Иља Грашченков: Тајкуни или монархисти – ко ће „заљуљати“ Србију пред изборе?

Поделите:

Србија је након месец и по дана изашла из карантина, и прве ласте повратка слободе кретања су били политичари који немају време за губљење–одложени због пандемије парламентарни избори одржаће се 21. јуна.

Почетак политичке сезоне обележио је напад на актуелног председника Александра Вучића и његову Српску напредну странку. Против њега ради савез српских тајкуна западњака из прошлих влада, па и десна рука руског генерала монархисте из Спољне обавештајне службе (СВР), коме злобници приписију неуспели државни удар у Црној Гори. Покушајмо да одмотамо замршено клупко политике Балканског региона.

Дакле, парламентарни избори су били планирани за 26. април, али и одложени због ванредног стања. Београд је имао још мање среће од Москве, градом је било дозвољено кретање само у одређеним сатима, а пензионерима је било строго забрањено да напуштају своје домове.

У целини, коронавирус је озбиљно погодио српско друштво, које је навикло на неограничену комуникацију, појавили су се позиви на бојкот предстојећег гласања, а неки су у њима одмах запазили одјеке „технологија Мајдана“.

Али одустајање од избора и извођење што већег броја људи на улице омиљен је потез не само америчких провокатора, већ и локалних елита, чије акције обично расту само у периодима кризе. Шанса да се Вучићу (истраживања јавног мњења показују да његова странка данас води) одузме моћ се скоро не би указала, док коронавирус и његове последице данас раде против актуелних власти широм света: у Русији против Путина, у САД против Трампа, у Италији против Контија и тако даље. Међутим,у економском смислу Вучићу не може пуно да се замери, па су зато искусни пи-ар стручњаци схватили да је неопходно искористити највећу српску бољку. Косово је, као и неостварени Крим, Ахилова пета за сваку актуелну власт у Србији.

Управо је то разлог нове серије оптужби да је Вучићева влада „предала Косово“, које је одузето Србији дуго пре Вучића, давне 2008. године, када је у председничкој фотељи седео Борис Тадић, евро-оријентисани политичар од главе до пете. Данас је клан Тадића у опозицији и, као што је једном био случај у Украјини, покушава да свргне проруски расположеног Вучића. Међутим, у доба коронакризе, који прети распадом и самој Европској унији, у сваком случају њеном јужном делу, расположење Срба тешко да може бити претерано прозападно. Једини изузетак може бити Београд, на који се Тадићева група највише и нада, схватајући да ако Вучић успе да преброди последице карантина, опозиција више неће имати прилику да преузме власт. Стога, уместо да износе уобичајене идеје о европским вредностима, Вучићеви противници су одлучили да играју на његовом терену, оптужујући га да није довољно ревностан националиста, а уз то, терете га да је изгубио Косово.

Успут, ово је прилично занимљива технологија која би могла да се нађе и нашој опозицији. У Тадићеву групу демократа улазе познати медијски тајкун и бивши градоначелник Београда Драган Ђилас (рецимо, мали српски Березовски), као и његов блиски пословни партнер Млађан Ђорђевић. Ова тројица апсолутно проевропских политичара данас заузимају отворен ултрапатриотски став и оштро критикују Вучића. То вам је као када би Наваљни критиковао Путина што није окупирао Тбилиси и кренуо на Кијев.

Ову нову тактику усвојио је Драган Ђилас, који се показао као добар политички стратег, увидевши да чамац треба љуљати на популарне народне теме, а не на досадном либерализму. Тандем Ђилас – Ђорђевић је још од времена борбе против Милошевића усредсређен на нормализацију односа са Западом ради укидања тадашњих америчких санкција против Београда. Приоритет српских демократа увек су биле европске интеграције, па чак и улазак у НАТО (о чему је отворено говорио тадашњи министар одбране Драган Шутановац). Сам Драган Ђилас је у време Тадићевог режима био десна рука председника, играо је улогу страначког новчаника, а Ђорђевић је био десна рука „српског Березовског“.

Али још више изненађује то што се испоставило да је десна рука српских демократа близак пријатељ и савезник руског лобисте – генерала монархисте Леонида Решетњикова.

„Рука Москве“ на Балкану је дуже време била државна think-tank организација Руски институт за стратешка истраживања (РИСИ), којим је од 2009. до 2016. руководио генерал-потпуковник Спољне обавештајне службе (СВР) Леонид Решетњиков. Као историчар специјализован за историју Балкана, посветио је посебну пажњу овом региону, пре свега Бугарској и Србији. Упркос чињеници да је генерал Решетњиков већи део живота радио у КГБ-у, затим у СВР-у, био члан КПСС-а, а на место директора РИСИ дошао је као шеф информативно-аналитичког одељења СВР-а, ипоставило се да је он убеђени монархиста.

Посветио се не штедећи снаге обнови монархистичких идеја у Русији, залагао се за препород наслеђа Николаја II и беле емиграције широм света. Подударило се тако да је генерал Решетњиков изненада напустио место шефа РИСИ-ја месец и по дана после неуспелог пуча у Црној Гори у октобру 2016, за чију су организацију оптужили још један тандем „Петров – Боширов“, као и касније у случају Солсбери, али тандем који је успео да неприметно нестане – Владимир Попов и Едуард Шишмаков.

У Србији је главни партнер Решетњикова био десна рука прозападног медијског тајкуна и бившег градоначелника Београда – Млађан Ђорђевић. Управо је са њим и његовим НВО радио државни руски истраживачки центар. Уз помоћ РИСИ-ја одржавао се „српски Селигер“ – годишњи омладински камп на Тари, који је регуларно посећивао и сам Леонид Решетњиков. На који су се начин зближили руски генерал монархиста и прозапанди српски тајкуни?

Главну улогу на почетку овог великог пријатељства имао је Млађан Ђорђевић. У Демократској странци, коју је Тадић водио пре него је постао председник државе, било је много стручњака за сарадњу са ЕУ и САД, али није било ниједног стручњака за рад са Русијом. Ђорђевић, који није русиста и није знао руски језик, и који по мишљењу бивших колега није посебно паметан човек, предложио је ипак Тадићу своју кандидатуру, користећи то што су он и Ђилас кумови. Ђорђевић је био Ђиласов сарадник и помоћник од 90-их година, још у време студентских протеста против режима Слободана Милошевића. Али на врхунцу те конфронтације, бојећи се репресија, побегао је у Праг, где је представљао фирме и капитал Ђиласа, попут компаније Direct Media Group и других. Управо одатле, из Прага, крећу Ђиласови милиони, иако се он сам и није озбиљно бавио бизнисом. Како кажу упућени људи, све је то само легенда о „почетној акумулацији капитала“ за представнике нове власти.

Ђорђевић се вратио у Београд тек после „булдожер револуције“ против Милошевића 2000. године – прве обојене револуције у свету. Затим је почео да напредује у каријери заједно са својим кумом. Постао је његов заменик на фунцији директора „Народне канцеларије председника Србије“, затим министар за инвестиције у влади и тако даље. Управо се са овом групом прозападних тајкуна повезао шеф РИСИ-ја, монархиста и „белогардејац“.

Али у политици то није нимало немогуће. Питање је на коју ће страну сада окренути опозициони клан Ђиласа, раније потпуно прозападни, а данас борац против умерено конзервативног Вучића рукама националиста?

Сада се Ђилас активно бори за пажњу Москве – упркос чињеници да је, према писању српског Викиликса, управо он, као градоначелник Београда, покушао да сведе на минимум све контакте са Москвом, па чак и да ремети организацију посета руских државника Београду, укључујући Владимира Путина.

Цака је у томе што Русија има неколико играча који раде са Србијом. Обично руске власти критикују да нису флексибилне у раду са савезничким земљама. У ситуацији кризе пребацује им се да развијају односе само са властима и не сарађују са опозицијом. Међутим, на примеру Србије видимо како различите „куле Кремља“ паралелно раде са различитим српским политичким снагама.  Као резултат тога, и независно ко је био председник Србије, Русија је за Србију остала кључни економски, па чак и политички партнер. На пример, споразум о изградњи Јужног тока је потписан са проевропским Тадићем, а његова реализација је почела у време проруског Николића и наставља се са његовим наследником Вучићем.

Улогу Русије у српској политици је тешко преценити, она је велика. Чак и међу највећим западњацима који су у време НАТО агресије против Југославије тражили да се „Београд бомбардује још пар недеља“, попут бившег премијера Зорана Ђинђића, појављују се псеудорусофили, вукови у јагњећим кожама, попут Млађана Ђорђевића. Како искусни руски обавештајци из СВР-а и РИСИ-ја могу да изаберу такве људе за своје савезнике је добро питање, а одговор се можда крије у њиховим економским односима.

Данас још један покушај да се пољуља власт у Србији може да доведе до непредвиђених последица, јер ако се националистички осећаји поново запале, земља се може суочити са најтужнијим последицама.

Нажалост, економска криза је увек плодно тле за популаризацију таквих идеја. Псеудонационалне идеје не потичу од самих људи, већ их спроводе искусни политички стратези. Штавише, циљеви псеудопатриота који желе да умереном Вучићу одузму власт су дијаметрално супротни.

У том погледу, Русија би требало да брани своју позицију „старијег брата“ и важног економског партнера, али не и да учествује у преговорима са снагама које су у различита времена веома лако мењале своја уверења и плочу.

За сарадњу наших држава данас није толико важна конзервативна порука везана за идеје православља и самодржавности, већ трезвена процена економских реалија у којима ће обе наше земље, које нису ни чланице ЕУ, ни партнери САД, ускоро моћи да се опораве од коронакризе и економског колапса. За Москву, као и за Београд, данас су изузетно важни стабилност и реализација економских планова који ће дати радна места и помоћи да се сачувају плате и животни стандард. Али док се Срби спремају за нову политичку сезону, ми још увек седимо код куће, носимо маске и рукавице, тако да ће Београд на изборима 21. јуна морати сам да одлучује о својој судбини. И биће јако добро ако нико од руских колега бар не буде сметао Александру Вучићу да сачува мир и стабилност у срцу Балкана.

Илья Гращенков: Олигархи или монархисты – кто «раскачает» Сербию перед выборами?

Поделите:

6 Коментари

  1. Одлична анализа! Изузетно добро познавање политичке сцене Србије и свеукупних догађања која се одвијају у дубинској позадини српско-руских односа. Сјајно!!!! Надајмо се да ће речи овог аутора допрети до релевантних фактора. 😀

Оставите одговор на констаНтација Откажите одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here