Иринеј Буловић: Не видим како протести у Београду помажу Дечанима и болници у Митровици

Поделите:

Америка нам отима родну кућу, на нама је да Косово сачувамо, рекао је епископ новосадски и бачки, сомборски и сегедински Иринеј Буловић

НАША држава и Црква дужне су да учине све што до њих стоји како би српски народ преживео и ову невољу на Косову и Метохији и сачувао своје светиње, порука је коју у интервјуу за божићни двоброј “Новости” целокупном српском народу упућује Његово преосвештенство епископ новосадски и бачки, сомборски и сегедински др Иринеј Буловић.

У данима уочи празника рођења Богомладенца Христа, празника љубави и мира, када је српски народ узнемирила одлука о формирању војске на Косову и Метохији, Његова светост патријарх српски Иринеј упутио је недвосмислену поруку да на “безакоње Албанци не би ни помислили да нису имали јасан подстицај САД и других западних сила, руковођених сопственим себичним интересима, који су у крајњој линији супротни интересима и Срба и Албанаца”.

– Јасно и тачно се изражавајући и дајући готово непогрешиву оцену узрока и последица догађаја који се тичу нашег народа, Његова светост није заправо рекао нешто што пажљивијем посматрачу наших прилика и неприлика није и раније било очевидно. Патријарх, да се нашалим горком шалом, није ни имао намеру да “открије Америку”. Америка је ту, у нашој родној кући, на Косову и Метохији – каже епископ Иринеј. – У нашу кућу је уселила нове станаре, додуше наше суседе са оближњих планина или из Албаније. Они су одмах заложили ватру, кувају ручак, гаје децу и у нашим собама, често са нашим намештајем, живе као да су их стекли они, а не наши преци. Када се неко, ипак, осмели да само наиђе поред капије сопствене куће, деца нових станара дочекају га каменицама и псовкама, а буде срећан ако нови домаћин не испали куршум или га локална полиција не ухапси и припише му неки измишљени злочин. Америка, наравно, све то покровитељски посматра јер Косово, наводно независно, јесте, ни мање ни више, него “кључни партнер Вашингтона за очување мира и стабилности у Европи”, како стоји у писму америчкога председника Трампа, упућеном човеку са псеудонимом и надимком Змија. Како величанствена похвала Европи!

* Шта учинити у овој тешкој ситуацији да би наш народ и наше светиње преживели и опстали на КиМ?

– Ни наша заветна косовско-метохијска земља, ни наш народ у целини, не постоје, надам се, ради тога да служе као полигон за размену оваквих комплимената између Европе и Америке, нити као “линија ватре” између Запада и Истока. Ми не знамо докле ће Америка бити у нашој кући и ту, реално, мало шта можемо да учинимо. Знамо, међутим, да су и наша држава и Црква дужне да учине све што до њих стоји како би народ преживео и ову невољу и сачувао своје светиње. У том циљу одговорни представници Цркве, државе и културе треба да закуцају на свака врата, а ниједна не смеју да залупе за собом.

* Патријарх Иринеј апеловао је на подршку настојањима државе Србије да сачува мир и обезбеди опстанак народа на КиМ. Имамо ли, после свих страдања, вере и снаге за јединство?

– Постоје интереси народа и државе који не дозвољавају политичким чиниоцима разлике у приступу конкретним изазовима и искушењима. Патријарх је свакако имао на уму велики притисак моћних странаца на државно руководство, у тренутку проглашења шиптарске војске на КиМ и још већи притисак на наш преостали тамошњи народ. Стога је и позвао на консензус политичких чинилаца, макар по питању опстанка и очувања народа и његових светиња. Ја сам не спадам, нити желим да спадам у политичке чиниоце, тако да је моја оцена о корисности или штетности страначких акција за народ и државу приватна и баш никога не обавезује. Не видим, ипак, како ће покретање демонстрација на улицама Београда помоћи безбедности Зочишта или Високих Дечана и снабдевању болнице у Митровици, дечјих вртића и школа, или како ће оснажити српску преговарачку позицију…

* Шта је то што би у овом тренутку могло да нам донесе снагу и јединство?

– Свестан трагичности хроничне неслоге, наш народ је грб византијске династије Палеолог – четири у крст уписана грчка слова вита или бета, што је био акроним слогана који указује на Христа Господа као “цара над царевима” – претворио у четири ћирилична “С” и тако срочио наш народни слоган “Само слога Србина спасава”. Вера у Господа доноси снагу и јединство. За време свог робовања у логору Дахау, о овоме је размишљао и свети владика Николај Велимировић и записао: “Слога у добру, за којом Срби одвајкада теже, значи веру у једнога доброга Бога, који је само Добро и извор свакога добра. Који тако верују готови су да се сложе са свим осталим људима који такву слогу желе, то јест слогу у име Бога добра, који је извор свакога добра”.

* Можете ли да замислите ситуацију у којој би било који припадник српскога рода за посету манастиру Острог морао да тражи дозволу црногорских званичника?

– Треба да будемо захвални првом човеку подгоричког режима на искреној изјави да ће се држава Црна Гора “темељно и са пуном одговорношћу” бавити “обновом аутокефалности Црногорске православне цркве”. Сада сви, на Цетињу и у Београду, знају на чему су. Више нико не може да замера Његовој светости патријарху због поређења положаја српског народа у данашњој Црној Гори са оним у негдашњој НДХ. Ђукановићу се очигледно жури. Он трчећи спаљује мостове према српском народу и онемогућава одговорне личности из СПЦ да одиграју било какву конструктивну улогу, какву су, по његовој оцени, имали раније.

* Шта је, по вашем мишљењу, главни узрок идентитетских поремећаја у Црној Гори?

– Нисам надлежан да из Новог Сада дајем рецепте за тешке идентитетске поремећаје у Црној Гори. Неки тврде да су они последица чистог користољубља, а други мисле да се ради о мењању идентитетских маски. Као типичан пример и за једно и за друго виђење, наводе самог Ђукановића: он је најпре био комунистички омладински руководилац, па један од вођа “антибирократске револуције” и српски националиста, чак и вајни великосрбин, па хушкач на пљачку Конавала, најгрлатији пријатељ Русије и још штошта… А затим, не баш из чиста мира, црногорски суверениста и пропагатор НАТО, уз то анти-Србин и тлачитељ српског народа у Црној Гори, уводитељ санкција Русији, промотер независног Косова, савезник Тачија и Харадинаја… Додуше, и Едип је мењао разне идентитете и улоге све до тренутка када се суочио са истином.

* Који пут представља излаз из агоније српског народа у Црној Гори?

– Спас од агоније српског народа у Црној Гори могућ је искључиво у јединству Срба који ће, несумњиво, показати да су они и даље већински народ. Ђукановић је својим поступцима већ онемогућио било какву кохабитацију и забравио врата своје собе, у којој су се раније смењивали различити представници Срба. Истини за вољу, постоји код Ђукановића и неизмењива константа. То је атеизам. Бити атеиста је ствар свачије, па и његове, личне слободе и личног избора. Проблем је у томе што он, декларисани атеиста, жели да се бави унутрашњим питањима Цркве.

* Све то упркос Уставу Црне Горе чији члан 14. гласи: “Верске заједнице су одвојене од државе”?

– Одвојеност Цркве и државе, уставна категорија која постоји и у оваквој Црној Гори каква је данашња, њега, дабоме, не ограничава, а његов наум да буде некрштени врховни арбитар за црквена питања, не умањује му демократски потенцијал и рејтинг код његових покровитеља. Уосталом, зашто би они имали било какав проблем са његовом демократичношћу и поштовањем људских права, кад га немају ни кад је реч о саудијској, Порошенковој и другим демократијама? Још ако би му пошло за руком да свој безумни наум и оствари, могао би да добије и честитања од неког “дужносника” Стејт департмента. Баш као и Порошенко ових дана! Али, Црква није политичка партија коју по својим потребама оснива и трансформише неки надобудни политичар: она је вечни богочовечански организам, а њен једини оснивач је Христос. Оно што није успело римским царевима, турским султанима, Стаљиновим и Брозовим комесарима, неће успети ни овом човеку, достојном сажаљења, без обзира на све.

* Случај са македонском црквом, чини се, показује колико смо као нација били слабовиди у време комунизма?

– Није народ био слабовид. Народ је страдао. Страдала је образована елита, страдали су и домаћини сељаци, занатлије… Народ, обезглављен, није могао да се одупре злу. Режим је сурово спроводио давно зацртане антисрпске и антиправославне циљеве. Српски етнички, духовни и културни простор је у Титово доба плански распарчаван. Истовремено су вршене масовне егзекуције и хапшења, отимане територије, стваране нове нације и лажне цркве, отимана култура…

* Идуће године обележићемо 800 година аутокефалности СПЦ. Имамо ли данас људе мудре и храбре попут Светог Саве?

– Свети Сава је имао визију пута који води у живот. То је визија у којој српски народ, као органски део Једне, Свете и Саборне православне цркве, може бити са Богом и без посредника, али увек у васељенској заједници Цркве. Та визија и то дело Светог Саве, аутокефалност Српске цркве, коју са радошћу, захвалношћу и поносом прослављамо, трајно и заувек је определила дух српског народа као слободног и слободољубивог. Српски народ је покоран само Христу, Богу живоме. Та наша национална особина, стална и племенита тежња за слободом, у исто време је и наш крст, наше распеће, извор мучеништва и светитељства многих. Када погледамо у именослов светих Српске цркве, јасно је да је одговор на питање позитиван. Христос се роди! Срећна Нова година!

ТРУД МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА * Шта би се, у случају да тзв. ЦПЦ издејствује аутокефалност, догодило са 650 цркава и манастира? – Уколико се верници наше цркве у Црној Гори одлучно и једнодушно одупру Ђукановићевој политици, чији прокламовани циљ јесте да Српске цркве и српског народа не буде у Црној Гори, стари и нови храмови ће слободно наставити своју мисију. Право је чудо Божје да је наша црква, суочена са толико недаћа у Црној Гори, смогла снаге и средстава и успела да обнови старе храмове и сазида нове, велелепне, у Подгорици и Бару. Такав труд митрополита Амфилохија је за сваку похвалу.

СВЕШТЕНИЦИ НА РОБИЈИ * Много је примера страдања СПЦ и њених великодостојника у периоду комунизма… – Као примере терора и страдања наше Цркве под комунистима помињем архијереје страдале на различите начине: црногорске митрополите Арсенија Брадваревића и Јоаникија Липовца, дабробосанског митрополита Нектарија Круља, скопског митрополита Јосифа Цвијовића, владику бачког Иринеја Ћирића, жичког Василија Костића и хвостанског Светог Варнаву Настића. Од 1945. до 1985. године није било ни једног јединог дана, а да неки свештеник СПЦ није био на робији. Ту треба додати и монахе и монахиње, и стотине хиљада верника.

Новости

Поделите:

2 Коментари

  1. “СВЕШТЕНИЦИ НА РОБИЈИ * Много је примера страдања СПЦ и
    њених великодостојника у периоду комунизма…”
    На жалост, то је језива истина!
    Само, да се не заборави да је Патријарх Варнава уморен/отрован у време
    монархије, због конкордата/уније са Ватиканом, а да и данас, међу клиром,
    највишим црквеним великодостојницима, постоје заговорници и отворене
    присталице за Уни/ни/ју са Ватиканом, под велом ”сестринске” љубави?!

    Драган Славнић

  2. za to vreme partizani su pobili 500 nasih popva u 2 sv ratu, i jos 500 pobijeno i utamniceno posle 2 sv rata do 1985. O da ne zaboravi, ustase su ubile 200, Nemci 20, Ljoticevci 5, a cetnici jednog popa. Moskva je duhovna majka ubice srpskih popova. Ali Irinej zna na kojoj je strani. Blago nama.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here