Intervju Episkopa bačkog Irineja Ani Tomašević za emisiju „Sedmica” Radio-Beograda 1

Podelite:

Redovi koji slede predstavljaju punu, jezički i stilski „umivenu” , autorizovanu verziju intervjua. Njegov sažetak je prethodnih dana objavljivan i komentarisan u medijima.

Ovo je Sedmica Radio-Beograda 1. Pravo, pa i obaveza Srpske Pravoslavne Crkve da učestvuje u unutrašnjem dijalogu o Kosovu suštinski su legitimni i nesporni. Oni su, pozivom predsednika Republike, priznati i u formalnom smislu. Javljaju se, međutim, pokušaji da se oni relativizuju, minimiziraju  i ospore.

Vaše Preosveštenstvo, najpre hvala što govorite za Sedmicu, a odmah i pitanje: kako objašnjavate ovakva nastojanja i svest koja ih oblikuje?

Hvala vama za poziv i za mogućnost da se na ovako ozbiljne teme ozbiljno porazgovara, kao što i dolikuje Vama kao urednici i prvom programu Radio-Beograda. Hteo bih, najpre, da kažem kako lično smatram da unutrašnji dijalognije najsrećniji izraz. Ja bih pre rekao da se radi o svesrpskom ili svenarodnom dijalogu, a u tom smislu on je i unutrašnji i spoljašnji. Kako god da uzmemo, veoma je važan upravo zbog toga što se radi o rešavanju Gordijevog čvora zvanog problem Kosova i Metohije ili kosovska kriza, a ja bih pre rekao – duboka ugroženost i trenutna okupacija Kosova i Metohije, kao i nelegitimno proglašavanje njegove navodne nezavisnosti. Sve to iziskuje suštinski, svenarodni, stav i odgovor. U tom smislu, poziv na dijalog je sasvim umestan i koristan. Nikada jedna grupa ljudi, makoliko bila dobronamerna, – pretpostavimo pritom da nisu u pitanju političari nego, recimo, naučnici, književnici, umetnici, i to mahom akademici, – ne može uvek sa sigurnošću tvrditi da baš ona izražava stav većine, a kamoli stav svih. To ni mi, episkopi i ostali pastiri Crkve, ne možemo tvrditi za sebe, a još manje to možemo tvrditi za sve vernike Crkve ili za narod u celini. Dobro je, znači, oslušnuti razne glasove, razna mišljenja.

U kojem god pravcu da se ide – bilo u pravcu daljeg popuštanja, što znači naše postepene kapitulacije po pitanju Kosova i Metohije, bilo u pravcu odbrane našeg legitimnog prava na sopstvenu teritoriju, koja nikad u istoriji nije bila albanska teritorija, a kao srpska teritorija je duhovno i identitetski najvažnija srpska teritorija, – svaki pokušaj rešavanja mora se, u svakom slučaju, zasnivati na stavu ogromne većine našega naroda. Bez obzira na tok razgovorâ i pregovorâ, kao i na prateće međunarodne pritiske, nemoguće je donositi dalekosežne odluke ili vući radikalne poteze (kao što je menjanje Ustava, kao što je pristajanje na nove minimume, nove „crvene linije“ koje to možda i nisu), a da iza toga ne stoji većina naroda. Nije stvar samo u poštovanju demokratskih procedura, koje se danas smatraju obaveznima i koje su svakako bolje nego autoritarni sistemi u kojima odlučuje mali broj ljudi ili samo jedan čovek, nego u tome što u stvarnom životu nije održivo nikakvo rešenje protiv kojega je većina.

To, ako hoćete, vidimo i na negativnom primeru ponašanja albanske većine na Kosovu i Metohiji. Ne bih da sad ulazim u tematiku kako je uopšte došlo do etničke majorizacije albanskog naroda na Kosovu i Metohiji na štetu tamošnjega srpskog naroda; prosto napominjem da je, nažalost, do toga došlo nasiljem, a ne prirodnim putem. To se ne sme gubiti iz vida i ne može se dopustiti da nam Zapad soli pamet da Arbanasi, zato što su većina, imaju pravo na teritoriju. Katalonci su u Kataloniji većina, pa taj isti Zapad kaže da nemaju pravo na zasebnu teritoriju i suverenitet. Bilo kako bilo, stav većine da treba proglasiti nezavisnost, makar i na svoju štetu, ipak je odigrao krupnu ulogu u razvoju događajâ. Bez te većinske podrške, postignute i propagandom, pa i nekim greškama sa naše, srpske strane, stvari bi se malo drukčije odvijale.

Nije to, naravno, bio presudan činilac. Sve ključne odluke su, koliko znam, donosili moćni stranci. Ni jednu jedinu nisu doneli kosovsko-metohijski Albanci sami niti smo mi mogli da izmenimo dogovore i planove kovane u vreme kada je Rusija bila Jeljcinova Rusija, Rusija na kolenima, kada Kina još nije bila na velikoj svetskoj pozornici, kada smo mi bili potpuno sami, kada su naši politički vođi kukali i molili Kozirjeva, tadašnjeg ruskog ministra inostranih poslova, da nam pomogne i na Kosovu i u Bosni i Hercegovini i kada je on sa hladnim podsmehom, imajući porodicu već stalno nastanjenu u SAD, prezrivo odgovorio: „Nemate šta da očekujete“.

Imamo rezultat koji imamo. Imamo ga zahvaljujući spoju oba elementa, odnosno sinhronizovanom delovanju spolja i iznutra. Svestan toga, mislim da je dijalog – zovimo ga unutrašnjim ili svenarodnim, svesrpskim – koristan jer zaista može da pokaže šta narod misli. To ne znači da pristajemo na jednoumlje ili da nam je cilj jednoumlje. Ono je apsolutno nemoguće u životu, u bilo kom periodu. Uz to, ono je neprirodno i nečovečno. Neiznuđeni, nedirigovani, neizmanipulisani dijalog oduzima mogućnost bilo kojoj eliti – pravoj, samozvanoj, političkoj, intelektualnoj, medijskoj, pa i crkvenoj – da misli kako ima pravo da govori u ime svih. Da bi dijalog bio plodan i koristan, on mora biti slobodan i iskren: ne sme biti nikakvih ograničenja, ne sme se ničiji stav unapred okvalifikovati ovakvim ili onakvim. A kada se ovako zaista utvrdi šta je većinski stav, onda ga svi, počevši od državnog vrha, moraju uvažavati.

Srpska Pravoslavna Crkva je, na neki način, već skicirala stanovište po ovom pitanju. Na čemu se ono temelji?

Ovde bih morao da vas donekle ispravim, odnosno dopunim, i to upravo u duhu onoga što sam sada govorio. Vrlo je teško govoriti o stavu Srpske Pravoslavne Crkve, i to „već skiciranom”. Postoji stav mnogih crkvenih ljudi, uključujući i mene kao Vašeg sagovornika u ovom trenutku. U krajnjoj liniji, svako ima svoj stav i svi imamo svoj stav. Moje duboko ubeđenje jeste da će stav ogromne, čak apsolutne većine vernikâ Srpske Pravoslavne Crkve biti jedinstven i da oni neće biti za dalje ustupke po pitanju Kosova i Metohije nego za svaki napor da se ono očuva kao deo srpske države, kao srpska teritorija, kao naše alfa i omega u suštinskom, identitetskom smislu. To nikako ne znači, kako bi hteli da protumače zlonamerni ljudi, da mi želimo da onde postoje samo Srbi, a da drugih uopšte nema ili da ih ima, ali da nemaju ista prava kao mi. Takvo stanovište nam nije bilo svojstveno nikada, pa ni u vremenima kada je Srbija mogla da nesmetano i nekažnjeno izvrši takozvano etničko čišćenje, kao, recimo, posle balkanskih ratova. Srpski narod ga nije vršio, a neki drugi su ga vršili, i do danas vrše, na štetu srpskoga naroda.

Svim ovim hoću da kažem da postoji jedna važna komponenta, koju, nažalost, u našoj javnosti mnogi ne razumeju. Bilo bi, razume se, pogrešno i grešno kazati da niko ne razume, ali veoma mnogi, zabrinjavajuće mnogi, ne razumeju. Posredi je sledeće: Crkva nije ni partija ni ideologija. Sledstveno, pogrešan je pristup onih lica koja su išla dotle da Patrijarhu, prvom čoveku Crkve, ospore pravo na mišljenje koje je drukčije od pretpostavljenog vladajućeg mišljenja, iako to „vladajuće mišljenje” uopšte nije poznato. Ne znamo kakvo će ono biti. Lično ne verujem da iko ikome može da nudi Kosovo i Metohiju, ali spomenuta reakcija polazi upravo od pretpostavke da poziv na dijalog znači nekakav ublažavajući zavoj, neku vrstu kamuflaže za naše dalje napuštanje ideje o suverenitetu Srbije nad Kosovom i Metohijom. Ali da li se iza ideje o dijalogu krije ovakva zamisao, to, pre svega, još ne znamo.

Lično ne verujem da bi takvo tumačenje moglo biti istinito. Ali i da jeste, ko ima pravo da propisuje mišljenje bilo kome, pa ma to bio i jedan jedini „mali čovek”, a ne duhovni poglavar desetak miliona vernikâ, jedini ex officio, po funkciji i dužnosti, ovlašćen da govori u njihovo ime? To je, uostalom, jedna od njegovih prerogativa kao Patrijarha: on ad extra (pred raznim društvenim subjektima i pred javnošću uopšte) izražava stav Crkve kao celine. Taj stav nije, naglašavam, rezultat direktivâ, kao što je u partijama, bilo u onoj jedinoj (komunističkoj) nekada bilo u mnogima sada. Svaka partija ima svoju „generalnu liniju” i direktive koje njeno članstvo obavezuju. Toga u Crkvi nema. Aparata pritiska, ograničavanja slobode mišljenja i izražavanja, u Crkvi nema. Hvala Bogu što ga nema! Inače bi Crkva radila sama protiv sebe.

Kako onda, zar nije moje očekivanje da će stav ogromne većine u Crkvi biti jednoznačan i gotovo jednoglasan u protivnosti sa mojim tvrđenjem da taj stav neće biti plod nekog uputstva takozvanog crkvenog vrha, neke vrste unutrašnjeg nagovaranja ili propagande? Nema tu kontradikcije! Zašto? Zato što pitanje Kosova i Metohije nije samo političko pitanje niti samo teritorijalni spor. Posredi je suštinsko i dubinsko pitanje našeg narodnog i duhovnog bića, pitanje našeg identiteta. Naša samosvest i naše samoosećanje zasnovani su kroz istoriju na Kosovskom Zavetu ili, po drugoj terminologiji, na vidovdanskom opredeljenju, čije su ideje poznate ili bi trebalo da su poznate. Taj vekovni sveti Zavet neki danas nazivaju kosovskim mitom. Neka ga nazivaju tako! Oni po pravilu i ne znaju šta ustvari znači izraz mit. Ne znaju da on nije nimalo pežorativan nego da zapravo ima isti smisao kao i zavet. Ja ću ipak radije govoriti o zavetnoj misli, o zavetnom opredeljenju, jer je to naš viševekovni izraz, utkan u naš kôd mišljenja i ponašanja.

Ako se jednom narodu oduzme njegov Zavet, njegova ideja vodilja, onda on prestaje da bude narod u organskom smislu te reči,  prestaje da postoji kao duhovno živ organizam. Postaje, naprotiv, amorfna masa kojom može da se manipuliše, kojoj je svejedno kako će se zvati i da li će biti ove, one ili nikakve vere, da li će pripadati ovom ili onom civilizacijskom krugu, ovom ili onom vrednosnom sistemu. Prosto, postaje duhovno mrtva – mada biološki još uvek živa – ljudska zajednica. S tim u vezi moram naglasiti da duhovna smrt često prethodi biološkoj smrti, a ne obrnuto, kao što obično mislimo. U ovom, dakle, smislu, vekovno saznanje i osećanje, izraženo u našoj književnosti i umetnosti, u stvaralaštvu iz svih oblasti, u ukupnoj tradiciji i kulturi, vezano je za Kosovo. Ko je mogao da očekuje da će neki udaljeni delovi srpskog naroda, koji ne žive čak ni u susednoj i donedavno srpskoj Crnoj Gori, nego u Dalmaciji, Lici i drugde u Krajini, vekovima pevati o Kosovu, uz gusle i bez gusala, rađati se i umirati sa Kosovom na usnama i u srcu? Nije to stvar geografije.

Ja pamtim svoje detinjstvo, provedeno ne u epskim krajevima nego ovde u Bačkoj, u Vojvodini, u severnom delu Srbije. I tu se živelo i disalo kosovskom mišlju. Kada sam već bio đak osnovne škole i umeo da čitam, stariji ljudi – naši roditelji, deke i bake, susedi – tražili su od nas dece da im u večernjim satima naglas čitamo narodne junačke pesme. Treba li da naglasim da su i te pesme, kao i pripovedanja starijih, za temu najčešće imala kosovske likove i događaje? A bili su to prosti ljudi, ljudi iz naroda. I nije to bilo baš tako davno… Zato sam nedavno i rekao, komentarišući vrlo nezgrapnu i nimalo demokratsku izjavu jedne ličnosti, da, s jedne strane, Patrijarh ima pravo da izrazi mišljenje Crkve, s druge strane službeno je na to pozvan i obavezan, a s treće strane – on će dublje i suštinskije od drugih iskazati ovu organsku misao, pogotovu u ambijentu otuđenosti od narodnog samoosećanja, što je, nažalost, čest slučaj među pripadnicima naše današnje inteligencije.

Mene ste popravili u prethodnom pitanju zbog toga što ste hteli da mi naglasite da, s jedne strane, po vašem mišljenju postoji jedinstven stav, ali nema zvaničnog stava.

Možda sam se nedovoljno jasno izrazio. Hvala što me podsećate na to! Kada Patrijarh ili Sinod nešto izjavi, to, svakako, u određenom smislu jeste službeni ili zvanični stav. Jer, neko mora da izražava saborno osećanje većine u Crkvi. Službeno izraženi stav nije, međutim, rezultat ni ispiranja mozga, ni propagande, ni neke vrste direktive, ni mentalnog nasilja, nego se njime konstatuje ono što spontano, organski, već postoji i što svi dobro znamo. Lično, primera radi, ne mogu, a da ne znam šta o ovom problemu misli srpski seljak na Kosovu ili u Metohiji. Znam jer sam u mladosti, dugi niz godinâ, bio sabrat manastira Dečana i više sam pešačio po Metohiji nego po rodnoj Bačkoj. A i da nisam, jednako bih znao! To isto, još bolje od mene, zna naš Patrijarh, koji je godinama službovao kao profesor Bogoslovije u Prizrenu. To isto je znao pokojni patrijarh Pavle, koji je tri i po decenije onde živeo. To isto zna većina naših episkopa; znaju, praktično, svi. To isto zna i većina naroda koji pripada Crkvi. To nije nagađanje – to je iskustveno znanje.

Dozvolite mi da citiram deo izjave našeg Patrijarha koji je, po svoj prilici, bio povod za neumesnu kritiku na njegov račun o kojoj sam, pre nekoliko dana, pisao. Patrijarh kaže ovako: „Apelujemo na naše državnike da ne smeju da daju nikada svoju saglasnost na otuđenje Kosova i Metohije, jer ono što se silom uzme, to se i vrati, a ono što se pokloni nekome, to je za svagda izgubljeno. To Srbi i Srbija ne smeju dozvoliti“. Ove reči su zaista izraz svenarodnoga mišljenja i stava. Sve je tu rečeno jasno, glasno i, nadasve, časno. Dodaću još nešto: Patrijarh veli da mi apelujemo na naše državnike. Ne kaže da mi odlučujemoumesto njih. Mi nismo državnici već crkveni pastiri i duhovni poslenici. Ali upravo vekovno duhovno iskustvo Crkve, životom provereno i istorijom overeno, daje nam pravo da govorimo, svedočimo, apelujemo, na nama svojstven način i utičemo. Blagodatna savest i istorijska svest Crkve prethodila je, štaviše, postojanju srpske države i mnogih drugih država. Ona će postojati dokle god postoji naš narod – tačnije, dok je sveta i veka.

Oprostite mi što vas prekidam i dozvolite mi potpitanje. U politici se često koristi fraza o „crvenim linijama“. Moje potpitanje glasi: može li Crkva da razmišlja u tim kategorijama i koje bi „crvene linije“ to bile?

Navedeni Patrijarhov iskaz znači jedinu „crvenu liniju“, datu i zadatu. Svesni smo da je potrebno pronaći neki način za opstanak srpskog naroda na Kosovu i u Metohiji, izvestan modus vivendi. U datim okolnostima – međunarodnim pre svega – nije moguće ostvariti suverenitet Srbije „na terenu”, u praksi. Svi znamo iz kojih razloga. Jedan od njih jeste što se ne poštuje Rezolucija 1244. Da se poštuje, postojalo bi izvesno državno prisustvo Srbije. Drugi je što, i da postoji ograničeno prisustvo Srbije, to ne bi bila dovoljna snaga, ne bismo mogli da suštinski odlučujemo. U tom svetlu, ne smatram da je glavni problem to što Srbi na terenu, onde gde žive, moraju, da bi opstali, da imaju određene kontakte sa organima samoproglašene „države”, da pristaju na određene kompromise, ne priznajući pritom njen lažni suverenitet. Da je sadašnje stanje stvari takvo kakvo jeste, to je shvaćeno, možda sa izvesnim zakašnjenjem, i kod nas, „u ostatku Srbije”, kako se kaže. Od naše braće i sestara koji ostadoše i opstadoše na ognjištima predaka po najstrašniju cenu, često i po cenu žrtava u sopstvenoj porodici, i koji žele da i dalje ostanu i opstanu, ne možemo da tražimo da oni budu ti div-junaci koji će se suprotstaviti kako neposrednom okruženju, sa svim njegovim predrasudama i opsesijama, tako i okupacionoj sili koja je stvorila i koja održava postojeće stanje.

Formula opstanka uz određeni kompromis na terenu nikada, međutim ne podrazumeva našu spremnost na formalno i suštinsko otuđivanje, na odricanje od zavetne srpske zemlje, baš kako je naš Patrijarh rekao. Hteo bih i ovo da kažem! Ima nekih među nama koji ovako formulišu stvar: šta sad? To je izgubljena stvar. Sa zgražavanjem sam čitao izjave i komentare ove vrste čak i iz pera (ili kompjutera) nekih autora koje poznajem i od kojih to nikad ne bih očekivao. A šta da kažem o onima koji se neprestano, sistematski, često i ostrašćeno, zalažu za dobrovoljno prihvatanje „realne situacije” (što u prevodu znači poraza), za odricanje od identiteta, a protiv „mitova” i „popovskih pridika”? Oni nisu ništa drugo do autošovinisti, odnosno Srbi biološki, a antisrbi psihološki. Ta kategorija „intelektualaca”, nažalost, postoji, i to samo kod nas. Oni kažu: „Šta sad? Već je prošlo toliko godina, treba se pomiriti sa gubitkom…” Pritom „zaboravljaju” da je pet vekova prošlo od pada pod Turke, posle Maričke i Kosovske bitke, do 1912. godine, kada je Srbija ponovo postala suverena na Kosovu i Metohiji.

Za čitavo to vreme ljudi su opstajali, i pored velikih seoba pod Arsenijem Trećim i Arsenijem Četvrtim i stalnih manjih seoba. I te seobe – uvek u nadi na povratak – bile su kompromis u službi opstanka dok ne svane dan slobode. Tokom celog tog dugotrajnog perioda tekao je proces islamizacije, potom i albanizacije. Najpre su islamizovani doseljeni Arbanasi, a onda i veliki broj Srba. Sve do vremena između dva svetska rata znalo se koje porodice su pravi Arbanasi ili Arnauti (danas se kaže Albanci), a koje su takozvani arnautaši. Srpske porodice su, naime, vremenom, primajući islam, primale i albanski jezik. Bilo je tada, u vremenu kada su živi zavideli mrtvima, ne malo ljudi koji su mislili: nemamo izlaza, hajde da se i mi poturčimo! Za jedan potresan primer znam iz kazivanja blaženopočivšeg patrijarha Pavla. U nekom selu, pod neopisivim arnautskim i arnautaškim zulumom (danas kažemo: teror), neki domaćini odlučuju da se, zbog neizdrživih muka i patnji, poturče. Ali seoski sveštenik im kaže: „Ljudi, braćo, nemojte! Izdržite još malo! Toliko vekova su vaši dedovi izdržali i nisu se poturčili. Izdržite još malo, doći će sloboda“. Ljudi s teškom mukom prihvate njegov savet i, gle čuda, kroz dve ili tri godine srpska vojska je koračala njihovim selom.

I danas je u suštini isto. Dvadeset godina, trideset godina, dva veka, tri veka… – ne znamo koliko će trajati današnje stanje stvari niti kako će se uopšte razvijati stvari u svetu. Ali da mi kažemo: „Uzeli ste, poklanjamo“, – na to nemamo pravo jer bismo se time odrekli sebe kao naroda. Dozvolite mi da ovim povodom dodam sledeće, iako mi oštri način govora nije osobito svojstven: ako to uradimo, onda  istorijski to i zaslužujemo – ukoliko zaslužujemo mesto u istoriji narodâ posle takvoga čina.

Nekoliko puta ste pomenuli kompromis. Na šta ste konkretno mislili? Šta bi, po vašem mišljenju, kompromis danas trebalo da bude?

Mislim da je sa naše strane, od strane naše države, već ponuđen maksimalni kompromis. Prihvaćen je Briselski sporazum, koji albanska strana neprekidno opstruiše, a da nije pritiska stranaca, ne bi ga ni formalno prihvatila. Mislim da je to svakom jasno. Taj sporazum, koji se nalazi na ivici gaženja našeg sopstvenog Ustava, te je ustavno-pravno na jedvite jade prihvatljiv, zaista je ogroman kompromis. On pokazuje da ratna opcija stvarno nije prisutna u razmišljanju bilo koga sa naše strane. Sa druge strane, to jeste nekakav, makar i ponižavajući, okvir za koliko-toliko normalan život kosovsko-metohijskih Srba. Za njih, podsećam, još uvek nije moguć iole normalan život ako u blizini nema stranih vojnika. Živeti strahujući za sebe, za svoj život i imovinu, a ponajviše za svoju decu – to je bila, a i dalje jeste, njihova surova i gorka životna zbilja. Zajednica srpskih opština takođe bi bila izvestan zaštitni okvir. Upravo zato ga albanska strana već toliko vremena izbegava i htela bi da ga svede na neku vrstu nevladine organizacije koja u praksi ne znači ništa.

Na delu je čudan, neprirodan, ali i neminovan odnos između organâ vlasti samoproglašene lažne države i srpskog naroda u Pokrajini, posebno u enklavama južno od Ibra: srpski narod u suštini ne prihvata i ne priznaje strukture te vlasti, ali ga život primorava na simbiozu. Jer, Srbin, uprkos svemu, mora da ima vozačku dozvolu, mora da ima zdravstvenu knjižicu, mora da upiše dete u školu, i tako dalje. Smatram, dakle, da je maksimum kompromisa sa strane Srbije ponuđen. Kad bi takozvana međunarodna zajednica (termin je namerno nedorečen i neodređen, a zapravo znači velike sile Zapada) stvarno htela da se stvari smire, da Balkan ne bude večita zona sukobâ niskog intenziteta, gde će isti svetski moćnici čas raspirivati čas gasiti požare, onda bi ona albansku stranu, koja ništa ne čini bez instrukcijâ sa Zapada, naterala da ponuđeni ili iznuđeni kompromis prihvati. Za sada, stanje je takvo kakvo jeste – fluidno, nejasno, nedefinisano. Nama preostaje da se nadamo da se barem neće pogoršavati.

Verujete li da su opšte okolnosti u regionu, pa i u Evropi, povoljnije za nas nego što su bile ranijih decenija?

Odnosi u regionu, u svetlu našeg viđenja problema Kosova i Metohije, nisu, po mom mišljenju, bolji već gori nego ranije. Bivše jugoslovenske republike su pohitale da priznaju tobožnju nezavisnost Kosova i Metohije. To nisu uradile samo Hrvatska i neke druge susedne zemlje, od kojih smo to i mogli očekivati s obzirom na opšti „trend” u njihovom odnosu prema Srbiji i Srbima uopšte. To je učinila i Crna Gora, što je zaista najveća sramota u njenoj istoriji, veća, rekao bih, nego i njeno učlanjenje u NATO. To, štaviše, nije sramota samo Crne Gore nego i ukupnog srpskog naroda. Kako neko može nazivati Njegoša svojim najvećim piscem, a u isto vreme uraditi tako nešto? Pa i da se ne radi o srpskom narodu na Kosovu i Metohiji, da se radi o bilo kom narodu, kako shvatiti i prihvatiti ovakvo ponašanje? Da je situacija obrnuta, da su u pitanju Šiptari, zar mi ne bismo bili dužni da i njih žalimo, da i sa njima duboko saosećamo, ukoliko sebe smatramo hrišćanskim narodom? Nažalost, isti je slučaj i kad je u pitanju bivša Republika Makedonija, o nekim drugima da i ne govorimo.

Na svetskoj sceni, međutim, mislim da je situacija neuporedivo povoljnija po nas nego što je bila devedesetih godina zato što značajne svetske sile, pre svih Rusija i Kina, principijelno brane i međunarodno pravo i naše pravo na vlastitu teritoriju. Baš ovih dana su se sve licemerje i dvostruka merila Zapada pokazala na primeru Katalonije. Ono što su nametnuli u slučaju Kosova i Metohije sada hoće da spreče kada je u pitanju Katalonija. Nije ovo jedini primer. Ima i mnogo poraznijih primera. Velika Britanija nas bombarduje jer, tobože, ne poštujemo pravo albanskog naroda na samoopredeljenje, a nešto pre toga ona ubija domoroce dalekih ostrva (Malvini ili Fokland), koja nikada nisu bila njena teritorija nego su u pitanju otete zemlje, kolonije. Britanski suverenitet je neprikosnovena svetinja, a pravo na samoopredeljenje ne postoji. To je savremeni svet, svet dvostrukog morala, ustvari svet bez morala. Mi tu nemamo šta da očekujemo.

Ali, na drugoj strani, Kina i Rusija, što zbog svog imperijalnog statusa, što iz principijelnih razloga, što u cilju samozaštite, dosledno podržavaju našu poziciju. I druge moćne i uticajne zemlje (Indija, Brazil, najmnogoljudnija muslimanska zemlja Indonezija) naši su saveznici po ovom pitanju. Pritom Zapad danas  ne može da izdiktira svoju volju velikom i moćnom Istoku. Jednostavno, mora da pregovara. Sa naše strane – duhovno i egzistencijalno, a ne samo politički – bilo bi samoubistveno da u novim, mnogo povoljnijim, svetskim okolnostima, sada krenemo putem dobrovoljnog napuštanja onoga što nismo oteli i što je iskonski naše.

Vi ste mi, zapravo, posredno odgovorili i na pitanje kako Crkva u načelu gleda na pitanje državno-pravne suverenosti i manjinskih prava.

Što se tiče suverenosti, međunarodno pravo zastupa načelo da nema nasilnog menjanja granica. Zapadne zemlje su to načelo pogazile i u našem slučaju i u drugim slučajevima, naročito na Bliskom i Srednjem Istoku, ali, naravno, ljubomorno ga čuvaju za sebe. Granice postojećih država često su, zaista, krajnje problematične. U Africi i na Bliskom Istoku crtali su ih kolonijalni gospodari, a ne narodi koji onde žive. Neprirodne granice obično dele organske celine, etničke i kulturne, a spajaju raznorodne, teško spojive celine.

Mnogo veće muke i nevolje stvara, međutim, svaki pokušaj njihovog nasilnog menjanja. Pa šta bi ovde bio izlaz? Izlaz bi bio da unutar postojećih granica, kakve su da su, funkcioniše mehanizam koji obezbeđuje punu slobodu, identitetsku, versku, kulturnu, prosvetnu i svaku drugu samosvojnost i najširu moguću autonomiju. Mora postojati potpuna ravnopravnost među ljudima  i narodima, bez obzira na poreklo, jezik, rasu, boju kože, versku opredeljenost… Ako nje nema, onda neizbežno dolazi do napetosti, do krizâ, do dileme između  prirodnoga prava narodâ na samoopredeljenje i prava državâ da se njihov suverenitet poštuje. Grešku Zapada, pa i njegov greh, vidim upravo u tome što – isključivo radi svojih sugubo sebičnih interesa – promoviše čas jedno čas drugo.

U našoj javnosti upadljivo je bilo prisustvo pojedinih političara iz Vojvodine na katalonskom referendumu. Kao bumerang, ovde su se pojavili grafiti Katalonija jednako Vojvodina. Kakvo je vaše stanovište o ovakvim stavovima narodnih poslanika i političara?

Da vam pravo kažem, znam da jesu političari, a da neki od njih jesu i narodni poslanici, ali koliko realno predstavljaju ne samo srpski narod Vojvodine nego i bilo koga u Vojvodini vidi se i po tome koliko su jaki u Skupštini Srbije, u Skupštini Vojvodine i ovde u Novom Sadu. Glavni galamdžija i prvak u takvoj vrsti retorike nije se nikada setio da traži Liku Republiku u zavičaju svojih predaka, a Moša Pijade – koji nije bio Srbin nego Jevrejin, i nije bio pravoslavne vere nego, možda, u mladosti mojsijevske, a u zrelim godinama nikakve – jeste tražio autonomiju za srpski narod u Hrvatskoj. Ovde se, bar po mom mišljenju, radi o još većem licemerju nego što je ono koje sam prethodno opisao, – a sve radi  fotelje, radi sitnih interesa i ambicija, radi opstanka na političkoj areni.

To su, po meni, krajnje neozbiljne priče neozbiljnih ljudi, i ne bi trebalo da se njima mnogo bavimo. Naravno, uznemiravajuće jesu, kao što čoveka može da uznemirava i zujanje komarca. Tako i ovo: jeste neprijatna pojava, ali mislim da realno ne znači ništa. Uostalom, ako je Katalonija pitanje svoga državnog statusa rešavala ili pokušala da rešava referendumom, neka dotični izvole da predlože referendum u Srbiji o statusu Vojvodine! Da vidimo koji je to procenat Srba, Mađara, Slovaka, Bunjevaca, Hrvata i ostalih koji bi podržao njihovu opciju! Osim njih samih, – a zna se koji su i koliko ih je, – teško da bi bilo ikog drugog. Svi su oni naslednici dobro poznate autonomaške klike koju je u svoje vreme stvorila komunistička partija upravo zato da bi stalno raslabljivala i ponižavala Srbiju.

Vladiko, devedesetih godina, posle pada komunizma, u jednom članku ste napisali: „Nije radosno duhovno stanje našeg naroda, a to još više važi za njegovu inteligenciju“. Od tada je prošlo dvadeset i pet godina. Kako biste danas opisali duhovno stanje naroda i naše intelektualne, pa i političke elite?

Što se tiče opšte dijagnoze ili definicije, ponovio bih i danas ove iste reči. Bojim se da će proći još dosta decenija u kojima će takve reči – a one nisu  usamljene niti su samo moje – biti, nažalost, aktuelne. Čini mi se, ipak,  da je narod manje dezorijentisan: instiktivno, intuitivno,  bez osobite zasluge, bez velikog podviga i žrtve, negde duboko je i dalje ukorenjen u vekovnoj tradiciji, u zavetnom osećanju sveta i života, u kosovskoj misli, konačno – u hrišćanstvu, Pravoslavlju i Svetosavlju. Nije lako – ni ideološkim pritiskom, ni progonima, ni drugim metodama – istrgnuti jedan narod iz njegove istorije. Zavetno samoosećanje i samosaznanje naroda kroz vekove, koje mu daje snagu da se bori za  slobodu i opstanak, daje mu snagu i da u svim okolnostima, pa i u ratnim, teži ka idealu čojstva i junaštva. Zato osećamo urođeno gnušanje prema zločinima, bez obzira na to da li zločinci potiču iz naše ili iz tuđe sredine.

Ako stvari posmatramo pod ovim uglom, proizilazi da narod lakše i brže može da se vrati samom sebi nego što to može inteligencija. Nju, opet, delim na malobrojnu pravu inteligenciju i na onu drugu, većinsku, koja sebe smatra elitom zato što ima određene titule i određena znanja, ali je duhovno otuđena od Crkve i udaljena od bilo kakvog dubljeg odnosa prema sopstvenom narodu. Evo i jedan primer! Videli smo komentare kojima pojedini ljudi u ime takozvane sekularne države poriču sugrađanima pravo slobodnog javnog manifestovanja njihovih verskih osećanja iako to pravo jemče sve međunarodne konvencije (čija je potpisnica, uzgred budi rečeno, i Srbija). Sekularnost tumače isključivo u titoističkom i marksističkom ključu, a nikad u savremenom demokratskom ključu, gde Crkva i država jesu odvojene, ali sarađuju u svemu što se odnosi na opšte dobro. Ne znaju da je načelo podele nadležnosti Crkva nametnula državi, a ne obrnuto. Jevanđelje beleži reči Hristove: Bogu Božje, a caru carevo! U islamu, naprotiv, nema jasne razlike između verske i državne zajednice.

Kakve, dakle, logike ima gledište da, zato što je država sekularna, vernik nema pravo da poljubi ruku svom svešteniku ili, pogotovu, svom Patrijarhu? Kako ispada, ni najviši predstavnik države ne sme se deklarisati kao vernik. Na koje vreme nas to podseća? Da li su Sjedinjene Države sekularna država ili nisu? Da li tamo žive samo hrišćani? Ima li tamo milionâ i milionâ muslimanâ, budistâ, svih mogućih vera i nevera? Pa ipak, svaki novi američki predsednik se zaklinje na Bibliji. Dalje, da li je Nemačka sekularna država? U Bundestagu, međutim,  postoji kapela – bio sam u njoj, zato govorim sa neposrednim saznanjem – u koju svaki  poslanik, kad o nečem razmišlja, ima pravo da uđe, da razmišlja, da se moli Bogu ako je vernik, da se o svakoj svojoj dilemi, državničkoj, političkoj, ma kakvoj, posavetuje sa predstavnikom svoje Crkve ili verske zajednice. I gle, Nemačka ipak ostade sekularna država, a Srbija postade teokratija, džamahirija, šta li, zato što je njen predsednik na javnom mestu celivao ruku prvosvešteniku Crkve u kojoj je kršten i kojoj pripada! Neće biti… U nekom drugom grmu leži zec…

Pri kraju smo razgovora. Vladiko, imam još samo dva pitanja. Da li svaki narod ima elitu kakvu zaslužuje i da li naš narod zaslužuje bolje vođstvo od ovog koje sad ima?

Bez obzira na to što sam malopre rekao da naša elita, po mom osećanju, nije dorasla vremenu (čast izuzecima!) i da je narod u duhovno-moralnom pogledu u nešto boljoj poziciji, mislim da je i narod jednim delom odgovoran za svoju elitu. Mnogo više su, naravno,  odgovorni svi oni činioci koji utiču na to da elita bude ravnodušna prema sopstvenom narodu. Teško mogu da tvrdim da narod zaslužuje upravo takvu elitu kakvu trenutno ima, ali teško mogu i da poričem određenu međuzavisnost naroda i elite, ma šta ovaj termin značio.

Sledeće godine se navršava osam vekova otkako je Sveti Sava uspostavio autokefalnost Srpske Pravoslavne Crkve i tako „zalio korenje nacionalnog identiteta“. Istina je da ova tema možda zaslužuje posebnu emisiju, a mi sa njom završavamo ovaj intervju. Kako će Crkva obeležiti jubilej?

Vi ste u pravu kada kažete da je to velika tema. To je jedna od centralnih tema čitave naše istorije i našeg ukupnog duhovnog, nacionalnog, kulturnog, pa, ako hoćete, i državnog bića. Ona zaslužuje ne jedan zaseban razgovor  nego više zasebnih razgovora, i to ne samo sa mnom nego i sa mnogim drugim ljudima, umnijim i obaveštenijim od mene kada su u pitanju njeni određeni aspekti. Godina Gospodnja 1219. jeste granični kamen naše istorije, vododelnica između vekova pre nje (jer mi, naravno, ne postojimo samo od vremena Svetoga Save ni samo od vremena doseljenja na Balkan) i potonjih vekova. Kao što se svetska istorija u našem kulturnom krugu deli na istoriju pre Hrista i na istoriju posle Hrista, tako bi se i naša, srpska istorija mogla podeliti na istoriju do Svetoga Save i na istoriju posle Svetoga Save.

Mi, zasad, uoči jubilarne godine, vršimo određene pripreme. To je jubilej koji treba dostojno obeležiti. Strogo crkvena proslava tog jubileja sadržaće učešće svih Pravoslavnih Crkava, ako Bog dâ, i to na najvišem nivou, na nivou patrijaraha i ostalih poglavara Crkava, zatim  posmatrače i goste iz svih drugih hrišćanskih Crkava, kao i iz monoteističkih religija sa čijim vernicima smo geografski izmešani ili živimo jedni pored drugih. Na prvom mestu će biti zastupljen čisto crkveni, bogoslužbeni program svečanosti. Drugi segment je neraskidivo vezan sa ovim. To će biti kulturne i naučne manifestacije posvećene ovom jubileju.

Bogoslužbena proslava jeste najvažniji deo, ali nije sve. Iz toga centralnog sadržaja treba da izvire i sve drugo, jer je tako istorijski i nastalo. Imaćemo naučne skupove, veoma ozbiljne, koji će pokušati da razreše izvesne dileme, jer, bez obzira na prisustvo ove teme u našoj istoriografiji, književnosti i nauci uopšte, nije sve još uvek jasno. Primera radi, nije jasno da li je sadržaj pojma autokefalije bio potpuno isti u vreme Svetoga Save i u našem vremenu. Biće potrebne i izložbe, koncerti i druge, najraznovrsnije, manifestacije. Sve to ne bi trebalo da bude ograničeno na jedan datum ili na jedan kraći period nego čitava godina, pa i dve godine, treba da bude vreme trajanja svih sadržaja.

Hvala vam mnogo što ste govorili za Sedmicu. Ja Vam obećavam još jedan susret dogodine.

Hvala vam lepo, unapred. Pozdravljam i sve vaše slušaoce, sa željom da se opet u zdravlju nađemo.

Izvor: Eparhija bačka

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here