Исповест неморалног ума

Поделите:

Проглашавање некога за неморалног због деликта мишљења је пут на фарму на којој су неке животиње равноправније од других

Ретке су државе и системи у историји људске цивилизације који нису предвиђали право на одбрану појединца оптуженог за некакав злочин, а право на поштено суђење један је од стубова сваког модерног друштвеног система. Зашто би, онда, било ко неморалном сматрао одбрану било ког оптуженика?

Чувени француски писац Емил Зола није могао да поднесе неправду која је по његовом мишљењу начињена младом капетану Алфреду Драјфусу осуђеном на доживотни затвор због шпијунаже, те је написао једно од својих најпознатијих дела, отворено писмо под насловом „Оптужујем“, у којем је указао на процедуралне грешке и недостатак доказа у процесу. Због овог чина и сам Зола се нашао на оптуженичкој клупи и осуђен је на затворску казну, због чега је напустио своју земљу и побегао у Енглеску.

Не желим себе да поредим с књижевном величином каква је један Зола, нити да квалитет својих текстова уздижем на његов ниво, али често када пишем имам намеру која је истоветна његовој – да јавно изразим свој протест спрам нечега што сматрам друштвеном неправдом. Због овога ме, како сам посредно сазнао, једна млада просветитељка са Факултета политичких наука сматра недостојним говорником на трибини о етици у медијима.

Емил Зола

Извесни доцент ФПН (користим мушки род не због мизогиније него зато што не следим упутства комесарке Јелене Лалатовић, већ мало меродавнијег Института за српски језик САНУ) рекла је на предавању својим студентима да мени на трибини о етици у медијима никако није место јер сам бранио мизогинију и насиље над женама, а и неке ратне злочинце. Док ми није јасно које сам то ратне злочинце заступао (никада ниједну лепу реч нисам написао ни о Насеру Орићу, ни о Харадинају, Тачију или било коме из те екипе), јасно ми је на кога се односи оптужба о мизогинији и насиљу над женама и аргументе могу изнети само у том случају. Мој Драјфус је Зоран Ћирјаковић.

Све и да је Ћирјаковић крив за мизогинију, а није, све да је крив за насиље над женама, а није, морао би имати право на одбрану и правично суђење, што је људско право основније и важније од, на пример, права на промену пола. Да Ћирјаковић не може и не сме бити брањен, могао би, можда, да помисли неко ко нема баш много образовања, али када се ради о особи која предаје на Факултету политичких наука, онда је то мало чудан став.

У прошлости нико није оспоравао право на одбрану ни зверима попут Адолфа Ајхмана, и Израелци, којима је нанео неупоредиво веће зло него што је Ћирјаковић икада икоме могао да нанесе, то су му право обезбедили. Његовог главног адвоката, Немца Роберта Серватијуса нико нормалан због тога није назвао неморалним, нити му је оспорио способност да негде говори о етици у адвокатури. Можете бранити и најгорег злочинца и остати у оквирима морала, исто као што можете бранити и мајку Терезу а бити етичка нула. Разлика је у начину на који се то ради.

Ако сам се у одбрани Ћирјаковића огрешио о неко морално начело, прекршио Кодекс новинара Србије, онда се оптужбе на мој рачун износе пред меродавним телом попут Савета за штампу, пред којим је и мени убогом могуће да се браним, а не на месту на којем ми је одбрана немогућа. Ако се већ не жели ићи толико далеко, онда се може доћи на дотичну трибину и храбро се суочити с мојим неморалом. Чини ми се да је овакав поступак много неморалнији од било чега што сам ја учинио било којим својим текстом.

Указати на процедуралне грешке и мањкавости доказног поступка суда Партије у „случају Ћирјаковић“, попут непозивања друге стране, безрезервног прихватања спорних сведочења и изношења лажних оптужби, тешко да може бити неморални чин. Пре је обрнуто. Али ово лицемерје и примена двоструких стандарда није ништа ново. То је већ ствар традиције и бонтона домаћих неолиберала, неотроцкиста и иних које је Ћирјаковић онако лепо уоквирио једним појмом – аутошовинисти. Они тиме уопште не одступају од своје идеолошке матрице и то је њима заиста већ ствар традиције, с обзиром на чињеницу да је адвокатура као професија била укинута управо за време просветитељске јакобинске страховладе у време Француске револуције.

Споменик Џорџу Орвелу у Лондону

Историја нас учи да је пут од укидања адвоката до терора и гиљотине за све неподобне прекратак, а проглашавање некога за неморалног због деликта мишљења је пут на фарму на којој су неке животиње равноправније од других.

Филип Родић

Новости

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here