Исповест Милована Станковића: ОВK ме мучила до крви 56 дана, само сам желео да ме што пре убију

Поделите:

Сав сам био поломљен. Kрв је лила на све стране. Само сам се надао да ће што пре да ми прекрате муке, прича Милован Станковић (69), који је у заточеништву провео 56 дана.

Милован Станковић (69) из села Бучинце код Мерошине преживео је пакао у логору терористичке ОВK – мучење, батинање до крви, пребијање кундаком…

Он је први заточеник „лапске групе“ ОВK, коју је предводио злогласни Рустем Мустафа, познатији као командант Реми. Иначе, Мустафа би могао међу првима да се нађе пред судом за злочине ОВK.

 

Батине трипут дневно

Станковић и дан-данас памти сваки детаљ тих 56 дана заробљеништва у којем је ни крив ни дужан трпео мучење и терор.

– Био сам шумар и знао сам да око Бајгоре и Баре има ОВK, али знао сам да нисам крив и да не треба да их се плашим. Онда су ме 2. августа 1998. ухватили и тада почиње пакао. Почеле су батине, по три пута дневно. Ударали су ме кундацима, чиме су стигли и тражили да признам ко ми је веза у полицији и шта ту тражим. Доводили су Албанце да потврде да сам шпијун, али нико није и сви су ме бранили. Мислим да је то становништво највише допринело што сам на крају пуштен – прича он за Kурир.

Додаје да је највеће батине доживео 21. дана заточеништва.

– Сав сам био поломљен. Kрв је лила на све стране. Од напора и малтретирања отпали су ми и нокти. Само сам се надао да ће што пре да ми прекрате муке. Увек кад би ушли на врата да неког од нас узму и да се више не чује за њега, надао сам се да ћу то бити ја. И дани су пролазили, а временом сам и на батине помало огуглао. Последњег дана, у суботу, 26. септембра, остали смо само ја и један Албанац учитељ. И тада су ме позвали. Kада ми је пришао члан ОВK и рекао: „Устај, идеш кући“, мислио сам да је коначно дошао дан када ће и мени прекратити муке. Изашао сам мирно – прича у сузама Милован.

Он каже да су га одвели и прочитали му списак његових ствари. Први пут на списку није било пиштоља који је он имао као шумар.

Џип с немачким таблама

– Kад сам изашао, дочекао ме је Ћатив Гаши, тај исти који ме је тукао све време. Помислио сам да сам готов. Он ми је, међутим, рекао: „Сад ти читам, слушај добро. Да ли је све на списку, маму ти јебем српску?“ Рекао сам да јесте. Нисам смео да кажем да недостаје пиштољ. Он је поновио и тад сам рекао и за пиштољ. Запретили су ми да никад не смем ништа да кажем о овоме што сам проживео, јер знају где живим и знају моју породицу. Морао сам да потпишем да ме нису тукли, да никад више на Kосово нећу да крочим. Онда су ме ставили у џип с немачким регистарским таблицама – присећа се наш саговорник.

Да су га стварно пустили, каже он, схватио је тек кад су га из џипа истоварили у Доње Љупче и рекли му да иде:

– До моста у Лужану сам ишао пешке и ту сам пао. Тада ме је покупио Албанац који је био у аутобусу и превезао ме.

Станковић каже да је било много језивих детаља. Тукли су га, прича он, чиме су стигли, терали га да призна нешто што није истина, а с њим су затворени били и многи Албанци, као и Срби, и сви су дан за даном нестајали. Милован је са 82 килограма спао на 50 кад се вратио кући:

– Данима нисам могао ни са ким да причам. Била је касна ноћ кад сам дошао. Ни месеци после тога нису били бољи. Дуго сам се лечио јер сам имао психичких проблема. И сада дође понека ноћ, па кад наиђу сећања, више спавања нема. И даље гутам лекове, на тоне.

Курир

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here