In memoriam: Zovem se devedeset i sedam – Zorka Delić Skiba

Podelite:

Kako se zoveš, pita me sredovečni gospodin.

– Devedeset i sedam, odgovorih mu.

– Pa kako to, čudi se neznanko.

– Pa lepo… Ni oca ni majke nemam. Nemam ni imena ni prezimena. Ne znam ni kad sam rođena. Ovde sam samo broj i ništa više, pojasnih mu.

Ovako je sedmogodišnja Zorka Delić, siroče iz Sanskog Mosta, odgovorila Hrvatu Slavku Dasoviću koji je, četrdeset i četvrte godine, došao u Jastrebarsko, kako bi je usvojio i iz sirotišta poveo svojoj kući u Zagreb.

Od tada je siroto dete išlo putem kojim nije htelo ići… I slušati one koje nije mogla ni gledati… I verovati ljudima koji su iz nje hteli izbrisati sve što bi je podsećalo na Podgrmeč i pravoslavlje. Što bi je vraćalo dedovini na kojoj su joj, samo oko Ilinja 1941. ustaše ubile pet hiljada njenih sunarodnika…

S jeseni 1944. nesrećno dete odvode kod časnih sestara kako bi je upisali u školu. U međuvremenu je već „pokrižena” i postala „mala katolkinja”.

Kada ju je učiteljica prozvala pod imenom Zorica – Marija Dasović, dete se nije odazvalo. Naljutilo je to učiteljicu koja joj je naredila da se ubuduće predstavlja tim imenom.

– U krsnom listu su napisali da sam rođena 10. aprila dakle na dan Nezavisne Države Hrvatske, te da su mi otac i majka Slavko Dasović i Marija Čop… Nikad se s tim nisam pomirila bez obzira na pretnje da će me svakog dana šibati glogovim prutom, priča Zorka.

Početkom 1945. učiteljica je devojčicu i njene iz razreda pripremala za prvi pričest. Pre toga sve su morale da se ispovede.

– Pitao me tada sveštenik da li slušam mamu i tatu. Odgovorila sam mu da nemam ni mame ni tate. Zapretio mi je da to više nikada ne kažem odnosno da se više nikada ne služim lažima. Za kaznu sam tada morala izmoliti stotinu krunica kako bi mi Bog oprostio greh, nastavlja Zorka ističući da je tu njenu prvu pričest, i to u zagrebačkoj katedrali, obavio niko drugi do Alojzije Stepinac.

Na jednoj od zabava prvih poratnih godina Zorka se, kako drugo do „pukim slučajem”, upoznala sa naočitim Vlajkom Skibom, prosvetarom iz Mostara, takođe ratnim siročetom. Sa njim je, bez obzira na veliko protivljenje svojih „roditelja”, nakon petnaest godina provedenih u Zagrebu, otišla u Mostar.

– Iako „pokrštena” i sa teškim ranama i u srcu i duši i danas se sećam mojih iz gimnazije. Srcu su mi prirasle i uvek ostale moje i Marija Ćapin i Zdenka Jurlina, Marija Šoštarić, Ljerka Šmucer i Elza Mikulić… Znala sam da je najgore prošlo. Od onog što je bilo juče teže sigurno ne može biti. Mostar je sada za mene bio druga priča. Jer Mostar je grad mojih Alekse Šantića i Svetozara Ćorovića… I moga Vlajka, opet će Zorka.

U braku prosvetara Zorke Delić i Vlajka Skibe rađaju se sin i kćer. Završavaju fakultete… Na svet kasnije dolaze i unuci i nove radosti. I novi život u gradu na Neretvi.

Tamo negde osamdesetih iz Amerike se Vraća Slavko Dasović Zorkin „otac”. Dolazi kod nje u Mostar. Traži oprost i milost.

– Od Slavka mi posle njegove smrti ostaje samo njegov album. Na jednoj od fotografija slikao se u ustaškoj uniformi. I to zajedno sa čuvenim koljačem Bećirom Durakovićem… Slika je iz leta 1941. a na njoj se vide oni koji su ubili na hiljade Srba iz Sanskog Mosta. Među njima sa fesom na glavi i u crnoj ustaškoj uniformi bio je ustaški satnik Slavko Dasović. Skamenila sam se. Moj „otac”, moj spasitelj iz ustaškog pakla u Jastrebarskom, bio je koljač mog naroda. Valjda sam mu ja trebala biti nešto iza čega će on sakriti svoj zločin… Kamo sreće da je Slavko jedini. Takvih je na hiljade. I dan-danas, uzdiše Zorka.

 

Konačno Srpkinja, pravoslavka

Zorka Delić-Skiba tek je 1989. godine saznala da je rođena 27. januara 1937. godine. I to u Kruvarima kod Sanskog Mosta. Do tada joj je rođendan bio 10. april. I veru je Zorka menjala. Rođena je pravoslavka, ali je posvajanjem nasilno pokrštena i primila katoličku veru. Udajom za Vlajka Skibu bila je Jugoslovenka da bi je, kada je vadila ličnu kartu u Mostaru nagovarali da se upiše kao Hrvatica.

Danas sam konačno Srpkinja, pravoslavka. A uz to živim i u mom rodnom kraju. Suprug mi je umro, ali su, fala svevišnjem, uz mene deca i unuci. Ne živimo zajedno, ali ne možemo jedni bez drugih. Baš kao ni ja bez uspomena na moju prošlost koja je skupo naplatila svoje, na kraju će Zorka Delić-Skiba.

 

 

Danas se navršilo godinu dana od kako Zorka Delić Skiba više nije sa nama. Za sećanje, objavljujemo jedan od intervjua koje je dala beogradskoj Politici.

Izvor:  Politika, 2.9.2008.
Autor: S. Sabljić

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here