Ima li u Srpskoj akademiji nauka – Srba?

Podelite:
  • Po rečima i delu, u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, postoji samo jedan Srbin. Svima znani i poštovani prof. dr Vasilije Đ. Krestić. Čovek, naučnik, istoričar koji već godinama i rečju i pisanim tekstovima i knjigama to dokazuje, na jedan direktan i nedvosmislen način, ne uspevajući, na žalost, da pokrene ostale kolege da ga slede, koji to ne čine iz svakojakih, pre svega lukrativnih, razloga, što im nikako ne služi na čast

 

Ovaj svoj nepokolebljiv srpski stav, koji svakom prilikom muški i odlučno iskazuje, bez obzira što ga niko od akademika ne podržava, jasno pokazuje da je njegovo postojanje dobrodošlo i višestruko značajno, i ako jednom budemo imali dostojno srpsko potomstvo, njegovo će delo i delovanje tek onda dobiti svoju afirmaciju i zahvalnost, gradeći u njemu ponos što smo u najtežim protivsrpskim vremenima, imali jednu takvu stamenu ličnost, koju niko nije uspeo da liši srpskog dostojanstva i obuzda njegovu istrajnu srpsku energiju.

Ovih dana profesor Krestić je opet dokazao svoje srpsko nepokolebljivo stanovište, objavljujući knjigu pod naslovom „Prilozi za noviju istoriju SANU“ koja na svakoj svojoj stranici govori o tome, kako je višegodišnje njeno rukovodstvo svakom svojom „akcijom“ beskrupolozno isterivalo srpstvo iz ustanove koju vodi. U tom svom činjenju išli su čak dotle da su hteli da „promene ime Srpske akademije nauka i umetnosti, i iz njenog naslova izbrišu prvu reč (Srpska), koja im je smetala, koje su se stideli, čime su se, po svemu sudeći, nekom dodvoravali.“ Dakle, da je liše jasnog obeležavanja njene nacionalne pripadnosti, što vlast od 5. oktobra neprestano čini.

Ukazujući na ovo protivnacionalno činjenje, profesor zaključuje, (20. februar 2014.):„Bolje je da takve Akademije više i ne bude, jer će ona služiti na sramotu svih nas koji smo njeni članovi“.

Ovaj zaključak izrečen ove godine, tužan je finale profesorovog neumornog delovanja kroz dugi niz godina, napisima, intervjuima u javnosti, kao i rečju na Skupštinama Akademije, pokušavajući da SANU, njeno rukovodstvo i članstvo stavi u okvire one časti i onih obaveza koje su prirodni zakon njihovog postojanja.

Ta letargija koju je rukovodstvo SANU nametnulo članstvu ima svoju osnovu u tome da se Akademija ne sme baviti tzv. dnevnom politikom, što je kao svoj osnovni cilj proklamovao prof. Nikola Hajdin kad je 2003. izabran za njenog predsednika, proglašavajući za dnevnu politiku sve ono što spada u naš nacionalni i državni interes, počev od Kosmeta, Statuta Vojvodine, pitanje naziva našeg jezika, Srpske enciklopedije, razmeni Novakovog „Magnum krimena“ sa akademiskim bibliotekama po svetu, izdavanja zbornika radova sa naučnog skupa „Velika Srbija“, Bolonjska deklaracija (kojom se vidno urušava naš obrazovni sistem), opstanak ćirilice… dakle, sva ona pitanja koja zadiru u naše nacionalno biće i postojanje, rukovodstvo Akademije je smišljeno ograničavalo i urušavala, proterujući iz Akademije sve što je bitno srpsko, pa, samim tim, i svaku srpsku politiku, zavodeći prećutno saglašavanje sa svim onim što čini aktualna vlast.

Uvek i u svemu, predsednik Hajdin mislio je samo jedno, da se ne zameri – političarima, koji se takmiče ko će više i temeljnije da Srbiju uvede u Zapadno kolo, tj. da je uništi.

Na sva ta pitanja, profesor Krestić je žestoko i bez uvijanja reagovao, nastojeći da očuva obraz Akademije, koja je večna, kao što je i narod koji je osnovao, večan, dok je vlast promenljiva i izmenljiva. Ipak, od 5. oktobra, ona traje u svemu se prelivajući jedna u drugu, pa tako i ona koja se poklapala sa vremenom Hajdinove vlade Akademijom: Đinđića, Koštunice, Tadića, Dačića, Vučića, stavljajući sebe, svojim ništavilom, iznad svestranog i neoborivog autoriteta akademijinog članstva. To jest, tako bi trebalo da bude. Jer, bi svi oni iz svog naučnog bića morali imati toliko svesti da bi mogli videti kuda ih rukovodstvo Akademije vodi.

Ali, novim Zakonom o SANU, njenim članovima uvećan je trostruko akademski dodatak (preko 100 hiljada), čime je ućutkana svaka kritika rukovodstva Akademije, jer je ono bilo to koje je od vlasti izdejstvovalo rečeno uvećanje. Dakle, ćutanje Akademije je kupljeno.

Bedno. Ružno i tužno.

„Imajući u vidu sve ono što sam rekao, mogu da zaključim da SANU sa ovakvim rukovodstvom (tri puta biranim!!) u potpunosti odgovara aktuelnoj političkoj vlasti, kao što i predsedniku Akademije i Izvršnom odboru SANU odgovara ovakva vlast. Takav odnos umrtvio je Akademiju i onesposobio je za one aktivnosti zbog kojih ona mora i treba da postoji“.

Jednostavno rečeno: „Do promena će doći kada dođe do promene naše državne politike, s kojom je Akademija postala neka vrsta sijamskog blizanca“.

Sve to i mnogo toga drugoga nedostojnog i nepriličnog jednoj takvoj nacionalnoj ustanovi, kao što je Akademija nauka, prof Krestić izneo je na tapet dana, na sramotu svih njenih članova. Da se ne bi prešlo preko te knjige kao da se nije pojavila, profesor se postarao da je svako Odeljenje Akademije dobilo besplatno onoliko knjiga koliko ga članova čini, i sad treba očekivati reakcije.

Jedno je sigurno, ma kakve reakcije bile, one se ne mogu obrušiti na prof Krestića.

I tako, ne ostaje nam ništa drugo nego da mu se zahvalimo, ne samo na onom što je kao istoričar trajno ubeležio u srpsko pamćenje, već i na onom što je kao svestan i ponosan Srbin, neumorno i dostojanstveno zastupao i branio.

PIŠE: prof. dr Slobodan Turlakov

IZVOR: Novinar.de

Podelite:

1 komentar

  1. DOKAZANO: U SANU SU VEĆINA SRBOHRVATI, A NE SRBI
    Činjeniac da je u SANU većina Srbohrvata, a ne Srba dokazana je činjenicom da i danas u okviru SANU sačinjacaju Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika, a ne srpskog jeziak. Dakle, u toj Akademiji većina su Srbohrvati. To tako traje u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti od 1954. godien pa sve do danas (4. decembra 2019).

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here