Ирина Марковић: Шта је српски наратив!

Поделите:
БАБИНА ГУЗИЦА ЗА МАЈМУНЕ ИЗ ЗРЦАЛА
срБство је доследно одсуство сваког концепта и – доследно – скуп рефлексних, дакле предвидљивих и по срПство штетних, пркосно самоубилачких реакција на туђе – идиотске, али ипак концепте, “наративе”
 
Самоубилачки микс генетике раје, слава и најамника, серва који нас све суставно води у пропаст
 
Није супротност усташком,  бошњачком и монтенегринском клероетничком сепаратизму – срБски. Већ повратак на идеологију јединственог народа. А то је једина идеологија коју Титов режим није толерисао
 
 Ако баш  хоћете ТО је прави срПски наратив. 
nijedna Beograđanka nije prava Beograđanka, kao što u Beogradu gotovo da nema pravih Beograđana i ako ih ima, njihov prepoznativ znak je kliničko psihičko oboljenje, obično neki vid šizofrenije, bipolarni poremećaj, ili neka nesaglediva tragedija… Beograđanke su mahom neke Zemunke, ili iz prigradskih naselja u kojima The Beograđanke nikada nisu bile, ili su samo bledo načule… sve one zaista Beogrđanke veoma su britkog uma, dok su Igorove Zemunke prilično zatupaste. Prosto bode oče… Čujemo da se na Igorovoj plotni krčakaju „Prave Beograđanke“, te ga molim ovim putem da mi se obrati kao stručnoj savetnici “
Ирина Марковић
http://slobodnarijec.me/irina-markovic/beogradanka-o-beogradankama-igora-marojevica

elita nam je gora od rulje
Mirko Kovač

“Најутицајнији србијански блогер” ни у свом најновијем ураДку
NO PASARAN
није превазишао сам себе, тј. није изашо из преуских идеолошких оквира млатимудијалног срБизма.

Дапаче, ал је урадак право благо за анализе социопатије срБијанске јалове интелигенције која се само “гуши у констатацијама” још од Михиз-Добричиног вакта, достојно самог Мила Ломпара.

Убо је суштину: Ključno pitanje u ovom članku je – ŠTA JE SRPSKI NARATIV? I, pre svega, imaju li Srbi uopšte ikakav narativ, ili su samo krpenjača koju šutiraju onako kako se velikim igračima tog jutra nadigne?” и зорно показао да га нема(ју). Да је срБство доследно одсуство сваког концепта и – доследно – скуп рефлексних, дакле предвидљивих и по срПство штетних, пркосно самоубилачких(односно пре туђеубилачких, јер идеолози обично извуку свој реп)реакција на туђе – идиотске, али ипак концепте, “наративе”.

Зашто тако мора бити, такође је показао: “Izrael, zemlja koju sam iz svojih političkih i ideoloških ubeđenja podržavao kao da mi je rođena,agitovao, raspravljao, svađao i ubeđivao, više nego što sam to ikad činio za Srbiju...” Туђе је увек лепше и боље. Самоубилачки микс генетике раје, слава и најамника, серва који нас све суставно води у пропаст, а које нас малообројније који носимо и преноснике информација и традиције  слободних грађана и сељака, доводи до очајања. Како би људи стотинама година  навикли да слушају и извршавају наређења, махом странаца, могли да изроде икакав самостални концепт?

Баш у његовом љубљеном Израелу, na seminaru o holokaustu, na prestižnom Yad Vashemu” … su bili ljudi koji su, na ovaj ili onaj način, umešani u studije holokausta. Na njemu sam sreo ljude koji rade u muzejima genocida u Južnoj Africi i Vašingtonu a koji nikad nisu čuli za Jasenovac. Za Srebrenicu su svi čuli. Pored mene u kafani su sedeli i ugodno uz meze ustašovali pripadnici Kolindine pratnje. Nazdravljali su „Oluji“, uz bitku kod Staljingrada na strani nacista, najveću hrvatsku povjesnu bitku. Na metar od mene. I, da se navratim na pitanje Kanađanina, osećao sam se kao Jevrejin koji sluša nacoše za susednim stolom kako nazdravljaju Hitleru….” 

Чудан скуп  етноцентриста и клеронациста у земљи – конститутивном егземплару истог у којој је забрањањено чак бити Израелац,  а камоли верски мешовити бракови, које правни систем тамо не предвиђа (за разлику од истополних). Шта рећи о земљаку Димитрија Давидовића који се тиме одушевљава “više nego što sam to ikad činio za Srbiju.”

Остајање на “гушењу у констатацијама” значи да се до разматрања узрочно-последичних односа није ни дошло. А како онда понудити решења?

Толико слугерањски доследно прихватање “туђих” ултракретенских “наратива”, фасцинантно је одвратно:
Hrvatska je kleronacistički isprdak koji je nad Srbima izvršila jedan od najjezivijih genocida u istoriji ljudskog roda i za to nikad nije bila kažnjena.” ово је усташки (католички клеронацистички) концепт, стопосто прихваћен од срБиста и веома успешно спроведен. Уставно је садашња Хрватска дефинисана као антифашистичка држава. Дакле требало би да је нешто сасвим друго, кад би се, по либералним стандардима, држали закона “ко пијан плота“. Нормална Хрватска у суседству би био рационалан срПски интерес. Али како то спровести кад су срБиситима увек проблем хрватски антифашисти, посебно “југославени”, а никад Рвати из расистичких стереотипа типа Колинда и усташе.

“nisu me ustaše gurnule u ovaj narativ, s njima i ne raspravljam, već hrvatski „antifašisti“ a koji su u najboljem slučaju ili apologete ustaštva ili teški relativizatori.” 

“apologetа ustaštva ili teški relativizator.” још једна одлична самодефиниција, уз ону о одсуству сопственог наратива.

 „Velika Srbija“ je ustaški mit i ustaški narativ. Postoji samo Srbija u svojim najprirodnijim mogućim granicama, koja obuhvata i Krajinu.” “Велика Србија” је, као што и сам описује, у границама “природне Србије” и то јесте усташки наратив. Јебеш ти ту Велику Србију са Книном  и Бенковцем, а без Сплита и Дубровника. “Који ће нам к.. вукојебине без изласка на море”, било је  питање које сам постављао успаљеним шешељевцима у доба “домовинског рата”, уз “а како ћеш да путујеш до те твоје Крајине ако и Далмација и Славонија, где су путеви и пруге, буде у Хрватској?”. Ни они нису капирали да циљам на потпуну безконцептуалност срБизма, а не на “освајања”. Резултат “домовинског рата” показује да је и најидиотскији “наратив” закономерно  успешнији од потпуног одсуства сваког концепта и стратегије. Увек се сетим једног “пјесника” ратног хушкача Слобина вакта, како се, после колона избеглица од Бљеска, чуди колико је Срба живело у Западној Славонији.  “Нисам то знао”, рече. (Беше Ђого или Ного?)

“Meša Selimović je srpski pisac. To nije moj narativ. Njegov je. A Srbi su i Njegoš i Gundulić. I Ruđer Bošković je Srbin, a to je i Skender beg.”Веровали или не и ово је на трагу “усташког наратива”. Јер тек ако себи објасниш  (необјашњиво) зашто (по ком начелу) је Руђер Србин, а Загорац Јурај (Ђуро) Крижанић из православне обитељи није, зашто Дубровчанин которског порекла Мавро Орбини јесте а Пажанин Бартол Кашић, “упосленик” београдске надбискупије није, Зашто Гундулић јесте а Хекторовић као није, зашто Његош јесте а Мирко Ковач није, зашто Андрић јесте а Камов није, доказаћеш да код срБиста прихваћен усташки наратив (као) није кретенски. и да ниси “teški relativizator.”

Јер, није супротност усташкој католичкој клеронацистичкој и латиничној монокултуралности – православна, ћирилична клеронацистичка монокултуралност. По узору на јудаистичку  у Израелу. Већ мултикултуралност (не бркати са мултикултурализмом, његовом супротношћу) “свих цветова” од глагољице до аребице, од Аријанаца до Катара, Албижана  и француске буржоаске револуције и “масона”, од  “бабуна” до протестаната, муслимана до првог саграђеног будистичког храма у Европи – у Будванској улици у Беогтраду. И католичка ћирилица (“арватскоо писмо”) пољичке републике и Дубровачких архива и “босанчица” босанских фрањеваца и муслимана и латиница Београдске надбискупије, најстарије средње школе у овом делу Европе – београдске језуитске гимназије и чудотворне госпе Београдске.

Монокултуралност у сваком погледу – укључујуући и агрокултуре, обележје је колонија.

Није супротност усташком,  бошњачком и монтенегринском клероетничком сепаратизму – срБски. Већ повратак на идеологију јединственог народа. А то је једина идеологија коју Титов режим није толерисао.

АКо баш  хоћете ТО је прави срПски наратив.

У краљевини Југославији, у доба кад су фетиви Далматинци “говорили срСки”, било је раширено схватање да су Срби и Хрвати припадници две политичке партије. Хрвати – “монтањари” (етноцентристи, клеронацисти) а Срби – либерали (националисти у изворном значењу речи).

“Јасеновац” се не “решава” “Сребреницама”, већ редом, судством и поретком. Ако тога нема, онда – Блајбургом и Зиданим мостом. Ја не призивам Јова Капичића, ви га призивате. Претерали сте брате. С глупошћу пре свега.

Можда је за њих адекватно решење – Бабина гузица, уместо Голог отока.
https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%91%D0%B0%D0%B1%D0%B8%D0%BD%D0%B0_%D0%93%D1%83%D0%B7%D0%B8%D1%86%D0%B0

Што рекла ћерка мртвог песника I u ovoj priči, srećan kraj obojen je slutnjom jednog nesrećnog post festuma.”
http://slobodnarijec.me/irina-markovic/beogradanka-o-beogradankama-igora-marojevica 

branali.blogspot.rs
Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here