stoga je krenuo u razradu ideje svehrvatskog pomirenja, koja zahteva da ustaše odbace svoju (U) a partizani svoju ideologiju (petokraku).

Jednom prilikom (1966) hvalio je hrvatski patriotizam Andrije Hebranga, koga je inače upoznao u Staroj Gradišci.

Vjekoslav Maks Luburić ubijen je 29. aprila 1969. godine. Postoji više verzija o o tome ko su mogući naručioci: od porodice Pavelić, do jugoslovenske UDBe. (Sahranjen je na lokalnom groblju u blizini Valensije, a od jula 2018. lokalne vlasti gradića Carcaixenta traže pravni način da posmrtne ostatke zlikovca premeste sa tamošnjeg groblja.)

Kako je Luburićeva ideja o svehrvatskom pomirenju ostvarena pod vođstvom Franje Tuđmana, a i so obzirnom na to da je program ministra Mile Budaka i drugih ustaških glavara da će „drumovi poželjeti Srba, ali Srba biti neće!“, nama ostaje pitanje: Da li je moguće pomirenje i među nama Srbima tim pre što smo u svakom pogledu na ivici istorijske provalije iz koje nema povratka?

Na kraju ostaje da saznamo i odgovor na pitanje da li će Luburić, kao osvedočeni i istaknuti ustaša iz NDH, dobiti spomenik u Zagrebu?

Nepoželjni Luburićev grob

Pre traženja odgovora, trebalo bi da se podsetimo kako je prošla ideja o spomeniku Pavlu Đurišiću u Beranama: crnogorska policija je srušila započeto postolje pravdajući to zakonima!

Uzgred, ako ne daju u Crnoj Gori, trebalo bi sagraditi bar kopiju kapele sa Lovćena u Lijevče polju, mestu stradanja crnogorskih četnika od ustaša i partizana!

 

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here