Избори или бојкот

Поделите:

“Kада би мене питали, рекао бих да пробају да победе у београдским општинама Вождовац и Палилула и да сачувају оно што сада имају: Шабац, Параћин, Чајетину.”

Избори или смрт, мени се више допада ова дисјункција, јер нам се тако ствар поставља у јавном дискурсу.

И заиста, чинило се и говорило се у кратком периоду покушаја успостављања и консолидације демократског уређења у Србији у периоду октобар 2000 – мај 2012. године да можда у много ствари заостајемо и да смо на много места оманули, али да се више неће поновити да немамо регуларне изборе као што је то био случај у периоду 1990-2000. година.

Међутим, напредњачко револуционарно доба, успостављено у јулу 2012. године пореметило је и тај језичак на ваги демократија/аутократија у корист потоњег система.

Најпре сталном изборном трком, а онда и успостављањем таквих правила које може да следи само једна, владајућа странка.

Па је право питање данас, да ли ми уопште од маја 2012. године имамо изборе?

Моје је уверење да немамо регуларне изборе и да су избори као инструмент контроле и успостављања владе у једној демократској држави у потпуности уништени.

И није питање да ли или не учествовати, да ли је боље имати 20 или ниједног посланика у парламенту, ради се о томе да ли то за шта се као трчи на изборима уопште постоји и како такво разумевање представити грађанима у ситуацији „медијске блокаде“ и шта радити у политици ако тога нема? И шта, на крају радити да би се из тог болесног стања изашло?

С друге стране, друштво се и у деведесетим сусретало са таквим или сличним амбијентом, у ситуацији спољних санкција, унутрашње страховладе и економског суноврата.

Чак и тада, онаква опозиција, када је успела да се уједини у коалицију Заједно, успела је да освоји власт у већини локалних самоуправа што је доцније водило и ка пропасти режима Слободана Милошевића.

Ако је могуће учити се на ономе што се у прошлости дешавало онда је то то: прво је потребно направити фронт према ауторитарној власти, мобилисати све који постоје на сваком нивоу, па онда видети да ли постоје услови да се трчи изборна утакмица.

Србија данас није под санкцијама, није у економској були, једина сличност са режимом Милошевића је ауторитарна, радикалска власт која када је на челу државе не признаје постојање никакве друге опције.

Савез за Србију, који на неки начин јесте највећа опозициона коалиција је више пута саопштио да, ако не буду промењени услови за изборе бар 6 месеци пре избора, да на изборима неће учествовати. То је велики притисак на власт, али је велики притисак и на саму опозицију јер је тешко наћи савезника за идеју бојкота избора.

Да би се „бојкот објаснио“ потребно је имати огромну кампању која би људима ТО објаснила, која би објаснила зашто они који су за демократију, који су за изборе, сада позивају да се на изборе не иде. Ако се на изборе не иде онда где? У шуме, у збегове, у хајдучију? Све то опозиција мора да објасни, али, није само ни на њима.

Огромна је одговорност и на цивилном сектору и на медијима који нису под контролом режима јер ово није обична политичка утакмица. Србија се вратила, како се то често говори у претполитичко доба, и заиста је питање да ли су избори уопште могући и да ли учествовање у томе може да буде оправдање за ауторитаризам који је успостављен не само због снаге Вучића него првенствено због слабости институција.

У том контексту можда је решење у груписању снага. Прво, фронт према режиму направљен је на улици, у протестима и тај фронт се зове „1 од 5 милиона“. Постоји режим и постоји ТО.

Режим би тешко могао да пренебрегне чињеницу да наспрам себе има заправо све осим Чеде, Чанка и Аце Стевановића, ма колико Ипсос јављао да је то слабо и да не вреди 5 пара.

Бојкот парламента је дао резултат на тактичком плану: и режиму је јасно да ОНО није права скупштина и спорадично чујемо гласове како би опозиција требало да се врати и да са Мајом Гојковић и Мартиновићем, људима који су прегазили скупштину, раде на прављењу боље скупштине.

После груписања потребно је одредити места у којима опозиција може да добије изборе. Kада би мене питали, рекао бих да пробају да победе у београдским општинама Вождовац и Палилула и да сачувају оно што сада имају: Шабац, Параћин, Чајетину.

Прави избори ће бити они 2022. године за председника Србије јер ако се ту победи Вучић, готово је са овим режимом. Све до тога отворено је поље и чисти је тренинг, покушај пробања различитих тактика. Тако да, памет у главу, оловке у руке и на терен. Велика је Србија и непозната већини која се слика на телевизији.

https://talas.rs/2019/07/30/izbori-ili-bojkot-slobodan-georgiev/

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here