Ispovest BIVŠEG SATANISTE! Stizale su naredbe…Ubij Patrijarha!” Stizale su naredbe… “Neću! Pre bih sebi oči iskopao

Podelite:

Kao da se u ovog čoveka uselio neko drugi.

Prvi, i najvažniji razlog je taj, što je moguće da mi se satanisti osvete, u čiji red sam bio iniciran, i položio zakletvu na vernost; a drugi je što sam još uvek slab da se javno suočim sa svim posledicama koje nosi jedna ovakva ispovest, duhovno sam ranjiv i osetljiv, i još se oporavljam od užasnih posledica svog uplitanja u demonska učenja, čije poreklo ni cilj nisam uopšte poznavao.

Dakle, zovite me Pera. Zašto sam se uključio u red OTOa (Ordo Templi Orijentis)? Pa… oduvek sam želeo da budem ratnik, borac. Ova grupa mi je pružala tu mogućnost da postanem jedan od vitezova Bafometa, tajnog reda OTOa, i da tim putem realizujem duhovne potrebe i ambicije koje sam imao. Učenje OTOa me je u početku oduševilo kao mistično, tajanstveno, ono što pruža neslućene mogućnosti prodiranja u svet onostranog, zadobijanja čudesnih moći, spoznaje tajnih znanja. Nudi stvarnost sasvim drugačiju od ove realne, besmislene.Suština samog učenja je: skup raznih magičkih, okultnih, istočnjačkih i teozofskih učenja, i drugih tehnika i metoda satanističkih znanja.

Prozor u svet mistike donekle je bila i naša duhovna stvarnost u ono vreme ratne krize i haosa koji je u društvu zavladao. Časopisi „Treće oko“, „Tajne“, „Horoskop“, „Šesto čulo,“ zatim nude proroke, iscelitelje, astrolote, ekstrasense, vidovnjake i druge spasioce koji ljudima nude pomoć. Posećivao sam često, kao i moji prijatelji, gatare, vračare i ostale alternativce, tražeći načina da se zaštitim od tolikog delovanja zlih sila, od magije i propasti koja preti sa svih strana. Oni su me poučavali kako da to učinim. Poučen od njih ulazio sam sve dublje u svet mistike. Sad vidim kako demon lukavo plete mrežu: on je taj koji izazove paniku i strah, pa ti ponudi „lekara“ koga lično šalje da ti da „lek“ koji je, u stvari, otrov.

Nisam uopšte poznavao svoju pravoslavnu hrišćansku veru, osećao sam nesvesno veliku duhovnu prazninu, neznanje, i želeo da ga nadoknadim nekim višim smislom. Imao sam jaku potrebu za duhovnošću. U to vreme, uvod u satanizam su donekle bili i moji unutrašnji duševni konflikti, nezadovoljstvo sobom i potreba da se menjam.

Inicirao me je mladić koji pripada višem stepenu, a koji je još uvek aktivan u OTOu. Mislim da ni on ne zna u šta veruje i kome zapravo privodi ljude. Većina ljudi koji se tamo nalaze su zavedeni, prevareni lažnim obećanjima i nejasnim ciljevima. Dok otkriješ gde si i šta radiš prođe mnogo vremena, mnogo izgubljenog vremena sa strašnim posledicama. Neki ljudi duševno obole, drugi osakate svoju ličnost, i u najgorem slučaju izgube ljudsku prirodu priklonivši se demonskoj. To sam kasnije jasno razumeo, iako je već tada bilo dosta upozoravajućih činjenica, ali ja nisam razumeo opominjujući glas savesti.

Naprimer, čitam knjigu koja daje uputstva šta je sve potrebno da sledbenik OTOa učini kako bi došao do najvišeg stepena, da bi na poslednjem 33em, od njega bilo zahtevano da se odrekne – Hrista! Zamisli šta on mora sve da prođe do tada, često u uverenju da čini dobro, da bi nadomak željenog cilja ili sve napustio, ili zauvek prodao svoju dušu.

Međutim, svakom čoveku u određenom momentu postane jasno kom gospodaru služi, i od njega se traži da se svojom voljom za to opredeli. Satana mu se pokaže na razne načine, i zahteva da sebe potpuno preda, a kako će postupiti – samo od čoveka zavisi. Možda neko ovoga nikad ne postane svestan, ali to je retkost.

Šta je bilo u početku? Ovako… Odabrani, posebno nadareni članovi vrbuju ljude. Najčešće one koji su uspešni, sposobni, koji su na raznim društvenim pozicijama. Takvi im trebaju da bi širili efikasnije svoje učenje uticajnim ljudima i kanalima, i da bi kao grupa bili jači. Posle određenog testiranja rado prihvataju mlade, nesvesne sebe, koji „obećavaju“. I ja sam bio jedan od tih. Spreman ne sve! U ime Boga! Ali, u ime Boga Svevišnjega! Nisam znao da postoji neki drugi „bog“. Sad znam da je najveći uspeh Satane da te uveri da on ne postoji, da je samo neki bezliči simbol, metafora, kosmička energija. Tad si u njegovoj vlasti bez otpora.

Želeo sam celim bićem da uđem u „red“, da služim, da budem sa njima, da im pripadam, i u tome sam uspeo. Proveo sam četiri godine trudeći se – uzalud. Nije važno šta sam radio… Radio sam svašta u smislu duhovnih tehnika… Ne volim da se sećam, da pljujem, jer me to naknadno emocionalno povređuje, radije bih da sve zaboravim… Bitno je učenje, zabluda koja sledi u svim sferama života, da ljudi razumeju u šta su se upustili…

Ubace ti „program“ u glavu, u nesvesno, učenjem, čitanjem knjiga, poukama, razgovorima sa mentorom, i nekim tajnim putevima prosto neverovatnim (direktnim delovanjem demona iz duhovnih sfera tame, prim. aut.) Ti postaješ kanal te energije, imaš zadatak da je širiš, da privedeš nove sledbenike jer tako napreduješ u hijerarhiji, da predano i bez ostatka služiš.

Ono što sam ja osvestio od nesvesno ubačenog programa:
* Ubij Patrijarha!
* Mrzi sveštenika!
* Bludniči!
* Drogiraj se!

Ako ovo ne ispunjavaš, zaštitni deo „programa“:
* Jao, poludeću!
* Ubij samog sebe!

Kao da se u čoveka uselio neko drugi ko diktira njegovom umu. Osećaš da „nisi sam“. Toliko si u njihovoj vlasti da ti svi ovi užasi postaju normalni. Meni se desilo nešto neverovatno: bio sam na službi u hramu Svetog Arhangela Gavrila, gde je naš Patrijarh služio liturgiju. Čujem jasno unutrašnjim sluhom naredbu: Ubij Patrijarha! Ubij Patrijarha! Ubij Patrijarha! Nagon koji je van mene tera me da ovo činim. Zgrozim se… borim se sa sobom… jauknem u sebi: Ne! Ne! Neću! Pre bih sebi oči iskopao nego da to učinim. Istrčavam napolje…

Zamislite, molim vas, šta biva kad ličnost podlegne ovakvim iskušenjima, napadima, ne znam šta je to, ili još gore… Ako nisi u stanju ništa od ovog da uradiš, što svaki normalan čovek nije, onda: Ubij sebe! Neki tako i završavaju. Jedan od veoma važnih momenata na ovom „putu prosvetljenja“ jeste – gubitak svakog morala. Moral je relativna kategorija. Bludničenje je prirodno… Ranije nikad nisam na taj način gledao na osobe suprotnog pola. Znale su se moralne granice koje se ne prelaze. Devojka mog druga, na primer, za mene nije postojala… a sad, sve ti je dozvoljeno! U glavi mi se roje bludne slike i misli, koje ne mogu ni da izgovorim. Nestane svako merilo vrednosti… Tebi je moguće i ono što je nemoguće, što je u svim drugim prilikama nedopustivo.

Bio sam fizički veoma jak. Mozak mi radi „dvesta na sat“. Gordim se umom, lucidnošću, jasno proničem u sve situacije, ljude, strašno sam priseban, koncentrisan. Ali, strogo razumno, bez srca, bez duše. Bezdušnost i nemilosrdnost su veoma važna osećanja koja treba negovati. Naravno, oni to ne zovu ovim imenom, to se zove „transcendiranje emocija“, prevazilaženje niskih, sentimentalih raspoloženja u cilju prosvetljenja. Jer, kad upleteš srce, ljubav, osećanja – gubiš moć i silu.

U tom smislu se umesto ljubavi nudi – erotika, samoljublje. Ma kakva erotika, nije ni to, nego – samomučenje kroz blud. OTO je naglašeno seksualnomagijski red. To je jedan od osnovnih mamaca za mlade, neiskusne ljude, i druge neoformljene ličnosti, koje i ovim putem traže sebe. Mentor, bez koga ništa ne preduzimaš, uvodi te u tajnu seksualne magije, nauči te kako ćeš se izabranicom putem polnog opštenja, ili bolje rečeno kroz nju, kao kroz nebesku kapiju, skerletnu ženu, doći do viših duhovnih sfera i fascinantnih spiritualnih doživljaja. Otvaranjem energetskih centara (čakri), primanjem kosmičke energije u seksualnom činu, uzdižeš svoju fizičku energiju u spiritualnu i njenu snagu, oličenu u kundalini, usmerio ka najvišem cilju. Vrhunski cilj je – prelaz peko Bezdana i nestajanje u emanaciji božanstva!

Kažu ti da je Hristos, i drugi učitelji, ništa u odnosu na Velikog Učitelja Alistera Kroulija. Stupaš njegovim putem, proverenim i sigurnim, moćnim i nenadmašnim. (Alister Krouli, satanista – crnomagijaš, stupio u kontakt sa kosmičkom inteligencijom Ajvazom koji mi je izdiktirao „Knjigu Zakona“ i „Knjigu laži“, sve potrebna objašnjenja i uputstva za njegove sledbenike. Koristio jake droge da bi dostigao prosvetljujuće efekte, na kraju života poludeo. To je njegov put (prim. aut.) Sve mogu, sve činim, sve mi je dozvoljeno – a u suštini sam potpuno nemoćan i zarobljen, ništa nemam i ne mogu. Ništa stvarno ne postoji – i ja ne postojim! Ništavilo. O, Bože, kakav užas! To može da oseti samo onaj ko je tim putem prošao.

Nikom ne želim da njime krene. I zato svesno sebe „razapinjem na krst“ ispovedanja ne bih li i druge upozorio. Ja dobro znam koliko svačija duša pati. A najviše onima koji su u neznanju. Krst Hristov je lak, mnogo lakši nego onaj užasni krst propasti. Mi se bojimo da priznamo poraz, poniženje, da se pokajemo – a to je u stvari put spasenja, izlaz iz onog lavirinta mračnog. Sve je suprotno demonskoj gordosti koje ti razvija lažan osećaj da si „bog“. Imam moć, ali nemam život. Na primer: predskazujući snovi, manja predviđanja događaja, čitanje misli, poneko čudo, kao ovo: sretnem čoveka koji mi se ne dopada i oborim ga (energetski). Počinjem da viđam demone, naoružan znanjem krećem u borbu – i vidim demona majmunskog izgleda kako mi se ruga. Kao da mi kaže – nemoćan si. I ja osećam to, poražen sam, gubim borbu, i shvatam da bez Boga nema pobede. Ni u duhovnoj, ni u fizičkoj borbi. Bez Boga je nemoguća bilo šta učiniti.

Padam sve dublje. Vidim, nema kraja propadanju i očajanju… nepodnošljivom užasu! Haos, beznađe, mrak… Gde je izlaz odavde? Gde pravi život? Nada… milost… Milost! Zavapim jedva živ, jedva čujno iz dubine svog bića. I, šta se desilo? Čudo. Pravo čudo. Milost me je podigla. Božanska milost koju nisam poznavao me je spasila. Gospod me je pomilovao… Po drugi put sam oživeo. Hristos me je mrtvog vaskrsao u život!

Postepeno sam počeo da dolazim sebi, osvestio sam se, progledao, i video svoj očajni položaj. Pa ja ne služim Svevišnjem, ne idem stazom spasenja, već duhovnom stazom tame, ja sam u zamci đavolskoj. Zgrožen i uplašen od svega u šta sam se upleo, odbacio sam učenje, spalio „diplome“, napustio sve, bukvalno pobegao. Dugo vremena sam bio izgubljen, mrtav čovek. Dušom mrtav iako telom živ. Svestan da nijedno dobro nisam učinio, nikakav poseban napor da se spasem, nego me Gospod Isus Hristos svojom bezgraničnom milošću izbavio iz pakla. Kako nas Bog voli! Kad bi ljudi to znali! Nikad ne bi činili ništa suprotno Njegovoj volji.

Posle tog preokreta usledile su neobične stvari. Kao što sam ranije, dajući svoj pristanak „ocu laži“, poklanjajući veru lažnom učenju primetio kako je život brzo počeo da mi se menja, sad se dešavalo isto, samo u suprotnom smeru. Okolnosti postaju drugačije. Srećem ljude koji mi pružaju pomoć, doktora koji pomaže da se iščupam, sveštenika koji me poučava Sv. Pismu, odlazim u Crkvu… Tamo čujem za Hristov Drugi dolazak i potpuno poverujem u Vaskrsenje, u momenat kad će Bog sa slavom doći da sudi živima i mrtvima… Za to se treba pripremiti, čoveče.

Verujem da se nisu dešavali slučajno preokreti u mom životu na hrišćanske praznike: na dan Svetog Đorđa (moja krsna slava) donosim odluku da sve napustim, na Spasovdan dajem konačni otkaz, na Vaskrs odlučujem da tražim pomoć.

Našao sam svoj mir… Iako ga povremeno gubim, i opet s mukom zadobijam, ali sad znam da se borim za nešto važno, najvažnije na svetu i to mi daje snage da izdržim. I – već sam pobedio. Mogu sve da mi oduzmu, život, zdravlje, ali ne mogu: Oče naš… To je moj mač molitve, sa kojim sam nepobediv. Samim tim ne mogu dušu da mi uzmu. A sve drugo ima cenu, samo duša nema. Hvala Bogu Živome i Istinitome. Amin.

Alo

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here