Зоран Ранковић: Нападају факултет, прогонећи цркву! Ректорка гура Универзитет у политички кал

Поделите:
СУКОБИ и неред одговарају оним снагама које желе да Православни богословски факултет (ПБФ) одвоје од СПЦ. Пошто у томе не могу да успеју, настоје свим силама да одвоје Универзитет од факултета.

Заборављају, притом, да се већина најстаријих европских универзитета развила из богословских школа, чиме се њихови ректори и професори поносе. На покушај уклањања ПБФ из академске породице може се гледати и као на део акције чупања Универзитета из његових најдубљих идентитетских корена. Овим нападима мета је и Министарство просвете, које је преко своје надлежне инспекције, која једина има право вршења истражних радњи, потврдило сву легитимност рада факултета.

Ово у разговору, за “Новости”, поручује проф. др Зоран Ранковић, декан Православног богословског факултета у Београду. Наглашава и да Свети синод не утиче противправно на рад установе на чијем је челу, као и да су све црквене одлуке досад биле сагласне Статуту факултета.

Како сте разумели последњу поруку ректорке Иванке Поповић да је “сазрело време да се отвори питање да ли Православни богословски факултет (ПБФ) треба и даље да буде део Универзитета у Београду”?

– Са тугом у срцу морам да констатујем да она није упозната, између осталог, ни са историјом Универзитета на коме је ректор. Требало би да зна да су ти разговори са њеним претходницима пре више година започети и вођени, а да смо као њихов резултат добили поништење одлуке о ликвидацији Богословског факултета са Универзитета. Пошто се, са наше стране, ништа није променило од тих разговора и правних оквира који су њима утемељени и потврђени, остаје нејасно чиме су мотивисани нови покушаји да се ПБФ, изложен небивалим притисцима и медијским нападима и клеветама, поново уклони из академске породице коју је, заједно са неколико других факултета, својевремено утемељио.

Ови разговори могу се, дакле, само наставити, а никако започети, уз поштовање резултата досадашњих разговора и напора. Бојим се да се, у противном, враћамо на партизанске политичке идеале у којима се суди без основа, историја почиње од нас самих, а разлика између добра и зла није морална него идеолошка. Није ми јасно зашто ректорка хоће да ову нашу највишу академску установу сурва у тај политички кал у коме деценијама није била.

Стоји ли оцена да је факултет у процепу црквених и световних високошколских аката и да Свети архијерејски синод СПЦ утиче на његов рад супротан устројству и прописима?

– Апсолутно не стоји. Факултет испуњава све академске захтеве које пред нас поставља Универзитет, истовремено бивајући веран предању и учењу Цркве. Свети архијерејски синод, по природи ствари, будући да је ПБФ под духовним и канонским окриљем СПЦ, помаже Факултету да одржи ову своју позицију која је значајна не само за Цркву, већ и за Универзитет у целини.

Фото М. Анђела

о Статутом ПБФ још од 2004. и повратка на Универзитет одређено је да ради под пуним окриљем СПЦ, а прописана је надлежност патријарха и Синода. Зашто се ово питање тек сада намеће као проблематично?

– На ово питање не могу са сигурношћу да одговорим али могу да изнесем своју претпоставку. Постављање питања надлежности патријарха и Светог синода излази из сфере академске и правне логике. ПБФ у оквиру Универзитета функционише по одредбама Статута факултета који је више пута прихватио и потврдио Универзитет. Пошто у међувремену није дошло ни до каквих промена у одредбама које се односе на надлежност Синода у правним актима факултета, поставља се питање шта је узроковало нову дебату о њиховој легитимности. Неко би могао закључити да је читав овај непостојећи “проблем” само средство за остварење других, првенствено идеолошких па и дневнополитичких циљева, а не циљ сам по себи.

о Шира јавност почетак проблема на ПБФ повезује са удаљавањем са факултета епископа Максима и доцента Марка Вилотића. Постоји ли веза између овог догађаја и иницијатива да се факултет ослободи наводно противзаконитог утицаја СПЦ?

– Нисам баш сигуран да је та јавност много шира од свега неколико медија, финансијски везаних за свима познати круг људи, који се, и иначе, утркују у фабриковању лажних и лоших “вести”. Свети синод није, уверен сам, ни олако, ни радо, ни без одговарајућег образложења разрешио наведене наставнике права поучавања на ПБФ. Као што то нису чиниле ни друге цркве у свету када су се нашле у сличним ситуацијама. Пракса давања и повлачења дозволе за учење постоји на свим универзитетима где цркве имају своје факултете. И она се, ма колико то запањујуће могло изгледати нашим, да ли неинформисаним или недобронамерним критичарима – када је то неопходно, примењује. Пример за то је одузимање дозволе за учење познатом немачком теологу Хансу Кингу 1979. године, након чега је напустио државни Универзитет у Тибингену на коме је предавао.

Фото М. Анђела

о Да ли је било кршења процедуре у случају професора Родољуба Кубата, коме је ускраћен благослов за рад на факултету?

– Сва, до сада спроведена процедура, у складу је са свим правним актима који регулишу рад нашег факултета. Тако ће бити и са оним поступцима који тек треба да уследе.

СТУДЕНТИ БЕЗ ПОСЛЕДИЦА

A ОДРЖАВАЈУ ли се сви ови догађаји и кампање у јавности које их прате на наставни процес и рад са студентима?

– Ни најмање. Према истраживању које је недавно приказано на Сенату УБ, по излазности на испите и успеху на њима наш факултет је у самом врху. Ово јасно говори о озбиљности колегијума у извођењу како редовне тако и онлајн наставе, али и о одговорности и марљивости наших студената.

о Како гледате на позиве на “одбрану” Универзитета, његове аутономије и интегритета професора који се појавио у делу академске, махом опозиционе, тзв. грађанске и Цркви перманентно ненаклоњене јавности, као реакција на Кубатове јавне иступе?

Фото М. Анђела

– То би било поприлично смешно да није оволико тужно. Ми данас гледамо небивалу ситуацију да на најекстремнијим антицрквеним порталима ламентирају над “тужном судбином” појединих наставника са ПБФ, у једном малотиражном дневном листу пишу похвале теолошком опусу истих оних људи које су пре ове ситуације само и једино непрекидно бесомучно нападали… А да се те наше бивше и садашње колеге при томе не запитају зашто непоменути медији то раде и коме они, сви заједно, службу чине? Све ме ово подсећа на једну знаменитију ситуацију у којој су, такође, зла мисао и лични интереси, ујединили, до тада, непомириве противнике. Реч је, наравно, о заједничком плану римске окупаторске власти и главара јеврејског народа да се погуби Онај који је не само проповедао “другачију” веру него је и испревртао столове за мењање новца. То што се пре више од двадесет столећа десило са Господом Христом у Јерусалиму сада се дешава са ПБФ у Београду.

ВУКАШИНОВИЋ ПРОШАО ЛИНЧ

A ФАКУЛТЕТУ чији сте декан и Цркви спочитавају игнорисање оптужби о сексуалном узнемиравању против професора протојереја ставрофора Владимира Вукашиновића. Да ли је то тема за факултет или само за тела СПЦ?

– Поменуте оптужбе у јавности биле су саставни део вишегодишњег медијског напада и бесрамног линча којима је био изложен наш колега. Сама чињеница да нису од самог почетка упућене на једину адресу на коју се оне, иначе, упућују – правосуђе, него да су их њихови аутори оркестратори месецима користили за нарушавање угледа не само поменутог професора него и ПБФ и СПЦ, говори много о природи тог кафкијанског процеса. Једна од ретких добрих ствари које је ректорка, нехотице, учинила била је да тај клеветнички материјал достави тужилаштву. Како сам из медија сазнао, све оптужбе против проф. Вукашиновића су одбачене.

о Постоји теза о идеолошки обојеном покушају удаљавања ПБФ од Цркве и његовом секуларизовању. Видите ли елементе ове претпоставке у недавним догађајима? Да ли је у нашим условима уопште замислив Богословски факултет који би био потпуно независан од Цркве?

– То питање погађа у срце, дефинише и објашњава све што се у наведеном периоду догодило, али и оно што се сада догађа са факултетом. Томе желим да додам да, иако је секуларизација највидљивији циљ ових мутних радњи које спроводе нападачи, она није једини циљ коме они стреме. Дугорочно гледано реч је о настојању да се наши студенти – будући вероучитељи, свештеници, епископи и други делатници у служби Цркве, не школују у духу чувања, неговања и унапређивања сопственог црквеног, културног, националног – идентитетског наслеђа, него да се они формирају тако да би различите домаће и иностране црквено-политичке активности, попут оних које су виђене у Украјини и свега што је из тога за живот Цркве проистекло, учине не само неизбежним и прихватљивим, него и неопходним.

Новости

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here