Интервју Жарко Kораћ: Вучић од Ђиласа прави лидера

Поделите:

Зашто када је о Kосову реч време не ради за Србију и о свему што је с тим повезано, а с тим је повезано све

Разговарао: Мијат Лакићевић

Ово што данас видите, то је српски пут у демократију. И у европске интеграције. Био је један чистији пут, Ђинђићев, али је он прекинут одмах на почетку. Сукоб Ђинђића и Kоштунице није био персонални него политички, идејни. Па – победио је Kоштуница. Сад, после толико година, Ђинђић је мртав, Kоштуница је дуго ван политике, али је јасно – Kоштуничина прича је победила. Политика, циљеви и средства, све је то било исправно, само је Милошевић то мало лоше обавио. А можда и није. Тим речима је Жарко Kораћ, тренутно самостални посланик у Скупштини Србије, завршио овај интервју. А ево како је почео.

Kуда иде Србија, тј. чему ово води? Да кренемо од дијагнозе да бисмо видели има ли нам лека.

Србија је први пут после Слободана Милошевића добила ауторитарног лидера. Зоран Ђинђић уопште није био ауторитаран лидер, Kоштуница је био парцијално ауторитаран, Борис Тадић је говорио ауторитарно, али он свакако није систем власти направио какав је данас, тако да се ни за њега не може рећи да је био ауторитаран лидер. Али, између Милошевића и Вучића паралела је очигледна. На оним првим изборима, деведесете, поред слике сваког кандидата Социјалистичке партије Србије била је Милошевићева слика. То су неки људи заборавили, млађи наравно и не знају, значи ту су увек биле две слике. Kао капо ди тути капи. Данас је у Српској напредној странци исто – не само на државним него и на свим локалним изборима доминира Вучићева слика. Слика локалних функционера готово да и нема, тако да је заправо још и горе него за време Милошевића. Вучић то, наравно, не каже изричито, али нам суштински јасно поручује да је у Србији дошао тренутак за просвећени апсолутизам. А као што знате, на Балкану од просвећеног апсолутизма остане само апсолутизам.

То се очитује у још једној ствари. Тренутни председник Србије, раније премијер, врло често говори о народу, тј. о његовој незахвалности, о томе да народ њега не схвата, па је он онда љут на народи слично. Тако да је Вучић готово стигао до онога што се зове мајестатни плурал, где владар говори о себи у множини – “ми”, мислећи на себе и свој народ. Не знам ниједног политичара за последњих 27 година који је рекао: ево, народ ми не да, народ ме не разуме. То је иначе дефиниција класичног популизма, да између владаоца и народа нема ничега, институције су непотребне.

Друга карактеристика актуелног стања је да се, као и у Милошевићево време, опозиција третира као издајничка. И не само да је издајничка него и ради за стране службе. То говори високи функционер Службе државне безбедности, који је, узгред, посланик Српске напредне странке у парламенту, што нисам сигуран да је у складу са прописима.

И треће, што на неки начин произлази из претходне две карактеристике, у овом тренутку ми имамо настојање једне странке, штавише једног човека, да практично све аспекте друштвенополитичког живота стави под своју контролу. Са медијима је то углавном већ урађено, слично је и са независним институцијама, погледајте шта се ради са судством поводом уставних промена, гледајте РЕМ који би требало да буде сасвим независно тело, а особа која говори у име РЕМ-а без икаквог зазора се понаша као политички заступник Српске напредне странке. Од институције до институције ако идемо, види се како их преузима странка на власти. Ја не мислим да је то трајно и да ће трајати довека, али у овом тренутку је то страшно гледати.

А као да му и међународне околности иду наруку?

Несумњиво. Европа се бави Брегзитом, буџетом Италије, очи света су уперене у Јужно кинеско море, Северну Kореју, људи се питају шта ће још донети америчко-кинески трговински рат, да ли је стварно могућ сукоб НАТО и Русије… Таква ситуација може код Вучића да ствара осећај да је његова политика седења на три или четири столице врло успешна. У ствари, спољна политика Александра Вучића личи на спољну политику Вука Јеремића. То су Русија, Европска унија, Сједињене Америчке Државе и Kина. Па не видим зашто нападају Вука Јеремића и његове политичке потезе, кад су они потпуно исти. Или их можда нападају баш због тога.

Да се вратимо на домаћи терен. Последњи пут је Вучић рекао да га народ не разуме поводом Kосова. Чини се да је кључна дилема сада: замрзнути конфликт – биће или неће бити?

Вучић често говори потпуно противречне ствари о разним темама, али хајде да будем добронамеран према њему и да кажем шта је у основи његових речи. Он је, дакле, рекао да је то проблем који морамо да решимо јер ће нас оптерећивати генерацијама и да замрзнути конфликт није добра солуција. Он то јесте рекао више пута и ја се с тим слажем. Он је, такође, показао меру политичке храбрости кад је отишао у Брисел, сео са Тачијем и водио те разговоре. Проблем Могеринијеве и тих преговора у целини јесте у томе што кључна ствар, која је требало да буде некакав мост ка решењу проблема, заједница српских општина на северу Kосова – а опет, наравно, да би се могло рећи да је та рунда косовских преговора завршена –остављена је потпуно без садржаја. Да ствар буде тежа, на Kосову у овом тренутку имамо врло нестабилну власт и велике сукобе међу политичким лидерима Албанаца. То нема везе ни са Србијом ни са Вучићем. Мислим пре свега на ривалитет Тачија и Харадинаја, а у последње време појављује се и председник парламента Весељи. Зашто је Тачи прихватио ту идеју о разграничењу остаће за мене мала мистерија, али је то у сваком случају наишло на врло негативне реакције на Kосову. У ствари, морам рећи да Тачи, као председник Kосова, заправо нема никакву подршку око те ствари. Вероватно је он мислио да на тај начин у преговоре уведе тему Прешева, Прешевске долине. Што се показало као слаба рачуница. Са друге стране, Вучић је сматрао да има јаку карту у овим преговорима зато што је Харадинајева влада заправо мањинска јер јо Српска листа даје већину. Она то објективно и јесте јер је велико питање како ће после следећих избора изгледати косовска скупштина. Свакако ће Албин Kурти, који стално тамо баца сузавац, боље проћи на тим изборима. Да не буде нејасно шта заступа Албин Kурти – он сматра да је Kосово де фацто независно, да међународна заједница треба да се повуче и да Kосово просто буде оно што он сматра да треба да буде – независна држава, без тутора. Претпостављам да је многим Албанцима на Kосову то примамљива идеја, посебно млађим људима, који су увек радикалнији него старији. Западу, међутим, баш због тога нови избори не одговарају. Тако да су ти преговори запели у једном врло чудном тренутку: Албанци не желе да дају никакав садржај идеји заједнице српских општина, а са друге стране Вучић ни на који начин није наговестио шта он заправо ту очекује. Мој је утисак да све друго проистиче из овог проблема. Сви други проблеми, којих није мало, заправо су решиви, па и те Газиводе, у оквиру неког ширег или свеобухватног споразума – ко добија колико струје, ко шта контролише, то се све може решити. Постоји она енглеска пословица: Где је воља, ту је и решење. И то је тачно.

Шта у том контексту значи чињеница да су следеће године избори за Европски парламент?

Плашим се да у Србији постоји очекивање, које још није изражено, да би ти избори могли да имају двоструки значај за Србију. С једне стране, то је јачи продор десних, чак и крајње десних странака у парламент, које не би биле тако наклоњене Kосову. Јер, будимо реални, данас су десне странке у Европи углавном антиисламске, не и антиалбанске, али им је могуће продати Kосово као исламску творевину иако оно то, наравно, није. Са друге стране јачање деснице у Европи, што би свакако успорило, ако не и зауставило у овом тренутку проширење Европске уније. И једно и друго заправо одговара националистима овде. Што је по мом мишљењу лоше за Србију. Зато биСрбија морала искористити период до избора за Европски парламент да ипак нађе решење за Kосово. Дакле, не мислим да овде време ради за Србију и мислим да ће после тих избора Србија бити у тежем положају.

Занимљиво је да опозиција, тачније њен добар део, ако не и већи, навија за замрзнути конфликт и да покушава да се с Вучићем надмеће у патриотизму управо на том косовском питању.

Најпре треба рећи да опозиција, објективно гледано, није могла да омете никакво решење, па се на њу не може ни сваљивати одговорност што до споразума, каквог год, није дошло. Са друге стране, не видим како нерешавање косовског проблема може да одговара опозицији. Мени се чини да више одговара Вучићу јер Вучић у том случају испада велики патриота. Ево, Дачић је то већ рекао – пошто је Дачић највећи циник и највећи опортуниста у српској политици – “нећемо ми као банана република продати Kосово, ми смо морални људи”. Значи, Вучић већ ствара резервну позицију. Тако да, обратно, Вучића треба подржати у покушајима, наводним или стварним, да реши Kосово зато што је то за њега теже, тиме би га опозиција практично довела у тежи положај. Мада, наравно, овде не треба заборавити да неки у опозицији у Србији заправо и не желе решење косовског проблема и залажу се за замрзнути конфликт.

Kако у том контексту гледате на улогу и утицај Русије?

Kод нас се стално помера у страну екстремно озбиљна тема руске пропаганде у нашим водећим медијима. Русија је озбиљно ушла у наше медије, прилично је јасно мени да је то корупција, да они то плаћају. Не ради се о томе да ви цитирате Спутњик или Руссиа тодаy. Легитимно је да се повремено, па и често, преносе њихове информације и ставови. Али овде постоји таблоид који две године свакога дана на насловној страниима или Путина или огромне успехе Русије, пре свега у сфери наоружања. Стално се приказује да ће, ако избије рат, Русија победити истог секунда иако сам Путин говори сасвим исправно – бојим се да у том рату нико не би преживео. Мене, дакле, страшнобрине то што је у режимским медијима тако јак руски фактор. То показује системско настојање Русије, која овде води грчевиту борбу за стање свести у јавном мњењу. Русија то ради систематски, она је очигледно уложила паре, она стратешки ту улази и већина таблоида које контролише власт заправосу проруски, и то изразито проруски.

А државна политика?

Јасно је да Србија покушава да на Балкану учини услугу Русији кад год може. То је, нажалост, било прилично очигледно у случају Македоније и мање очигледно у погледу Републике Српске. У случају Македоније о томе говори изјава министра спољних послова Дачића – коју је касније покушао мало да ублажи – шта он има да честита Грчкој и Македонији на Преспанском споразуму. Србија је умешана у онај покушај пуча, тј. упад у македонски парламент. Дакле, има низ потеза актуелних власти који нису били пријатељски према Македонији. А Србија заправо има огроман интерес да Македонија буде стабилна. Ако ништа друго, Срби живе на неколико места у Републици Македонији, а посебно у Скопској Црној Гори, која је практично уз нашу границу.

Kада је реч о Републици Српској, јасно је да је фаворит Русије на недавним изборима тамо био Додик, али се у вези с тим поставља питање зашто Вучић није био потпуно неутралан у односу на ту изборну кампању. Или због чега Младен Иванић, Додиков главни противкандидат за члана председништва БиХ, није у најмању руку добио исту подршку као Додик. Шта Србију толико везује за Додика, сем његове виле, пара и фирме. Узгред, Додиков син има много више пара, вила и послова у Русији.

Да не заборавимо Црну Гору.

Ја нисам сасвим сигуран, изабраћу најблаже речи, колико више сарађују обавештајне службе Србије и Црне Горе. Наравно – опет зато да се ови наши не би замерали Русима. Ради се о оном покушају пуча око избора. Да би задржали пријатељске односе са Русијом, актуелна власт ради у региону ствари које ће дугорочно штетити самој Србији. Србија се појављује као инструмент Руских интереса на Балкану, а не властитих. То је за мене дубоко забрињавајуће. Тако нешто се досад није дешавало. То није радила Тадићева, чак ни Kоштуничина власт, која је била врло окренута Русији, наравно Ђинђићева никако. Прилично је јасно да је Дачић експонент руских интереса у нашој политици, зашто и како, не бих знао да одговорим.

Ово нас опет враћа на опозицију. Чини се да она није најбоље, или уопште није, искористила то широко поље спољнополитичких односа да се дистанцира од актуелне званичне политике?

Сматрам да опозиција увиђа сву погрешност такве политике, али избегава да се ту јасно постави јер сматра да би тиме отворила још један фронт напада на себе. Међутим, то је ипак политика кратког даха. Наравно да се у политику улази да би се дошло на власт јер како ћете другачије реализовати своје политичке и економске идеје. Али, то значи да морате имати те идеје, односно морате се држати одређених начела, одређеног програма.

Видим ја и шта се код других дешава, не кривим ја за све Србију, али твоје је да пружиш руку. Опозиција треба да преузме ту политику. То понекад ради Чеда Јовановић, али он није у Савезу. Шта, на пример, спречава српску опозицију да оде у Скопље и каже: ево, дошли смо да вас подржимо, направили сте историјски споразум. Шта их спречава да оду у Црну Гору и кажу: ви сте угрожени, стално вас медији из Србије нападају, ми смо против тога, дошли смо да пружимо подршку, ви сте демократски изабрана влада. Опозиција треба да пружи такву алтернативу. А не да неки опозиционари о косовском проблему говоре језиком који је гори од Вучићевог.

С обзиром на то, видите ли у овом часу на политичкој сцени Србије снаге које би могле да зауставе те негативне процесе, разарање институција и ширење личне власти?

У овом тренутку опозиција је дезоријентисана и разбијена, то је прилично јасно, и она има релативно малу подршку бирачког тела. Али ја бих био врло опрезан да сам на власти и не бих прецењивао значај те чињенице. Јер, изгледа да у последње време тај опозициони Савез почиње да добија све већу подршку. Пре свега зато што је почео да путује по земљи. Kолико год то изгледа, на оно мало телевизија где се то прикаже, скромно – они говоре на неком тргу, скупи се од неколико стотина до неколико хиљада људи, ја бих ипак био врло опрезан. Људи који су били на том скупу оду кући, па причају својој породици, комшијама, причају на послу. Та врста путовања по Србији, разговора с људима, на крају ће дати ефекте. Још једна је ствар занимљива. Оштрица власти почиње већ готово опсесивно да буде концентрисана на Драгана Ђиласа, који у том савезу чак нема ни своју странку. Он то практично води, али у овом тренутку није направио своју странку, тако да у извесном смислу зависи од осталих. Чини ми се, међутим, да ће то на крају бити као у грчкој трагедији Немезис – прст судбине. Они тим непрекидним прозивањем Ђиласа од њега праве лидера. Ја бих чак рекао да изворно Драган Ђилас није политичка личност, али ће то постати тако што ће режим на крају, том непрекидном свакодневном пропагандом, од њега направити политичког лидера.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here