Istraživanje: Bivši zatvorenici tajnog ukrajinskog zatvora progovorili o užasima „biblioteke“

Podelite:

Mučenje strujom i motornom testerom, noć u jami sa telima onih koji su već umrli od mučenja — teško je poverovati da to nije fantazija iz horor filmova, nego je stvarno nasilje, kojem su u 21. veku građani jedne zemlje — Ukrajine — podvrgli druge ljude.

Sputnjik predstavlja dokumente i svedočanstva koji govore o tome šta se događa u tajnim ukrajinskim zatvorima i gde završavaju vojnici samoproglašene Donjecke Narodne Republike i oni koji su osumnjičeni da simpatišu „separatiste“.

Jedan slon – jedan dan

U martu ove godine, u Moskvi je, na konferenciji za medije, bivši potpukovnik Službe bezbednosti Ukrajine (SBU) Vasilij Prozorov ispričao novinarima o tajnom zatvoru na aerodromu Mariupolja — takozvanoj „biblioteci“. Oni koji su prošli kroz ovaj zatvor dopunili su i potvrdili informacije Prozorova.

„Kada sam na televiziji videla fotografije tog hodnika (koji je pokazivao Prozorov), digla mi se kosa na glavi. Ta plastična vrata… Sedim i šapućem: ’Mama, ovo je moja ćelija‘“, seća se stanovnica Mariupolja Tatjana Ganža.

„Hodnik je svetao, ima mnogo plastičnih vrata. Shvatila sam da je to frižider… Strašno mesto“, nastavlja ona.

Ganža je u zatvoru na aerodromu u Mariupolju provela 10 dana i nije mislila da će ikada videti svoju tamnicu spolja, a kamoli na televiziji. Bila je članica Komunističke partije Ukrajine, koja je sada zabranjena u ovoj zemlji. Učestvovala je na protestnim skupovima u Mariupolju, a zatim i na referendumu o budućnosti Donjecke oblasti 11. maja. U oktobru 2014. godine uhapsila ju je jedinica „Azova“ — Tatjana nije imala pojma da je na crnoj listi, i to kao strašan separatista.

Ona je ispričala da je na aerodromu provela tačno deset dana — od 30. oktobra do 8. novembra.

„U jednoj ćeliji čak imaju urezi“, priseća se ona. Da ne bi poludeli i da bi se nekako orijentisali u vremenu, zatvorenici su beležili dane reckama na zidovima ćelija. Tatjana je na zidu videla sedam ili osam slonova — tako je na neobičan način neko kreativan računao dane u zatvoru.

Dešavanja na aerodromu Ganža opisuje kao — „pravi pakao, mesto smrti“.

„Ne mogu se opisati svi užasi. Polomljen nos, a na levo uho ne čujem. Zaista je veoma teško da se prisećam… Ali jedan dečak — pripadnik VSU, koji me je vodio u toalet duž tog hodnika, rekao mi je da je pre dva dana tu do smrti pretučena devojka, koja se takođe zvala Tatjana“, seća se ona.

Mučitelji su joj stalno pretili jamom ili rovom u koje su bacali tela mrtvih. Nagoveštavali su joj da će uskoro biti među njima, obećavali su joj da će je podvrgnuti psihološkom mučenju, i to onom kada bacaju živog zatvorenika među mrtve.

Na pitanje koliko ih je tamo sahranjeno, ona je odgovorila:

„Veoma mnogo. Ljudi su nestajali bez traga, čak i pre mog zarobljeništva“.

Ona je dodala i da je čula da su stotine ljudi zakopani na poljoprivrednom dobru.

Tek 8. novembra 2014. godine je odvedena sa aerodroma u Službu bezbednosti Ukrajine — za istražne radnje. Puštena je u razmeni između Ukrajine i Donjecke Narodne republike 26. decembra 2014. godine. Od tada živi u Donjecku u jednom od domova za izbeglice, koje su raseljene sa teritorija koje su pod kontrolom Kijeva. Prema njenim rečima — njenu kuću u Mariupolju opljačkali su pripadnici „Azova“.

Ranije je Prozorov je govorio i da su pripadnici „dobrovoljačkih bataljona“ kao trofeje uzimali kućne aparate i tehniku, pa čak mikrotalasne pećnice sa sušenim sendvičima.

„Mesar“ i „Doktor“

Drugu zatvorenicu, Olgu Selecku, pripadnici „Azova“ uhapsili su krajem avgusta 2014. U tajnom zatvoru provela je dan, a nakon toga predata je u SBU. Oni su joj pretili da bi mogli dovesti i porodicu i pred njenim očima ih mučiti. Zastrašivali su je moralno i fizički.

Prema njenim rečima — jedna od najpopularnijih vrsta mučenja je davljenje u buretu, ili mučenje mokrom krpom. Na čoveka koji leži stavlja se krpa i polako zaliva vodom — čovek počinje da se guši. Voda ulazi u pluća i gubi se svest. Selecka navodi da su ih interesovale informacije o oružju i o tome gde se nalazi novac.

On je istakla da se seća „nadimaka“ dvojice dželata — „Mesar“ i „Doktor“.

„To su bila sofisticirana mučenja. Razgovarala sam i sa drugim žrtvama. Zvali su nas ’knjige‘. A mesto gde se nalazimo — ’biblioteka‘. Govorili su mi o brutalnim mučenjima, o tome šta se tamo dešavalo… Videla sam ljude koji su bili pretučeni, osakaćeni. Čula sam da se nisu vraćali nakon ispitivanja“, ispričala je ona.

Na konferenciji za medije Prozorova prepoznala je i samog bivšeg pripadnika SBU i zatvorenike čije je fotografije on pokazivao.

Posmatračka misija UN dokumentovala 16 slučajeva

Dešavanja na aerodromu u Mariupolju, kao i u drugim tajnim zatvorima Ukrajine i samoproglašenih republika, stalno je bilo u centru pažnje posmatračke misije UN o poštovanju ljudskih prava u Ukrajini i beleženo je u izveštajima misije.

Kako je za Sputnjik rekla šefica misije Fiona Frejzer — za pet godina „registrovano je nekoliko stotina slučajeva nedokazanog pritvaranja i/ili pritvaranja bez veze sa spoljnim svetom i srodnim narušavanjima i zloupotrebama ljudskih prava (kao što su mučenje i zlostavljanje) i od strane Vlade Ukrajine i oružanih grupa samoproglašene Donjecke Narodne Republike i Luganske Narodne Republike“.

Oni su dokumentovali 16 slučajeva pritvaranja ili ispitivanja lica na aerodromu u Mariupolju 2014. i 2015. godine, kao i u prvoj polovini 2016. godine.

Frejzerova je dodala i da misija nije dobijala podatke o „biblioteci“ nakon 2016. godine, ali da postoje dokumenti koji dokazuju da je zatvor postojao najmanje do kraja 2018. godine.

Zamrzivači u „biblioteci“

Podsećamo da je Vasilij Prozorov na konferenciji za novinare rekao — da je na aerodromu dugo postojao tajni zatvor — „biblioteka“, u kojoj su držane „knjige“ — cinični naziv koji je dat zarobljenim ustanicima DNR i običnim građanima osumnjičenim za separatizam. U ovom zatvoru oni su mučeni kako bi im izvukli priznanja i, jednostavno, kako bi se osvetili za poraz ukrajinskih oružanih snaga na frontu, ili da bi realizovali svoje sadističke sklonosti. Zarobljenici su držani u dve prostorije za hlađenje koje su se činile pogodne, jer u njima nije bilo nikakvog nameštaja, a vrata su mogla da se zatvore hermetički, ne propuštajući ni toplotu.

Ovde se treba ograditi: nema mnogo dokaza sa te strane, moraju se prikupljati bukvalno malo po malo. Ukrajina još nije sazrela da sama istražuje svoje ratne zločine, iako promena predsednika daje neku nadu.

Postoji mnogo informacija koje govore o dešavanjima u tajnim zatvorima u izveštajima posmatračke misije UN za ljudska prava. Osim toga, Sputnjik je pronašao još dva bivša pripadnika policije Ukrajine, čija svedočenja o tajnim zatvorima nisu ranije objavljivana, a koje će naknadno objaviti.

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here