Интервју са Тајаном Потерјахин

Поделите:

Тајана је књижевник, антрополог и етнолог. Своје академско звање на Филозофском факултету у Београду одбранила је одличним оценама и припада елитном кругу писаца и песника. Уз то, бави се и уметничком фотографијом.

Питање: Поштована Тајана, шта је за Вас писање? Интроспекција, ретроспективно сећање или праг на коме видимо јасније нашу стварност и људску судбину.

Одговор: За мене је писање измишљање, стварање, рађање  личности које покушавам да одвојим од себе колико год је то могуће. У том смислу тежим да карактере и судбине креирају околности у које сам поставила ликове, а не нека моја свесна намера.

Наравно, можемо нашироко да дебатујемо о томе у којој мери дело може да буде аутономно у односу на свог аутора, али ја се трудим да ликови буду ослобођени мојих свесних емоција, сећања, моје приче. Зато што желим, као писац, да испричам њихову. То је једини начин на који могу да их учиним постојећим у овом нашем свету. Писање је за мене увек и пресабирање по сазнањима, претпоставкама о људском удесу, о људској души. Највећа љубав, оно ради чега постојим. Не само према узбуђењу које доноси свака прича кад почне сама од себе да се развија. Изузетно је тешко на мало простора описати на који начин  волим своје јунаке и колико су ми важни. Не зато што нечему служе,  зато што ми омогућавају да кажем шта мислим, већ баш због онога што јесу. Исти су ми као стварни људи, само још стварнији. Сопствене ставове говорим у своје име. Њих увек пустим да говоре својим гласовима, оно што сами мисле. А мисле, верујте ми. На неки мистичан начин, постоје.

Питање: Ваш роман, „Први снег“ је роман о љубави, издаји, свирепом убиству у Балканском рату високог официра и добровољца Грка и о његовој ћерци Деспини коју усваја свиреп човек, убица њеног оца, који је куршумом код Врања иза леђа убио племића официра Крсмана Камџија који, ће бити у Краљеву човек који ће стицати капитал, али посесивно држати псевдо-ћерку као предмет његове грубе сексуалне похоте и физичке свирепости, оно што би данас у модерно време назвали породичним насиљем. Да ли желите са дистанце да сагледате све те скривене муке жена које су биле стигматизоване као социјално и етички неприхвативе и од друштва жигосане па и презрене особе, а које су имале и те како светлости и доброте у себи?

Одговор: Тежак положај жене у прошлости увек је атрактивна тема и користи се, често политизује, у различите сврхе. То је веома комплексно питање, друштвени односи, односи моћи. Појединац и заједница узајамно креирају једни друге, то је један затворен, кружни процес, па нисам желела да означим кривца него да пробудим емпатију. У праву сте, дотакла сам ову тему покушавајући да избегнем стереотип који би ствари поставио тако да су неки давни патријархални мушкарци били зли тирани, а жене њихове немоћне жртве. Мушкарци и жене су страдали онда, као и сада, на различите начине. Родне разлике ми смо данас донекле ублажили, али класне нисмо. То ми је важно да нагласим. Поштен и сиромашан човек који се усуди да каже шта има и хода усправно, без обзира на свој род и друге особине, имаће и данас, као и на крају 19. века, проблем са друштвом.

Питање: Интересантна је та драма тражења истинског очинског ауторитета, као да превазилазите Freuda који решева све инцестом, жељама и сублимацијама. Деспина убија Крсмана управо оном сабљом коју је он отео од њеног витешког оца. Убија га да би заштитила лепог и отменог, али склоног алкохолу Максима Несторовића, потомка угледног либерала-напредњака, кога је целог живота желела за честиту брачну заједницу благословену Богом у Светој тајни венчања, и потпуну уоданост. Реците нам  нешто о тим замршеним односима, као писац, али и као академски антрополог и етнолог.

Одговор: Крсманова прича је рекреирање мита о издаји који је добро познат српској култури. Такође, то је подсетник на то да се велико зло и неправда често не могу исправити само лепим мислима и жељама. Знате, Деспина је окрвавила своје руке. Ако некога волимо, морамо да се боримо. Ако нам смета неправда, морамо да се боримо. Нећемо изаћи чисти, али то је цена која мора да се плати, нажалост, у овом свету. Максим је човек који из сваке борбе излази чист. Он не прља руке, радије гине. Ко је ту прави јунак? Подсећамна то да је Христос рекао својем апостолу да врати нож у корице, да га не бране. Можда би то и Максим рекао Деспини. Ја не желим  да одговарам читаоцу на то питање, мора сам да одабере. Сасвим је сигурно да су и Максим и Деспина на страни добра, али једно од њих греши у методама борбе.

Питање: Зашто сте изабрали XIX век као позорницу збивања Ваших јунака?

Одговор: То је период који лично волим, у естетском смислу.  Знам неке породичне приче из тог времена, имам фотографије. Знате, осећам блискост са тим људима. Повезаност. Са гробовима на краљевачком гробљу. Старим, зараслим. С друге стране, чини ми се да се често тај период  прескаче као неинтересантан. Гледано кроз велике историјске догађаје, све до Мајског преврата делује као да се ништа значајно не догађа, али као антрополог и писац, као човек, ја сам заинтересована за судбине реалних људи у околностима великих промена које не долазе као ратови или смене династија, већ као успостављање пружног саобраћаја, нових фабрика, промена начина одевања или увођење новог оброка у дневну рутину. Мале свакодневне промене, као капи у реци, чине бујицу историје незауставивом. Крај 19. века живописно је време напретка и превирања, борбе да се одржи корак са модернизацијом у тешким материјалним условима у Србији.

Питање: Ушли сте добро у радикалско-либералне борбе и проблематику. Пелагићев и Марковићев утицај на педагоге, на учитеље, на превирања у чаршији; узели сте Краљево као парадигму, многе ствари се дешавају у кафани „Европа“, затим у кафани „Париз“. Сваки градић у Србији је имао кафану „Европа“ и „Париз“. Шта је по Вашем мишљењу та чежња за европском културом. Зашто је то предмет Вашег романа?

Одговор: То се питање лепо надовезује на мој претходни одговор. Ослобођена од турског јарма Србија је тражила свој нови, модерни идентитет, свака варош понаособ, како сте лепо рекли, желела је да се угледа на напредније, суштински богатије градове из окружења. Србија је део Европе и њена култура јој је блиска. Без обзира на то како у неком тренутку политички интереси диктирају. Краљево у мом роману управо стоји у раскораку између сопственог сиромаштва, унутрашње подељености једног у суштини младог друштва са богатом и дугом прошлошћу и те тежње да се што брже модернизује и прилагоди новом свету који настаје. Нешто слично овом тренутку у коме ми живимо и данас. Како је говорио професор Радован Самарџић, ми живимо на ресурсима 19. века.

Питање: Зашто је архајско и примордијално, како би историчар религије, Мирче Елијаде рекао, присутно у Вашем роману? Је ли то плод Ваших етнолошких истраживања? Бајалице, магија, приче о помору деце од море или дрекавца и вампири у Источној Србији су заиста нешто што даје чари ноћи тајанственог присуства зла, туге бескрајних киша, и свих оних љубавних питања које поставља гавран Едгару Алану Поу. Тајана, да ли на врху Галада мелем болу нам се пише? Да ли бисте се сложили са гавраном, рече гавран „никад више“. Шта је то што гуши нашу рационалност, љубавну чежњу и трезвен поглед на свет?

Одговор: Није могуће писати аутентично о периоду који сам одабрала а заобићи народна веровања, народну религију. Послужила сам се, наравно, знањима и сазнањима која сам стекла током студија, истраживала сам и за роман посебно тај аспект као и све друге, свакодневни живот, архитектуру, говор и све остало што чини једно друштво и историјски тренутак. Не мислим да нашу рационалност нешто гуши, заправо се плашим да она гуши способности које као људи имамо а које далеко надмашују домете разума. Нипошто не потцењујем значај и благослов разума, али добро и зло, љубав, страх и смрт, практично су искуствено блиске, али рационално необјашњиве ствари. Мени је близак човек који у покушају да их објасни или да се са њима избори, одговор  тражи изван логике овога света. Зато што је овај свет премали за човека, знате, он је танано и моћно биће које поседује један ум који је изнад разума и једну осећајност која је дубља од пуке емотивности. Зато, мислим, неће никада успети да пронађе све одговоре и тражиће их на све начине, кроз науку, религију, сујеверје. Он је сам одговор, заиста верујем у то.

Питање: У Вашем делу преплићу се ерос и танатос, љубав и смрт. Трагичар Еврипид је магловито рекао: „Ко зна, није ли живот смрт, а смрт живот? Да ли умиремо“, како кажете у својој песми, „када сретнемо љубав свог живота“, да се послужим речима Момчила Настасијевића: „Љубећи, шта ли то убијем, шта ли будим?“

Одговор: Човек умре сваки пут када (за)воли. Умре као его, на то пре свега мислим. Не вреднујем љубав која не потире самодовољност, самољубље, којом човек не потире самога себе. Да ли је онда добро или лоше волети, свако треба да расуди за себе. Не верујем у средњи пут, човек који воли мора бити спреман да изгуби своју душу. Ипак, тиме се не враћа у небиће, већ се, љубећи, осмишљава. Дајући, он постаје личност на једном несвесном нивоу, јер је то једино поље у коме може да расте и да се развија, ослобођен егоцентризма.

Питање: Енглеска пословица констатује: „beauty has only the depth of skin“. Ви тражите неку лепоту у палом бићу. Шта је за Вас, као писца, истинска лепота?

Одговор: Живот.

Питање: Љубав је нешто што је кохезивна сила код Вас, као што би рекао велики писац Владимир Соловјов, када је написао:

смрт и време су власт на земљи –
ал ко владаре их не слави.
Јер, кружећи, све праху стреми,
Вечно је само сунце љубави.

Шта је за Вас као писца оно што надкриљује ове сапете и неостварене љубави?

Одговор: Романтична љубав је велика тајна и велика мука за готово сваког човека. Интимно верујем да је тако зато што нас нико не учи да неузвраћена љубав није нужно несрећна. Може се волети много и срећно без очекивања. Како каже мој јунак у другом делу романа, љубав није ни добра ни зла. Какав је човек, таква је и она. Добро и зло стоје изнад сваке љубави. И несрећне и срећне. Стоји човек.

Питање: Модеран економиста Пол Кругман и идеолог неолиберализма основ породице тражи у економској стабилности. а не љубави која не тражи своје, не у надмености, љубави која све трпи. Навиру ми ми мисли о првобитној акумулацији капитала у Србији и стварању буржоазије. Један од њих је Ваш свиреп јунак Крсман Камџија.У Вашем роману као да веје дух из трагедије Тимон Атињанин. Ко сме да се усправи и каже: „ово је ласкавац?“, јер ако је један такав, сви су такви; сваком ступњу среће нижи ступањ ласка, учена се глава клања будали златној; све је бедно и ништа право у природи нашој, сем нитковлука (Шекспир, Тимон Атињанин 4, 3, превод Симе Пандуровића) Да  ли у богатству треба тражити спас или постоје неке више вредности које нисмо освестили?

Одговор: Социјална неправда можда је кључна тема Варошке легенде, нарочито наставка који је у припреми. Као што сам навела, ја о човеку имам једну визију, видим га као лепо, велико, умно биће, украс и смисао целог космоса. Материјално богатство не може таквом створењу бити ни спас ни одговор. С друге стране, социјална неправда, угњетавање и уопште постојање класних разлика, постојање гладних, босих и голих, док истовремено постоје и богаташи, тема је која рањава срца свих нас, ако смо сачували елементарни осећај за правду и за другога. А то је оно што треба да освестимо. Знате, оно што је Христос једино заповедио: Да љубимо једни друге. То је цела мудрост. И то је спас. Изван тога, свет је пакао.

Питање: Неко од далеких предака Вам је био руски атаман, да ли би нам нешто рекли о Вашем руском пореклу?

Одговор: Мој чукундеда Гаврило Потерјахин био је донски атаман, из Краснодара крај Ростова. Не знам много о њему осим да је са старијим синовима погинуо 1917. године. Најмлађи Николај, мој прадеда, спасао се и настанио у селу Конареву код Краљева. Знате, велика моја љубав према завичају потиче и из те чињенице да је судбина хтела да  се он, од свих градова и села, држава, настани управо ту. Није никада поново отишао у Русију, мада су му неколико пута рођаци долазили у госте. Прва књига коју памтим из детињства је неко издање руских бајки. Брат и ја смо расли у породици са наглашеном љубављу према Русији, коју сам одувек сматрала другом отаџбином, иако Србију никада не бих заменила неком другом земљом. Не знам шта се десило у међувремену са нашом породицом тамо. Прошло је стотину година. Али осећам блискост, нас у селу и дан-данас називају Русима, то све има своје и утиче на човеков идентитет.

Разговор водио Горан Раденковић

spc.rs

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here