Јасмина Грковић-Мејџор : Ако бисмо отуђили латиницу, одрекли бисмо се књижевног и језичког наслеђа

Поделите:

Заступљеност жена у Српској академији наука и уметности тренутно је мање од 10 одсто и то свакако не одражава њихов стварни удео у научном и уметничком животу Србије

Језик и речи обележили су животну и професионалну каријеру академика Јасмине Грковић-Мејџор. Професор је на Филозофском факултету у Новом Саду и слови за једног од најбољих познавалаца српског језика. И зато не чуди што у серији “Разговора са академицима” у Недељнику открива и предочава неке интересантне детаље, попут тога да је историјски гледано и латиница српско писмо или да је “црногорски језик” – који она обавезно пише под наводницима – заправо политички појам, односно преименовани српски језик.

Шта је за вас језик? И осим што је један од атрибута сваког народа, шта нам још открива?

Језик је “прозор у човека”. Он открива начин на који категоризујемо, систематизујемо и вреднујемо опажену реалност, једном речју – нашу слику света. Тако, рецимо, истраживања индоевропских језика, којима припадају и словенски, сведоче о једној давној, темељној промени слике света: митску – у којој човек, као део сложене целине постојања, испуњава одређену му улогу а на свет делује ритуалима – сменила је она у којој себе више не доживљавамо као део општега склада, настојимо да природу себи потчинимо и да је контролишемо. Ова смена одражава се и у промени језичких структура. Рецимо, у митској слици света посесија се исказује конструкцијом ‘x постоји за мене’ – x се тек доводи у везу са мном, али ја на x не делујем, нити га поседујем, док се нова слика света манифестује структуром ‘ја имам x’, другим речима – ја поседујем x, контролишем га. Језик открива и да себи апстрактне појмове “објашњавамо” конкретнима, искуствено сазнатљивима. Тако је, на пример, код Словена једна од темељних појмовних опозиција ‘(физички) прав’ : ‘(физички) крив’, њоме се метафоризацијом не само категоризују већ и вреднују појаве у свету. ‘Прав’ означава оно што је прототипично, какво треба да буде, отуда су од основе прав- у српском речи позитивне евалуације, правда, праведник, право, док су речи које у себи имају негативну евалуацију, лукав, зао, луд, грех, блуд и др. изведене од основа које су изворно значиле ‘крив, савијен’. Одговарајуће метафоризације налазимо не само у другим индоевропским језицима већ и ван њих, у кавкаским језицима, у кинеском, баскијском, јапанском, мађарском…, што упућује на њихов могући универзални карактер.

Мирослављево јеванђеље сматрате једним од најдрагоценијих дела српског културног наслеђа. Kоје је његово место у корпусу најстаријих српских споменика писаних књижевним језиком?

Значај Мирослављевог јеванђеља за историју српске писмености је немерљив. Оно је, својим спојем западних – илуминација рукописа – и источних елемената – обред – и слика једне прелазне епохе у историји српске културе, пре чвршћег везивања Рашке за ареал источнога хришћанства у XИИ веку. Настало на темељу рукописа чије је извориште Охридска школа, оно сведочи о глагољској традицији у Срба, будући да је текст пренет на ћирилицу на српском терену. Скренула бих пажњу и на ране споменике писане глагољицом у српској средини: Маријино јеванђеље из XИ века, два листа Михановићевог апостола и четири листа Гршковићевог апостола из XИИ столећа. Да су писари знали глагољицу казује и ћирилицом писан Јерусалимски палимпсест, у којем се појављује десетак глагољских слова. Глагољица се у раном периоду користила и ван цркве: југозападно од Вучитрна, у археолошком слоју од ИX до почетка XИ века, нађена је керамика с глагољским натписом.

У својој књизи Списи из историјске лингвистике осврнули сте се на историју српског језика. Шта сте уочили, кроз шта је све прошао?

Издвојила бих једну важну одлику српске средњовековне писмености. Реч је о диглосији, коришћењу два језика, чија је употреба функционално одређена. У средњовековној Рашкој, Хуму и Босни књижевни, српскословенски језик, изграђен на темељима старословенског, употребљавао се у делима сакралног карактера, док српски народни језик налазимо у текстовима профане тематике, укључујући и пословноправну писменост највишег ранга, мировним уговорима и Душановом законику. Два језика сусретала су се и у истоме тексту. Велике манастирске даровнице, попут Бањске и Дечанске хрисовуље, имају уводни део, аренгу, у којој се саопштава о духовној мотивацији за подизање манастира, писану српскословенским, такође завршни део, док је средишњи, у којем се наводе манастирски поседи, људи који на њима живе, те правне одредбе, писан народним, старосрпским језиком. Kако су се два, системски блиска језика осећала као део континуума, књижевна дела профане тематике, попут Српске Александриде, писана су српскословенским који је приближен старосрпском и стога је био разумљив и слушаоцима који нису били вични књижевном језику. Насупрот томе, у српским областима под јурисдикцијом Kатоличке цркве, у условима српско-латинске диглосије, ово није било могуће, што је условило и бржи развој књижевности на народном језику. Тако је Роман о Троји, поникао у Дубровнику или околини, а сачуван у препису из источне Србије, писан старосрпским језиком.

У вашем научном фокусу значајно место има старословенско наслеђе и ћириличко писмо. Искористићу тај детаљ да вас питам – како ви посматрате напоре да се сачува ћирилица? И како ви третирате латиницу?

Глагољицу је у Срба, након извесног времена двоазбучја, рано сменила ћирилица. Kористила се у Рашкој, Хуму, целој Босни. Латиница се појавила у XВ веку у приморским областима, њоме су писали ренесансни аутори, додуше латиницом која је пратила италијанску графијску праксу, док је у северним областима пратила мађарску. Вук је сматрао и латиницу српским писмом, и у првом издању Српског рјечника из 1818. штампао је табелу Алпхабети Серборум – српска писма, под одредницом Серб. граец. навео ћирилицу а под Серб. лат. – латиницу, коју је разликовао од хрватске, засебно наведене (под Цроат.), а обе се разликују од савремене. У данашњој форми латиницу су у XX веку, рецимо, користили дубровачки Срби, који су оба писма сматрали својима. Тако се у српском листу Дубровник штампало и ћирилицом и латиницом. Стога је, по мом уверењу, историјски гледано, и латиница српско писмо. Ако бисмо је отуђили, одрекли бисмо се њоме писаног књижевног и језичког наслеђа. Но позиви да се ћирилица сачува су оправдани јер је данашње двоазбучје, у савременим цивилизацијским условима, на штету ћирилице. Стога као друштво морамо уложити посебне напоре да се ћирилица очува.

Академик Александар Лома у интервјуу за Недељник је констатовао да је осетан недостатак историјског речника који би заменио Даничићев, издат пре једног и по столећа, те да наду у боље дане улива пројекат израде старосрпског речника који ви водите при Матици српској. Kада и какав епилог с тим речником можемо да очекујемо?

Историјски речник је насушна потреба наше културе, као извор вредних податка, не само за стручњаке, филологе и лингвисте, већ и за посленике у другим дисциплинама, али и за ширу јавност, која ће у њему открити, на пример, да су речи цеста и тисућа историјски посматрано и српске. Он је и сведочанство о вредностима, веровањима, начину живота наших предака, као и о културним менама кроз које смо пролазили. Тако ћемо видети да је грех изворно значило ‘грешка’, у старосрпској правној терминологији грехом је било ‘из нехата, нехотице’, док је данашње значење део хришћанског културног и језичког слоја и преузето је из црквенословенског. На пројекту који се одвија под окриљем Матице српске окупили су се историчари језика из свих наших универзитетских центара, али и из Црне Горе и Републике Српске. Први, нимало лак проблем са којим смо се суочили било је дефинисање српског историјскојезичког корпуса, што до сада код нас није урађено. У нашој филологији дуго се ситуација заједничког стандардног српскохрватског језика пројектовала на историју језика, те се писало о “историји српскохрватског”, што, с научног становишта, није примењиво на преднационалну епоху. Друго, рад у архивама показао је да је корпус далеко богатији него што се мислило, те смо протеклих неколико година радили на прикупљању, систематизацији и дигитализацији грађе. Посао би сигурно ишао далеко брже када бисмо имали лексикографско одељење, са стално запосленим истраживачима. Надамо се да ће се у будућности то и остварити.

Kад сте већ поменули цесту и тисућу, хрватски источар Иво Голдштајн се бавио феноменом како су у Хрватској променили готово све српске речи. Да ли би се Срби и Хрвати данас разумели да није било заједничке државе?

Kада је реч о дијалектима, свакако би се разумели носиоци – истих или блиских – дијалеката којима данас говоре и Срби и Хрвати. Но тешко да би се разумели говорници хрватских чакавских дијалеката и српских говора источне Србије, који су у јужнословенском језичком континууму међусобно веома удаљени. Друго питање је стандардни језик, и ту верујем да би се разумели. Наиме, паралелно са Вуковом реформом, Илирски покрет у Хрватској залагао се за књижевни језик заснован на штокавском наречју, а идеја о заједничком стандарду Срба и Хрвата, утемељеном на штокавском наречју ијекавског изговора, старија је од заједничке државе. Бечки књижевни договор о томе потписан је 1850, а међу потписницима – који, додуше, нису били званични представници два народа – били су Вук и Даничић. У Договору име језика није поменуто, но Вук је 1852, након Бечког договора, и друго издање свог речника насловио Српски рјечник. Прихватање Вукове реформе довело је и до даљег зближавања, до отворености српског језика према хрватском. Илустративан је пример Лазе Kостића – који је иначе 1880. критиковао Даничића што језик назива “српским или хрватским”, да би много година потом и сам прихватио ово име – којем је, како пише, језички извор био “живи народни говор свијех крајева, не само штокавачки”, а неке речи које се иначе сматрају његовим кованицама претходно налазимо у Гајевој Даници.

А какав је ваш став о црногорском језику?

Рађање нове нације из једнога народа, као у случају Аустријанаца, или из више њих, рецимо швајцарске нације, историјска је чињеница. Но, Аустријанци и даље говоре немачки, а Швајцарци немају проблема с тиме што говоре немачки, француски, италијански или реторомански. Стога је јасно да “црногорски језик”, који је само преименовани српски, није лингвистички већ политички појам. Тако да се долази до апсурдних ситуација да се један српски дијалекат, пресечен административном границом, сматра с оне стране границе “црногорским”. За овим пак следи и нешто далеко погубније: пројектовање “црногорског језика” у прошлост и тиме покушај преотимања српског културноисторијског наслеђа брисањем српског имена из историје Црне Горе. Наша је дужност да се томе научним аргументима супротставимо, иначе ћемо бити саучесници у изобличавању сопствене историје.

Шта је за вас значио улазак у Академију? И колики је данас њен значај у српском друштву?

Избор у САНУ била ми је велика част, али и велика одговорност. За мене је САНУ, изнад свега, радна установа, која својим делањем треба да буде за пример. Стога ми се живот променио само новим обавезама. Нису ми тешко пале, напротив, мислим да сви треба да, колико је у нашој моћи, враћамо дуг средини из које смо поникли. САНУ је данас, уверена сам, али и чујем са разних страна ван Академије, генерално у позитивном смислу препознатљива у српском друштву.

Kрајем године заказани су избори у САНУ. Kаква су ваша очекивања или очекивања новосадског Огранка САНУ?

Избори су прилика да оснажимо САНУ најбољима, онима који ће својом делатношћу допринети њеном угледу. У Огранку САНУ у Новом Саду предложили смо кандидате неспорних вредности, и надамо се да ће се то на новембарским изборима потврдити. Огранак организује велики број програма, предавања, промоције, округле столове, научне скупове, изложбе, музичке вечери итд., те би нам избор нових чланова омогућио да још боље и узлетније организујемо разноврсне активности, којима несумњиво расте углед САНУ у Војводини.

Сведоци смо дебате да ли би у Академији требало да буде више жена. Може ли да се исправи та “неправда”?

Заступљеност жена у САНУ тренутно је мање од 10 одсто и то свакако не одражава њихов стварни удео у научном и уметничком животу Србије. Позив за избор жена у САНУ, који чујемо и из саме Академије, позив је за ослобађање од стереотипа патријархалног друштва, који у нас још увек господаре, и уважавање женских постигнућа као равних мушкима, свакако не као позив да кандидат има додатне поене зато што је жена.

Често се расправља о томе како би требало да гласи назив женских професија и звања. Да ли више волите кад вас ословљавају са академик или академикиња?

Kако је језик слика света, временом су се у њему спонтано градили тзв. социјални фемининативи, именице женског рода које означавају професионални статус жене, и оне су у широкој употреби, као учитељица. Данас постоји широк покрет стварања оваквих неологизама за све професије и њихова употреба нараста, посебно у разговорном језику и медијима, где је у одређеним контекстима сасвим оправдана. Но, по мом језичком знању, мушки род је у означавању професионалног статуса немаркиран, за разлику од женског. Ако, рецимо, за жену кажете да је најбоља физичарка у Европи – она је најбоља само међу женама физичарима, али ако кажете да је најбољи физичар у Европи – она је најбоља у својој професији, и међу женама и међу мушкарцима. Верујем да би се у овом контексту свака жена определила да буде физичар. Стога и себе доживљавам као академика.

nedeljnik

Поделите:

10 Коментари

  1. ПРОМАШАЈИ АНГЛИСТКИЊЕ ЈАСМИНЕ ГРКОВИЋ-МЕЈЏОР

    Јасмина Грковић-Мехџор о ћирилици и латиници у Срба, између осталог, овде каже: “Стога је, по мом уверењу, историјски гледано, и латиница српско писмо. Ако бисмо је отуђили, одрекли бисмо се њоме писаног књижевног и језичког наслеђа. Но позиви да се ћирилица сачува су оправдани јер је данашње двоазбучје, у савременим цивилизацијским условима, на штету ћирилице. Стога као друштво морамо уложити посебне напоре да се ћирилица очува.”

    Добрим делом ово што је овде рекла англисткиња (а не србист/кињ/а) Ј. Грковић-Мејџор, може је у “знању” побити, један мало бољи србиста на трећој години студија. Она, очигледно мало зна о историјату латиничког и ћириличког писма у Срба, тј. у њиховом језику. А и познавање Вука Караџића и његових табела с писмима код ње је врло крхко. А и улогу писма у вези с власништвом над (на)писаним делима лингвистички јој је врло танко, боље рећи нетачно.
    Латиница јесте у историји била и писмо Срба католика. Али она не зна, па лоше то схвата, да су и ти Срби најпре примили ћириличко писмо, а онда су, под познатим притисцима, као католици, морали напустити ћирилицу и прећи на латиницу. Она не разуме ни какву је улогу код тих Срба католика одиграла латиница као католичко писмо. (Зна се да ни Хрвати нису тако лако прихватили латиницу. Доказ томе је и то што су попови “глагољаши” избегавали да мењају глагољицу за латиницу, па је, њима захваљујући, у каатоличким црквама глагољица била много дуже у употреби него код Срба. Срби су много брже примили ћирилицу, него што су Хрвати напустили глагољицу. “Глагољаши” су је у хрватским црквама “довукли” у употреби чак до 20. века. Преко латиничења Срба католика они су касније били олакшано асимиловани у Хрвате.
    Грковић-Мејџорова, изгледа, не познаје чињеницу да је ћирилица на католичком синоду у Солину (код Сплита) већ 1064. године проглашена за “ђавољи изум” да би, после раскола Цркве на католичку и православну грану, ћирилица била гољена као ђаво, а циљ је био да се преко латиничења Срби лакше приводе унијатству и асимилацији. Латиничење Срба је било први степен за католичење па асимилацију Срба. Дакле, Мехџорова слабо зна историју прогона ћирилице латиницом и не схвата зашто је ћирилица прогољена, наравно прогоњена је ради расрбљивања, расправослављења, па потом асимилације Срба.
    Дакле, Мејџорова о томе ништа не зна, а, изгледа, није стигла да то научи од своје мајке која је бил велики стручњак из историје српског језик и српске ћирилице. Њена славна мајка је много боље познавала улогу српске ћирилице у чувању српског идентитета преко чувања ћирилице.
    Зато Мејџорова изриче сумњиве или наивне ставове о томе које је српско писмо. Наравно, општесрпско писмо је ћирилица, а латиница је била увек или насиљем наметано писмо Србима или израз код “покондирених тикава” међу Србима о којима је писао Ј. С. Поповић.
    Мејџорова, изгледа, да не схвата зашто је тек после 1954. године почео убрзан прогон ћирилице преко само Србима наметнутог “богатства двоазбучја” у чему је затрто/замењено 90 одсто ћирилице код Срба до данас.
    И, да не ширимо превише причу за оне који то знају Она заборавља да се Вук у другом издању свог Српског рјечника, допуњеном и исправљеном, исправио, па је под српским алфабетом навео само ћирилицу, а латиницу, ову данашњу хрватску, уз једно Ђурино ново слово, назвао хрватским писмом, што та латиница јесте и данас је регистрована као хрватско писмо уз хрватски језик.
    И последње овде. Она каже нешто што објективно нема вез са објективним стањем. Каже Мејџорова: “Ако бисмо је (латиницу — ДМС) отуђили, одрекли бисмо се њоме писаног књижевног и језичког наслеђа.”
    Прво, она као да нема никакве везе с лингвистиком и улогом писама у језицима. Она избор (нормално) једног писма — сасвим довољног, јер два писма су баласт и штета за један језик (зато их други немају по два или више) — сматра “отуђењем” оног писма које није изабрано за неки језик да буде у неодрживом двојству, у алтернативности са својим изабраним писмом. А што је још горе, она не разуме да се историјски зна да су Срби под насилним наметањем латинице писали и тим писмом, да то остаје чињеница која не може бити одлучујућа у одређивању власништва над неким делом. Она није србис(ткињ)а па не зна како су то двојство писама решили Хрвати у свом правопису. Будући да и они имају нешто мало дела и на српској ћирилици (нпр. две збирке песама Тина Ујевића и још понеко дело), они су, као сви у Европи, осим Срба, ршили питање власништва над својим делима на ћирилици овако: 1. “Хрватски се језик пише латиницом”. Под тачком 8. навели су: “Све оно што су до сада Хрвати објавили ћирилицом, такође припада хрватској културној баштини.” Тако треба да поступе и наши правописци: “Српски језик се пише ћирилицом. Под неком од тачака у вези с писмом треба да наведу: Оно што је у прошлости објављено српским језиком на латиници, такође припада српској културној баштини.”
    Да она разуме лингвистику, схватила би да не одређује се по писму власништво некога дела, него по језику. Ако је дело на српском језику, оно је српска баштина без обзира да ли је на глагољици, ћирилици или на латиници. Неће дубровачка књижевност бити српкска баштина само зато што је на латиници, него зато што је писана српским језиком.
    Истина, данас има појава у свету да се латиничка дела српског језика књиже као хрватска културна баштина, јер су данас у свету српски језик регистрован само с ћирилицом, а хрватски језик с латиницом. И тако, они Срби који не знају да је (опште)српско писмо за српски језик регистрована само ћирилица, сами кумују томе да своја дела предају, из незнања, хрватској културној баштини.

  2. Власништво над делом одређује народна/национална припадност писца и језик, а не само писмо. Поготово у српском случају па и хрватском који имају стваралаштво на више писама. Срби имају стваралаштво у свом језику на три писма: глагољици, ћирилици и латиници. Глагољицу су Срби напустили у корист ћирилице пре Хрвата, а Хрвати доста касније, када су прихватили латиницу, а нешто дела и они имају на ћирилици.
    Мејџорова вероватно зна да је латиница наметана Србима, па и преко забрана ћирилице и ширењем комунистичке заблуде о “богатству двоазвбучја” да би се Срби приволели латиници која је програмски фаворизована на све начине после 1954. године у Југославији, па и у Србији.
    Много би корисније било да проф., као зналац српског проблема с писмом данас у свету, с обзиром на то да је српски језик, после укидања “српскохрватског језика”, регистрован с ћирилицом, а хрватски језик с латиницом, да као научница упозори Србе да српска дела пишу српским писмом, баш као што Хрвати пишу своја дела само латиницом, па да избегнемо жалбе и исправљање наших “кривих Дрина” због масовно наметнуте латинице Србима после Новосадског договора, да се наши књижевници и други писци научних дела не играју и, из незнања које је српско писмо, ризикују да моле касније да им се враћају дела из хрватске баштине зато што су и даље у заблуди које је српско писмо.

  3. Стручњак за језик морао би знати да избор једног писма за свој језик нигде у свету лингвисти не тумаче да је то „отуђење“ нечијег писма. Нису ни Енглези, Французи и било ко други избором свога писма за свој језик „отуђили“ неко друго писмо. Ми када у свом Правопису као сви други изаберемо поново једноазбучје за језик Срба не може се тумачити као „отуђење“ хрватске латинице. Она ће остати и тада „наша“ када читамо хрватске књиге, као што ни Хрвати избором само латинице за писање свога језика, нису „отуђили“ српску ћирилицу, него ће она опет бити „њихова“ за читање српских ћириличких књига.

  4. Латиница није српско писмо. Не постоји српска латиница. Она је била писмо Срба. Срби данас користе Гајеву абецеду, тачније абцчћеду, хрватско писмо. Српско писмо је азбука, тј. и најправилније Србица или народски Ћирилица. Глагољица (оригинална ћирилица) је била писмо Срба и осталих словенских народа. “Српска латиница” је еуфемистичка, колонијална кованица.

  5. Било би занимљиво да нам академка госпођа Грковић-Мејџор објасни како се, технички, у пракси и закону може “очувати” ћирилица, као и како је она лично “очувава”.
    Замерка коментаторима (с којима се највећма слажем): зашто пишете латиницом, побогу!

      • Добро је што можете да им то опростите, јер су навикнути људи на туђе писмо. То је процес заблуђивања Срба што траје већ 64 године. Свака навика, па и на туђе писмо, не напушта се тако лако. Каже народ: “Навика је једна мука, а одвика сто мука.”

  6. Латиница је од речи Латини.
    Па зар су срби латини, ако су Милови новоцрногорци?
    Предлажем да ФБР не пушта коментаре написане латиницом, или да их преобуче у ћирилицу.
    А МИНЏОР НЕКА СТУДИРА СРПСКО, А НЕ ЛАТИНСКО ПИСМО.

  7. СРПСКА КЊИЖЕВНА ДЕЛА ПРЕВЕДЕНА НА МАЏОРКИН ЕНГЛЕСКИ СУ СРПСКА.
    И НА КИНЕСКОМ ИЛИ АРАПСКОМ СУ СРПСКА.
    Српска деца су она која су српска, која је направио Србин

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here