Ињац за македонске медије: Питање Македонске цркве треба да се врати у канонске оквире – Истамбулски патријарх може само искомпликовати ситуацију, као у Украјини

Поделите:

Дражава Северна Македонија је покренула кампању за признавање аутокефалности Македонске православне цркве. Политичко руководство ове земље је упутило позив патријарху Вартоломеју у Истамбулу да посредује око разрешења овог питања. За  македонски портал Локално изјаву је дао аналитичар Жељко Ињац.

Интервју преносимо у оригиналу, без измена:

 

Како коментаришете офанзиву премијера Зорана Заева и председника Стеве Пендаровског због признања МПЦ?

Црквена питања су у модерно доба за све политичаре увек споредна питања и за њих се хватају само онда када немају шта друго да понуде народу. Чини ми се да је и у случају Заева и Пендаровског, чији политички резултати нису одушевили добар део северномакедонске нације, ово хватање за сламку. Када мање од 10% неке националне мањине у држави одређује кључне ствари и политички правац, логично је да већина буде незадовољна. Потезањем овог тешког питања, Пендаровски и Заев, вероватно само желе да боље позиционирају свој рејтинг, без претеране жеље да се ово питање заиста реши, као и да скрајну у страну горућа питања пре свега економије, али и неких афера као прислушкивање и слично.

Зашто мислите да се ова офанзива догађа у ово време?

Има ту више фактора. Један је свакако дневнополитичка ситуација у самој држави Северној Македонији и захтев Албанаца да премијерско место припадне њима, те да уколико то не буде да ће држава ући у политичку кризу. Ових дана смо имали прилику да видимо и јавно исказивање територијалних претензија албанског премијера Едија Раме, који је на свом Фејсбук профилу поставио објаву да је кањон Лешнице прелепи део Албаније. Албански фактор, који је до сада био јако подржаван од стране Запада је практично заробио државу Северну Македонију, а Македонци као већинско становништво су се нашли као таоци сопствене државе. Актуелни политичари су показали неспособност да се оваком наметању Албанаца одупру и то ће засигурно на дуге стазе изазвати незадовољство бирача који ће на наредним изборима тежити оној политичкој опцији која је више привржена македонским националним интересима. Други фактор је Доналд Трамп и Вашингтонски споразум, који је показао ресетовање односа Америке према Србији на штету Албанаца са Косова и Метохије. Србија поново постаје битан фактор у региону, можда још не толико политички али свакако економски. Ово је вероватно последњи моменат да се лобира код патријарха у Истамбулу, да покуша да обезбеди признање цркви у Северној Македонији али такво лобирање може имати катастрофалне последице.

По вашем мишљењу, шта би променило црквену независност и аутокефалију МПЦ?

Тренутно стање је жалосно. Православни народ у Северној Македонији је ускраћен за јединство са свим православним народима кроз једну цркву због раскола. Расколи су најболнији догађаји у цркви. Тешко се превазилазе и умеју дуго да потрају а неки се никад не реше. Мени је искрено жао хришћанског православног народа. Од свих јужних Словена Македонци су најискреније најцрквенији народ. С друге стране треба ипак признати да постоји канонска црква у Северној Македонији ПОА на челу са Јованом Вранишковским и да верници који заиста желе да буду у једнинству са свима православнима у свету, пре свега евхаристијском јединству, то и могу да остваре. Наравно, ово није једноставно јер ПОА није политички подобна и често је на мети власти. Мада ова садашња власт, мора се признати, није показала интересовање за прогон ПОА, као претходна националистичка. Промена се може десити само када они фактори који су довели до раскола буду изгубили интересовање за Балкан и конкретно Македонију. Да се не лажемо, раскол није дошао као резултат мржње између Срба и Македонаца, СПЦ је са своје стране дала цркви у Македонији широку аутономију, што је заправо први степеник ка аутокефалији, али је страном фактору било у интересу да се ово питање не реши позитивно него да се изазове сукоб између Срба и Македонаца који би потрајао што дуже да би остао упамћен и тако створио анимозитет између ова два блиска народа.

Признавање на МПЦ -ОА: Црковна независност или Цариградски огранок во центарот на Балканот?

Да ли мислите да ће посредовање васељенског патријарха Вартоломеја донети нешто ново у односима СПЦ и МПЦ?

Посредовање патријарха Вартоломеја у случају цркве у Свереној Македонији, онако како то желе Заев и Пендаровски може донети само проблеме и Србима и Македонцима. Видели смо то у случају његовог посредовања у Украјини, када је расколнике прогласио црквом, па се ти исти данас ограђују од Вартоломеја и поново чине раскол. Наравно, треба признати и да Васељенски патријарх није желео да да реалну аутокефалију том делу украјинских расколника, већ да их стави под своју контролу. То доказује низ тачака тзв томоса по којима Украјинци добијају само фиктивну аутокефалију док реална власт припада патријарху у Истамбулу. Ако се Вартоломеј реши да решава македонски раскол, а све су прилике да је писмо које је наводно Пендаровски послао Вартоломеју писано у Истамбулу на Фанару, јер помиње „прерогативе“ и сличне новотеолошке измишљотине које су Фанарци сами себи доделили на сопствену срамоту и штету целог православља, онда ће се македонски народ наћи у горој позицији него је то данас. Такође ући ће у већи сукоб са Србима, што му у овом моменту није у интересу. Реално Срби су једини из суседства који немају претензије према Македонији, док сви остали то нескривено показују. Такође ово питање би могло изазвати и неке нове расколе у православљу, рецимо између Српске цркве и Васељенске патријаршије. Признање аутокефалије цркви у Северној Македонији од стране патријаршије у Истамбулу, би било мешање у унутрашње ствари СПЦ и дефинитивно би гурнуло СПЦ у јачи загрљај Руској цркви, а то у овом моменту Западу не одговара. На крају ако би то истамбулски патријарх Вартоломеј ипак учинио, добили бисте ограничену аутокефалију попут оне у Украјини, али са још мање права и слобода. Буквално бисте постали цариградска филијала у центру Балкана. С друге стране имате отворена врата у СПЦ за све могуће преговоре и договоре.

Да ли је СПЦ спремна за дијалог са МПЦ?

Ово питање је смешно. Не постоји проблем на релацији СПЦ и православни народ у Македонији. Да ли неко верницима из Македоније брани да се крсте и причешћују и моле када дођу у Србију? Ја за такав случај нисам чуо. Нишким споразумом је требао бити настављен дијалог и решена већина проблема између СПЦ и непризнате МПЦ. Већина из МПЦ је потписала тај споразум али због политике у региону, страног фактора и колебљивости политичара из Македоније споразум никад није заживео. Тај споразум даје све услове за аутономно функционисање цркве у Македонији. Да би се дошло до аутокефалије, мора се прво вратити у канонски ред, а то није могуће без СПЦ. Управо то „без СПЦ“ желе неки на Западу на штету и Срба и Македонаца. И не, није ово великосрпски хегемонизам, ту флоскулу окачите мачку о реп, јер комунизам је пропао а с њим и та глупа флоскула, него је то просто правило у целом православљу. Да би се решио раскол, прво се морају ствари вратити у канонске токове, потом се саборно тражи решење. Не би Македонци били ни први ни последњи који су ушли у раскол из жеље за аутокефалијом па се на крају вратили мајци цркви па потом добили аутокефалију. СПЦ је увек спремна за дијалог али са браћом православним хришћанима а не са политичким марионетама којима странци одређују шта смеју а шта не смеју. На крају у СПЦ заиста нема кочница да се браћи Македонцима изађе у сусрет по свим питањима али да то ипак све буде у оквиру канона.

 

Извор: lokalno.mk, Никола Поповски

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here