Jehovini i Deretićevi svedoci

Podelite:

Zanimljivo je, i istovremeno zabrinjavajuće, da broj sledbenika Deretićeve sekte uopšte nije mali.

Deretić pripada grupi ”istoričara”koji sebe nazivaju ”Srpskom autohtonističkom školom” a koji su ustvari, po stavu zvanične nauke, pseudoistoričari. Informacije koje iznose nisu rezultat i plod naučnih metoda, već isključivo ličnih, unutrašljih, poriva i motiva. Upravo iz tog razloga, pseudoistoričare karakteriše direktno objavljivanje tekstova (radova), bez prethodne naučne rasprave, jer na taj taj način izbegavaju kritiku i osporavanje iznetog, a samim tim povećavaju mogućnost da njihove informacije (izmišljotine) steknu veći broj sledbenika. Ovo je, zapravo, logično jer i nije reč o nauci.
Mnogi priznati istoričari i naučni radnici kritikovali su tvrdnje Deretića i ostalih pseudoistoričara i upozoravali ih na posledice ovakvog pristupa istoriji, a između ostalih akademik Božidar Ferjančić. On je istakao da ”teze o Srbima kao najstarijem narodu na svetu i srpskom jeziku kao prajeziku svih drugih, nemaju nikakvog naučnog osnova i na njih se (…)ne treba obazirati.”
Jednu od najtemeljnijih, najobimnijih i najupečatljivijih kritika radova ovih pseudoistoričara dao je Radivoj Radić, profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, u knjizi pod naslovom “Srbi, pre Adama i posle njega” (mada bi, uzimajući u obzir ono što pišu, naslov mogao da bude i “Srbi, pre Boga i posle Njega.”).
Nekad sam se smejao čitajući ono što pišu a nazivaju istorijom. Imao sam običaj da to označim kao “istoriju” pisanu po principu “što je babi milo to joj se i snilo”.
Danas su te njihove izmišljotine (mada “izmišljotine” i nije baš najbolja reč, suviše je blaga i benigna) došle dotle, da sve to više nije ni smešno, ni zabavno, posebno ako se u obzir uzme njihovo nevaspitanje i agresivnost ukoliko se upustite upolemiku sa njima.

Screenshot_20181016-085752
Ovaj komentar spada u pristojnije. Brojni komentari sadrže psovke i uvrede, i etikete kao npr. ”ustaša”, ”šiptar” itd.

Osim Deretića, u ovu grupu pseudoistoričara i pseudonaučnika spadaju još i Radivoje Pešić, Momir Jović, Ilija Živančević, Svetislav Bilbija, Relja Novaković, Miodrag Milanović, mr Nenad Miljuš, Slaviša Miljković, Miloš Grozdanović, Živojin Andrejić, Slobodan Jarčević, Aleksandra Bajić, Dragoljub Antić, Aleksandar Petrović i mnogi drugi.
Neki od njih imaju visoko obrazovanje, iako po pravilu ne iz istorije (uključujući i samog Jovana I. Deretića), ali je sve više i onih sa nižim stepenom stručne spreme (snevanje nije dar samo baba sa visokim obrazovenjem a posebno ne samo jedne!).
Njihovi najznačajniji prethodnici su Miloš Milojević, Sima Lukin-Lazić, Olga Luković-Pjanović.
U poslednje vreme sve popularniji je dr. Goran Šarić.
Zbog mnoštva onih koji ”snevaju”, peudoistorijske tvrdnje su kontradiktorne ne samo suprotne prema zvaničnoj istoriji, nego i kontradiktorne prema drugim pseudoistorijama, a neretko čak i u okviru jednog rada.
Možda će nekome izgledati kao neprimerena i preterana izreka koju sam upotrebio (”Što je babi milo, to joj se i snilo.”), međutim, ”bapske priče”, odnosno mame, tate,babe,dede, komšije… predstavljaju važan izvor dokaza (tačnije ”dokaza”) u radovima pseudoistoričara.
Npr. Olga Luković Pjanović u svojoj knjizi “Srbi – narod najstariji” piše: ”Moja pokojna baka rodom iz Dragačeva, često je pominjala Misir, što je drevno ime za Egipat….Kad god bih otišla negde, pa me nije bilo dugo da se vratim, baka me je dočekivala sa rečima: ,,Gde si bila do sad, ko da si bila čak u Misiru?” Ja sam tad bila dete, i još nisam znala gde je taj Misir…Mislim da su naši preci dugo čuvali sećanje na njihov davni život u Egiptu, pod vođstvom ,,Kraljeva Pastira” ili kako ih je zapad nazvao izmišljenim imenom ,,Hiksosi”…” 1
U istoj knjizi piše i o tome kako joj je majka pričala da su nekad davno njihovi preci organizovali hajku na lavove, jer su im napadali stoku. Tada je posumnjala u to, ali je kasnije saznala da je lavova bilo na Balkanu u vreme Aleksandra Makedonskog. Zaključak je bio jednostavan: ako su Srbi bili prisutni na Balkanu i pre 7. veka, onda je priča o lavovima oko Dragačeva mogla biti istinita. 2
Slično je i sa prisustvom Srba u drugim delovima delovima Evrope, osim na Balkanskom poluostrvu. Tako, Olga Luković-Pjanović opisuje svoj boravak u Francuskoj, gde joj domaćica govori o tome da je ona čula od svojih roditelja i dedova da su nekada u Francuskoj vladali Srbi i da to ne može biti laž jer se u njenom domu nikada nije lagalo. 3
Ni izvor ”dokaza” o starosti srpskog jezika nije ništa drugačiji. Nije joj bilo potrebno ni istraživanje arhivske građe ni arheološki nalazi, jer je ”dokaz”pronađen u Olginom susedstvu: “U želji da podvučem starost jezika kojim govori Srpski Narod, više puta mi se dogodilo da upotrebom izraz… sanskritski. Na to bi se Čika Spira naglo digao sa sedišta, ljuljajući se na staračkim nogama, ali visok i prav kao bor u gori, pa bi uzviknuo – snažnim i gromkim glasom: ‘Molim Vas, ne govorite: sanskritski, već recite: stari srpski!’ Trebalo mi je mnogo vremena da to naučim, pa sam se toliko puta pitala: ‘Odakle njemu tako sigurno znanje?! Je li to možda bilo Otkrovenje, kojim ga je podarila njegova duboka starost i koje je i meni pomoglo -da lakše hodim prema cilju?!’” 4
Ovde sam naveo samo nekoliko primera, međutim, broj pseudoistoričara i njihovih ”teorija” sa sličnim ”dokazima” je toliki da ih nije moguće sve navesti, a to nije ni primarni predmet ovog teksta.
Profesor Radić u već pomenutoj knjizi navodi i pobija veliki broj njihovih tvrdnji, pa je preporučujem onima koji su zainteresovani za ovu temu i podrobnije informacije.
Radić u predgovoru knjige, između ostalog, kaže: ”Sa sociološkog i psihološkog stanovišta veoma je zanimljiva i ostrašćena polemika, puna bahate netrpeljivosti, neukusnih uvreda i razuzdanog primitivizma, koje se o pitanjima iz najstarije srpske istorije vodi na društvenim mrežama.” 5
Moje iskustvo sa sledbenicima ovih ”istoričara” u potpunosti potvrđuje njegove reči: ostrašćenost, bahatost, netrpeljivost, uvrede, pretnje fizičkim nasiljem, primitivizam. Bilo bi, zaista, nesumnjivo potrebno i korisno čuti mišljenje psihologa i sociologa o ovoj pojavi.
Ne nazivam ih sektom slučajno. Poznato je (pogledajte video snimak u prilogu) da je Deretić izjavio da je glavni satirač Srba hrišćanska Crkva, a da je srpstvo na Balkanu slomila pravoslavna Crkva iz Vizantije. 6
Istoriju Crkve, poput svetovne “istorije” koju propagira iznosi na svoj način, izmišljajući, sve u skladu sa svojim motivima i potrebama, a suprotnosti sa zvaničnom istorijom Crkve, Svetim pismom i predanjem.Navedimo neke primere.
Iako je opšte poznato (bar bi trebalo da bude?) da je prvi arhiepiskop autokefalne Srpske pravoslavne crkve Sveti Sava, po Deretiću smo arhiepiskopa imali vekovima ranije. Stolovao je u Solinu a kasnije je čak, nakon proterivanja u Italiju, uzeo i titulu patrijarha. 7
Sveti apostol Jakov, brat svetog apostola Jovana Bogoslova je, opet po Deretiću 8, 34. godine bio u Srbiji, a sa sobom je doveo i jednog od 70 apostola, svetog Andronika 9 i postavio ga za episkopa u Sirmijumu, ”to je danas Sremska Mitrovica. Tu su sagradili jednu malu crkvicu, i tu je bila prva episkopija u hrišćanstvu uopšte, pre Jerusalima.”
Još jedan od 70 apostola, Tit, je propovedao na srpskom jeziku i bio postavljen za episkopa u Rasu, kako tvrdi Deretić.
Ima li potreba da naglasim da je sve ovo izmišljeno, odnosno da istorija Crkve i žitija svetitelja koje pominje, ne samo da ne govore o ovome, nego govore nešto drugo? 10
Podatke za ovaj period nalazimo u Svetom pismu (Poslanicama i Delima apostolskim) najstarijim sačuvanim dokumentima, delima Svetih Otaca,  prvih istoričara Crkve i dr.
U Jerusalimu je 51. godine održan sabor Svetih Apostola (Dap 15,1-35), prvi sabor uopšte u istoriji novozavetne Crkve, na kome je (tek tada) doneta odluka da se propoveda i neobrezanima tj. nejevrejima, mnogobošcima, pa to dovoljno govori o verodostojnosti 34. godine, koju navodi Deretić, kao godine kada je počela propoved među Srbima, ostavljajući po strani pitanja ko je propovedao i da li su Srbi u to vreme bili prisutni na Balkanu.
Slično je i sa izgradnjom crkve (objekta). Iz pomenutih izvora vidimo da su se propoved i okupljanja u ovo vreme vršila u hramu (jerusalimskom) po sinagogama i kućama i sl. ”I svaki dan bijahu istrajno i jednodušno u hramu, i lomeći hljeb po domovima, primahu hranu s radošću i u prostoti srca.” (Dap. 2,46). Hrišćanski hramovi (crkve) se pojavljuju znatno kasnije, što potvrđuju i arheološki nalazi.
Iz istih izvora (Poslanica, Dela apostolskih itd.) saznajemo koje su prve Crkve koje su osnovane, i ko su prvi đakoni, prezviteri i episkopi. Rasa i Sirmijuma, podrazumeva se, nema među njima.
Na primedbu voditelja da je Hristos po majci bio Srbin (Gospode, oprosti!), Deretić odgovara, dopuštajući tu mogućnost: ”Ime Marija je neosporno srpskog porekla. E, sad, da li je to ime dato nekoj drugoj, stranoj, devojci ili je ona bila iz srpske porodice, to je sad pitanje o kojem se možemo sporiti…” 11. Iz Svetog pisma i žitija Presvete Bogorodice znamo da je iz jevrejskog naroda, da joj je otac bio iz plemena Davidova, a majka od roda Aronova. Po svedočenju Starog zaveta Noje je imao tri sina, Sema (ili Sima), Hama i Jafeta. Sem je praotac semitskih naroda, što znači i jevrejskog, a Jafet se smatra praocem evropskih naroda, uključujući i Srbe. To nam daje sasvim jasan odgovor na pretpostavku da je Presveta Bogorodica možda srpkinja, opet, ostavljajući po strani pitanje o odsustvu bilo kakvih informacija o Srbima u ovom periodu istorije.
Ovako Deretić vidi polazak svetih Apostola na propoved: ”Hristos im je dao uputstvo na jednome skupu kako da se ponašaju, da ne smeju da idu kao neki ljudi avanturisti…”
O značenju same reči ”apostol”, Deretić kaže: ”Odakle reč apostol? Bos kod starih Srba znači ‘bez postola’. Postol je obuća, a sam naziv apostol je čisto iz srpskog jezika.” Naravno, ni ovo kao ni sve ostalo nije tačno. Reč ”apostol” je grčkog porekla (απόστολος) i znači poslanik ili blagovesnik.
Dalje Deretić, izmišljajući i izvrćući istoriju Crkve, kaže da su svih dvanaest apostola propovedali na srpskom jeziku, koji oni zovu aramejski.

Da li je ovo istina? Da li su apostoli zaista propovedali na aramejskom? Opšte je poznato da su sva četiri Jevanđelja napisana na grčkom jeziku, kao i da su se jevanđelisti, za razliku od Spasitelja, više koristili grčkim prevodom Starog zaveta, tzv. Prevodom sedamdesetorice ili Septuagintom.Toliko  što se tiče prvog dela Deretićeve tvrdnje o aramejskom jeziku kao jeziku apostola.

Od vremena Vavilonskog ropstva (586-538 g. pre Hrista) Jevrejski jezik prestaje da bude živi jezik, a Jevreji prihvataju aramejski jezik i pismo.Aramejsko pismo se zbog oblika slova naziva i kvadratno pismo. Aramejski jezik i kvadratno pismo su bili u upotrebi i u vreme Gospoda Isusa Hrista, što potvrđuju neke reči i izrazi koji se nalaze u Novom zavetu (Efata, Kifa, Golgota, Akeldama itd.), kao i Njegove reči (Mat. 5, 18) o slovu jod, kao najmanjem slovu, što je u kvadratnom pismu očigledno. Spasitelj je propovedao na ovom jeziku.

2nd_century_Hebrew_decalogue
Papirus Nash

Što se tiče drugog dela tvrdnje, da je aramejski jezik ustvari srpski, mislim da više od bilo kakvog komentara govori fotografija iznad, sa tekstom pisanim kvadratnim pismom. Ako je u pitanju srpski jezik, ne bi trebalo da imate problema da pročitate tekst. Možete li? I naravno, da razumete gore navedene reči: Efata, Kifa, Golgota, Akeldama. Da li ih razumete?
Od dvanaest Apostola sedam njih je, po Deretiću, propovedalo u srpskim zemljama, a razlog je, kako on zaključuje, bio jezik: ”Šta bi vredelo apostolima da idu da propovedaju među narod koji njih ne razume? To bi bilo kao da govore zidu.” Odgovor na ovo nalazimo u Delima apostolskim: ”I kad se navrši pedeset dana, bijahu svi apostoli jednodušno na okupu.I ujedanput nastade šum sa neba kao hujanje silnoga vjetra, i napuni sav dom gdje oni sjeđahu;I pokazaše im se razdijeljeni jezici kao ognjeni, i siđe po jedan na svakoga od njih.I ispuniše se svi Duha Svetoga i stadoše govoriti drugim jezicima, kao što im Duh davaše da kazuju.A u Jerusalimu boravljahu Judejci, ljudi pobožni iz svakoga naroda koji je pod nebom.Pa kad nastade ova huka, skupi se narod, i smete se; jer svaki od njih slušaše gdje oni govore njegovim jezikom.I divljahu se i čuđahu se svi govoreći jedan drugome: Gle, zar nisu svi ovi što govore Galilejci?Pa kako mi čujemo svaki svoj jezik u kome smo se rodili:Parćani i Miđani i Elamiti, i koji žive u Mesopotamiji i Judeji i Kapadokiji, u Pontu i Aziji,U Frigiji i Pamfiliji, u Egiptu i krajevima Libije blizu Kirine, i došljaci Rimljani, i Judejci i prozeliti,Krićani i Arapi, čujemo gdje oni govore na našim jezicima o veličanstvenim djelima Božijim?” (Dap. 2, 1-11)
Na ovom primeru vidimo da tvrdnje koje iznose pseudoistoričari nisu samo izmišljotine već često i najobičnija laž, pri čemu se, moguće,računa na neiformisanost onog kome su upućene.
Posle svetog apostola Jakova, što smo već pomenuli, po Deretiću, u srpske zemlje 42′ godine dolazi sveti apostol Petar (koga ovaj pseudoistoričar naziva prosto ”Petar”), zatim sveti apostol Pavle, pa Marko, pa onda Luka, koji je napisao svoje Jevanđelje u nekoj pećini kod Trebinja (?!).Poslednji dolazi sveti apostol Andrej (Prvozvani). I opet, naravno, izmišljotina i laž.
”Početna tačka širenja hrišćanstva za Evropu bila je Srbija”, kaže Deretić. Naravno, Grci i Latini su nastojali da sve to prikriju. Kako. Deretić nam daje odgovor: ” Npr. ovako. Kad nisu mogli drukčije da ospore početak hrišćanstva u Srbiji, onda su oni uporedili Panoniju sa Španijom – Panijom, pa su onda rekli da to nije bilo u Srbiji, Panoniji, nego u Španiji…”. Mislim da je ovde svaki komentar suvišan.
U svojoj knjizi “Serbi narod i rasa – nova Vulgata” Deretić, piše da je stara srpska religija imala uticaj na hrišćanstvo. Tako, na primer, navodi Peruna, božanstvo čije su odlike hrišćani pripisali Svetom Đorđu.
I još mnogo toga piše Deretić, ali je nemoguće sve navesti.
Slično, Momir Janković, pišući o boginji Morani, kaže da ”njene funkcije u hrišćanstvu pokrivaju, delimično, sveti: Ignjat, Mrata, Todor i Stefan.” Dalje, ”funkcije Radgosta u hrišćanstvu prenesene su na Svetog Andriju i delimično na Svetu Trojicu.” ; ”Funkcije boga Velsa u hrišćanstvu, pokrivaju sveci: Vasilije, Luka, Blaž, Kornelije i Ivan, a delimično: Sava i Mrato.” Boginja Slava: ”U hrišćanstvu je pokrivaju Sv. Dimitrije i slavski sveci.”; Funkcije Boginje Lade u hrišćanstvu pokrivaju: Arhanđeli Mihailo, Gavrilo i Rafael i patrijarh German, a delimično sveti: Đorđe i Petar”, itd. Gospode, oprosti! 12
Osim izvrtanja i izmišljanja hrišćanske istorije i jeretičkih učenja,često se kod pseudoistoričara javljaju stavovi da nam je hrišćanstvo nametnuto silom, i u skladu sa tim propagiranja paganskih običaja i mnogoboštva.
Uglavnom se propagiraju staroslovenski bogovi poput Peruna, Svetovida i drugih, od kojih su neki gore pomenuti, ali i nekakvi Tvorni bogovi (?!), Dobri (verovatno gnostički?) bogovi i slično; hrišćanstvo se naziva ”jošuanstvo” itd. Na fotografijama ispod dat su neki od primera, pseudoistoričara Slaviše Miljkovića.

Screenshot_20181012-071038
Pseudoistoričari i njihovi bogovi (preuzeto sa Facebook-a)
Screenshot_20181013-122310
Srbsko/Helmsko rodoverje i jošuanizam (preuzeto sa Facebook-a)

Dr. Stevan Tomović u svojoj knjizi ”Drevna istorija Srba”, između ostalog, piše: ”Svima je poznato da se sveti spis Jevreja naziva Tora (prev. „Učenje“). Ono što je za Jevreje Tora, to je za Srbe hrišćane Biblija, dok je za muslimane Kuran. Ipak, pošto je Tora sastavni deo Biblije (Srbi je nazivaju „Mojsijevo petoknjižje“), i pošto u Kuranu jasno piše da su „Tevrat“ (Stari zavet) i „Indžil“ (Novi zavet) istiniti, to znači da je ovde reč skoro o jednom te istom spisu. Ovo ne čudi ako znamo da su judaizam, islam i hrišćanstvo jedine monoteističke religije sveta, koje imaju isti koren. Dakle, Jevreji, hrišćani i muslimani veruju u istog Boga i imaju iste tzv. svete spise.” (?!)

Zatim nam okolišno iznosi informaciju da su prvi ljudi ne Adam i Eva, nego Bogumir i Slavuna koji su, naravno, znali i za tzv. Drvo poznanja dobra i zla. Autor nastavlja dajući nam, uzgred, informaciju i o Badnjaku: ”I poput svih naroda na svetu, tako su i Srbi ovo „Drvo znanja“ proglasili za svoje sveto drvo i „Drvo života“ – isto ono što su učinili svi mnogobožački narodi. Tako su i Srbi imali to „sveto drvo“, kako su ga oni zvali, kojem su se klanjali kao bogu, koje su obožavali, i pred kojim su se molili. Imali su oni i mnoga druga „sveta drva“, a od kojih je najčuvenija bila lipa.Jedno posebno mesto zauzimao je hrast, kao što je bio slučaj i kod germanskih naroda, ali naročito badnjak.”

I tako dalje, sve do potopa, koji je preživelo četvoro ljudi a među njima i Kranjec, a to je ustvari Noje. Na kraju knjige nam autor otkriva da ih je ustvari (ipak) bilo osam (?!) a onda nas dalje vodi od potopa sve do Drekalovića u Crnoj Gori. (od 12 plemena Izrailjevih, po njemu, deset je bilo izgubljeno i to su, ustvari, Srbi. Rodonačelnik jednog od dvanaest plemena, Gad, došao je volovskom zapregom u Budvu itd.) 13
Možda ovo poslednje što sam naveo, ili nešto prethodno, deluje kao šala ili kao namerno odabrano, ali nije. Knjiga ”Drevna istorija Srba” je, naprotiv, izabrana zbog visokoškolskog obrazovanja autora, osim ako je i titula koju autor navodi ispred svog imena, laž.. Navešću iz iste knjige, radi potpunije slike, još jedan primer, iz poglavlja pod naslovom ”Dodatak 1: Reči hebrejskog porekla”, i podnaslovom ”Nekoliko primera srpskih reči koje su semitskog (hebrejskog) porekla”:
”HLEB – reč kojom se označava jedna životodavna namirnica. U arapskom jeziku, reč LaHMun u prevodu znači „meso“, dok hebrejska reč LeHeM ima isto značenje. Slično je i sa arapskom reči HaLiBun i hebrejskom rečju HaLaV.” Znači, srpska reč ”hleb” potiče od reči ”meso” (?!).

Koji god tekst ili knjigu ovih pseudoistoričara da uzmete, ”činjenice” i ”logika” kojom se služe su slični.

Kod Srba, kao pravoslavnog naroda, običaj je da se deci na kršenju daju imena po svetiteljima, koji onda postaju njihovi zaštitnici i molitveni zastupnici, ali i uzor koji u svom životu imaju da slede. Umesto toga pseudoistoričari preporučuju davanje staroslovenskih, mnogobožačkih, imena kao npr. Žiroslav (u slavu hrastu koji je bio sveto drvo starih Slovena), Ivša (slovensko svešteno drvo), Jaroslav (koji slavi boga Jarila), Perun (staroslovenski bog) itd.

Nije im dovoljno dobro ni hrišćansko poreklo četiri ocila, odnosno četiri slova ”S”, pa i to menjaju.

ocila
Četiri slova ”β” – βασιλεὺς βασιλέων, βασιλεύων βασιλευόντων (Car Careva caruje carevima), reči su koje se odnose na Spasitelja.

Zbog čega pravoslavni hrišćani ne treba da slede ovo učenje? Zbog toga što je laž, a u  Svetom pismu je rečeno ko je otac laži: ”Vama je otac đavo, i želje oca svojega hoćete da činite; on bješe čovjekoubica od početka, i ne stoji u istini, jer nema istine u njemu; kad govori laž, svoje govori, jer je on laža i otac laži.” (Jv. 8, 44)

Sledeći njih i njihov metod, mogli bismo da dođemo u iskušenje da  prisvajamo svetitelje i menjamo njihova žitija, npr. Svetog Nikolu Mirlikijskog, Svetog Đorđa itd. Šta bismo dobili? Ništa. Da li bismo nešto izgubili? Da, sasvim sigurno,  ”Jer ćeš zbog svojih riječi biti opravdan i zbog svojih riječi biti osuđen.” (mt. 12,37)

Navodeći njihova jeretička učenja, dao sam deo odgovora na pitanje zašto sam im ih u naslovu teksta uporedio sa sektom (Jehovinim svedocima). Iako se može napraviti poređenje sa brojnim jeresima kroz istoriju crkve, uključujući poređenje i sa Rimokatoličkom jeresi (”crkvom”) ali i sa protestantima (jedna od osnovnih odlika protestantizma jeste da svako ima slobodu da samostalno tumači Jevanđelje). Jedno od najboljih bi, svakako,  bilo poređenje sa tzv. Markionitima i načinom na koji je Markion menjao sadržaj Svetog pisma.

Drugi deo odgovora se odnosi na ophođenje sa njima: kao i sa Jehovinim svedocima, ili nekom drugom sektom, često je najbolje ne upuštati se u raspravu. Kako možete da polemišete sa nekim ko kao argumente iznosi izmišljene informacije i laži? Posebno kada se radi o njihovim jeretičkim učenjima o pravoslavlju i Crkvi. Ovo je, svakako,  jedna od situacija na koju može da se primeni pouka iz Jevanđelja: ”Ne dajte svetinje psima; niti bacajte bisera svojih pred svinje, da ih ne pogaze nogama svojim, i okrenuvši se ne rastrgnu vas.” (Mt. 7,6)

Osnov njihovog učenja, kao što je već rečeno,  jeste da smo mi najstariji narod na svetu i da je srpski jezik, shodno tome, najstariji na svetu, i da je to ono na šta treba da smo ponosni i što nas izdvaja od ostalih naroda i čini posebnim.
Treba da odbacimo veru, a time i Spasitelja, Bogorodicu i sve Svete; Svete Ćirila i Metodija, Svetog Jovana Vladimira, Svetog Savu i sve Svete Nemanjiće koji su stvorili srpsku državu; Svetog Kneza Lazara, njegovog sina Svetog Despota Stefana Visokog i sve Svete Srbe posle njih. Svetog Vladiku Nikolaja i Svetog Justina Ćelijskog, Svete mučenike jasenovačke i sve Novomučenike srpske i Patrijarha Pavla. A sa njima i Pećku patrijaršiju, Gračanicu, Visoke Dečane, Studenicu, Ravanicu… I ne samo to nego i Karađorđa koji je postio sve postove i uvek govorio “ako Bog da i Bože pomozi “. Kneza Miloša koji bez molitve nije sedao za ručak i večeru, Kralja Petra I… Ali i Nikolu Teslu, sina pravoslavnog sveštenika, Mihajla Pupina, Milutina Milankovića…

Screenshot_20181013-122134
Jedno od pitanja koje mi je upućeno od strane pseudoistoričara

Umesto toga, treba da prigrlimo izmišljenu istoriju, Peruna, Svetovida, Radgosta, Ladu i Moranu itd. jer su stariji od hrišćanstva, i na to da budemo ponosni.. Njima ćemo, verovatno, da prinosimo žrtve?
Sve to treba da odbacimo, i našu istoriju i naše spasenje, i identitet utemeljen u pravoslavlju, i umesto toga prihvatimo kao ono najvažnije izmišljotinu i laž da smo “narod najstariji”?! I da na to budemo ponosni?!
Ko je bio stariji, Hristos ili mudraci koji su došli da mu se poklone?
Zar nisu Ustaše u logorima Jastrebarsko i Stara Gradiška bila starija od srpske dece koja su tamo mučena i ubijena? Je li pilot koji je ubio Milicu Rakić bio stariji od nje?
Kada je reč o doseljavanju Slovena na Balkan (da i ne govorim o periodu za koji ne postoje podaci), ni uz najbolju volju ne mogu da razum kakva je praktična korist od utvrđivanja tačne lokacije i vremena polaska, sem zadovoljenja naučne radoznalosti. Defter iz 1455. godine, zvanični dokument Osmanskog carstva, čiji original se nalazi u istorijskom arhivu u Istanbulu pokazuje da sredinom 15. veka na prostoru Kosova i Metohije nije bilo Albanaca. Drugim rečima, mnogo vekova nakon našeg doseljavanja na Balkan, koje pseudoistoričari osporavaju. Zar nam to nije dovoljno? Isto tako se zna sve što je potrebno o Republici Srpskoj Krajini, Vojvodini i Crnoj Gori. Imamo sve potrebne podatke i za Bosnu i Hercegovinu, Makedoniju i Albaniju i naše prisustvo na tim prostorima, uključujući i informacije o poreklu tzv. Bošnjaka. Šta će pitanje vremena doseljavanja Slovena na Balkan, i mesta odakle su došli promeniti u svemu tome? Šta će izmišljeni i lažni podaci promeniti u svemu tome? Ništa. Samo mogu da nam nanesu štetu, jer neprijatelji mogu da ih iskoriste da bi nas diskvalifikovali.
Šta starost i godine same po sebi znače? Ništa.
Šta ćemo ako se pojavi neki narod koji ustvrdi da je npr. najvišlji, i da se njegovo prvenstvo zasniva na tome? Godine života, sve druge duševne ili telesne karakteristike, i mnogo toga drugog, bilo kad je u pitanju pojedinac ili narod, dar su od Boga i ni slučajno nisu znak izabranosti i razlog za gordost.
Znak izabranosti jeste to što smo pravoslavni, jer je napisano: “Ne izabraste vi mene, nego ja vas izabrah” (Jv. 15,16).Ali ni to nije razlog za gordost i visoko mišljenje o sebi, I to je plod milosti Božije a ne neke naše zasluge.
Šta dugujemo toj izmišljenoj starosti? Ništa. Šta dugujemo Hristu i pravoslavlju? Sve. “Srbi duguju Hristu osnovna načela života i vladanja. Duguju Mu veru u jednoga živoga Boga, u sud Božiji, u Promisao, u pravdu i milost Božiju, u besmrtni život na nebesima… Poštenje, uzdržljivost, čednost, bratoljublje, smernost, milostivost, miroljubivost, trudoljublje, vedrina duha, hrabrost u odbrani pravde, požrtvovanje, i sve ostale uzvišene vrline duše – sve je došlo Srbima od vere Hristove.
Još Srbi duguju Hristu blage i krasne običaje svoje. Svi ti običaji su u suštini i po simvolici jevanđelski.”(Sveti Vladika Nikolaj)
Sledbenici ove sekte se predstavljaju kao rodoljubi i prihvatanje ili odbacivanje izmišljotine da su Srbi “narod najstariji” postavljaju kao kriterijum rodoljublja. Da li je rodoljub onaj ko veruje u to da smo ”narod najstariji” a odbacuje pravoslavlje i Crkvu?
Rečnik SANU nas uči da su nacionalizam i rodoljublje sinonimi, pa pogledajmo šta Sveti Vladika Nikolaj kaže o srpskom nacionalizmu. Da li nam kaže da je rodoljublje, tj. nacionalizam, verovanje u izmišljeni podatak da smo narod najstariji? Ne. Evo šta kaže Sveti Vladika Nikolaj:
“To je ram, u kome je ikona Hristova.
To je dom, u kome je Hristos domaćin.
To je brak, kome je Hristos blagoslovitelj.
To je selo i grad, u kome je Hristos načelnik.
To je država, u kojoj je Hristos car.
To je umetnost, u kojoj je Hristos čarobnost.
To je škola, u kojoj je Hristos učitelj.
To je Crkva, u kojoj je Hristos prvosveštenik.
To je borba, u kojoj je Hristos vojskovođa.
To je stradanje, u kome je Hristos glavni stradalnik.
To je muka, gde se Hristos muči kroz nevinu decu.
To je robovanje, koje je izdržljivo samo sa Hristom.
To je ustanak protiv nepravde, sa barjakom Hristovim.
To je pobeda sa pevanjem: Hristos voskrese!
To je pesma, koja Hristovo Ime slavi.
To je veselje, gde Anđeli Hristovi sa ljudima igraju.
To je tkivo istorije srpskog naroda, kome je osnova Hristos, a potka Sveci i Svetiteljke i junaci i Mučenici Hristovi.
To je molitva do poslednje suze i poslednje kapi znoja.
To je post dokle oči ne postanu dva puta veće.
To je žrtvovanje za Hrista svega imanja i sebe sama.
To je snežna čistota u devičanstvu i anđelska vernost u braku Hrista radi.
To je sreća u samoći, sreća u braku, sreća u društvu, sreća u pobratimstvu, sreća u kolibi i na prestolu, sreća u oba sveta, u ime Hrista Boga.
Evo zbog čega je rečeno da je teško biti Srbin. A to je rečeno komšijama srpskim i izdajnicima srpskim, kojima je nacionalizam ram, u koji oni
stavljaju drugu sliku koju im protivnici Hristovi gurnu u ruke.”
I ne samo komšijama, nego i izrodima i onima pomračenog uma u samom narodu Srpskom.
Jesmo li pravi Srbi? Kako to da znamo? Uputstvo nam daje Sveti Justin Ćelijski: “Pravi Srbin uvek stoji uz Spasitelja svoga Gospoda Hrista, uvek stoji u Svetoj Srbiji, brani njenu pravdu, živi tom pravdom, brani njenu istinu, živi tom istinom. Nema smrti koja ga može odvojiti od njih, nema đavola, ni legiona đavola, ni pukova đavola, koji mogu takvog Srbina, Hristovog Srbina, svetosavskog Srbina, odvojiti od Svete Srbije. U njoj on je među Svetiteljima Srpskim. Tim besmrtnim pobednicima na svim bojištima, tim besmrtnim junacima kojima nikakva smrt naškoditi ne može. I mi današnji Srbi, treba da proverimo sebe, svaki da proveri sebe. Gde sam? Da li sam ja u Svetoj Srbiji? Da li zaista živim svetim Jevanđeljem kosovskim, svetosavskim Jevanđeljem? Da li je Hristos za mene sve i sva u ovome svetu? Da li je Hristos za mene najvažnija moja briga u ovom svetu? Da li je Hristos jedini istiniti Bog za mene u ovome svetu, ili ja polako se odvajam od Njega i bežim od Njega i pridružujem se lažnim bogovima ovoga sveta, lažnim naukama, lažnim učenjima. Svaki neka proveri sebe. Provera je vrlo laka i za mene i za tebe. Ako si pravi Srbin, ako svetosavsko srbinsko srce bije u tebi, ti si sav uz Gospoda Hrista. Sav uz Njegovu istinu i u ovom i u onom svetu.”
Amin.
Zato, braćo Srbi i sestre Srpkinje, udaljite se od ovog bogohulnog i jeretičkog učenja,što pre.
Dimitrije Marković
1) http://ivoandric.no/biblioteka/Istorija/Olga%20Lukovic%20Pjanovic%20-%20Srbi%20narod%20najstariji.pdf
2) Isto
3) Isto
4) Isto
5) https://issuu.com/bojanacebic/docs/adam__izvod_
6) https://www.youtube.com/watch?v=Y56MoS-Etp8&t=4s
7) https://www.youtube.com/watch?v=xzaqzKPRLL8&t=947s
8) Isto
9) http://spc.rs/sr/sveti_apostol_andronik_sveta_junija_0
10) http://www.spc.rs/sr/sveti_apostol_jakov_zevedejev_0
11) https://www.youtube.com/watch?v=5prUx-LP3zI
12) https://vdocuments.site/slobodan-jarcevic-istorijske-skrivalice-v2.html

13) http://cps.org.rs/Knjige/drevna_istorija_srba.pdf

recineeu.wordpress
Podelite:

7 Komentari

  1. Pitam autora ovog članka da li je pročitao tri knjige istoričarke Olge Pjanović, koja je celi svoj život posvetila naučnom istraživanju ove izuzetno važne istorijske teme. Njene knjige su pune dokaza da su Srbi jedan stari autohtoni narod na području podunavlja i balkana u širem smislu, a da je doseljavanje Slovena u sedmom veku preko Karpata velika laž germanske istoriografije. Na osnovu svih tamo navedenih naučnih dokaza, nameće se samo jedan logički zaključak, ja lično Vam ništa ne verujem.

  2. Slusao sam jednom Deretica i pominjao je koliko se secam da u nekim rimskim arhivima ima upisanih ne secam se tacno koliko njegovih rodjaka Deretica koji su sluzili u rimskim legijama u vremenu 50 godina posle Hrista.Ako je ovo tacno i dokazivo,onda teorija o dolasku Slovena na Balkan u 7. veku pada u vodu.

  3. jos manje obrazovan je postao “reformator” srpskog jezika uz pomoc isto tako jednog katolickog teologa.Autor se pita zasto se ovo radi, osim “naucne znatizelje”?Kao sto i rasprave o darvinizmu nemaju smisao naucne znatizelje, vec ciljaju na nesto vise, sire metafizicke i eticke implikacije ove teorije, a zapravo na pitanje savremene drzave svedene na ekonomiju i njen spoj sa naukom i tehnologijom, koji nauku privileguje kao mesto istine, tako i ova rasprava cilja na sustinu sadasnje srpske drzave koja nije uspela da se uzdigne na nivo pravne drzave i potcinjenosti vlasti zakonima i gradjanima, zbog cega se ni ustav ni medjunarodno pravo ne sagledavaju kao nesto sto ima moc u slucaju KiM, jer u Srbiji moc je u vlasti, a ne u zakonima, pa se KiM brani pozivanjem na “identitet” , tako ovo pretvaranje Srba u najstariji narod ima nesvesni cilj da zadobije za Srbe neko pravo steceno prvotnoscu.

  4. svi fenomeni u sadasnjoj Srbiji, od raspada na “patriote” i “evropejce”, rasprave o jeziku, istoriji, darvinizmu, ocekivanja od SANU i SPC da se suprotstavi drzavi po pitanju KiM, jesu samo epifenomeni kraha politickog, odnosno neuspeha stvaranja gradjanske, pravne drzave.Otuda zamena prava “identitetskim” pravom “starosti”, zavisnost od institucija, SANU i SPC, u suprotstavljanju, isto tako, institucijama Vlade, Skupstine, sudstva, koje pripadaju gradjanima i od njih i zavise, cime se samo pokazuje nesloboda gradjana kao pojedinaca i potreba da budu vodjeni, “najumnijim” (SANU), verskim vodjstvom (SPC) i da pripadaju identitetskim grupama srpskog, pravoslavnog, nesposobni da to budu jedinstveno sa gradjanskom pojedinacnoscu.

  5. Relja Novaković je bio profesor doktor istorije, predavač studentima. Veliki Miloš Crnjanski je takođe bio istoričar po obrazovanju, predavao je istoriju u Četvrtoj muškoj beogradskoj gimnaziji, i bio je autohtonista. ITD. Uglavnom, stavili ste jednu sliku, na kojoj se pominje Mihaljčić. Pa taj Mihaljčić je sad na udaru roditelja naših đaka, jer u udžbeniku istorije za šesti razred stoji njegov sraman tekst o tome jajo su Srbi uzeli kulturu i običaje od starosedelaca Albanaca… Zato bi vam bilo bolje da skinete ovaj sraman tekst sa Vidovdan portala, dok je vreme, jer u suprotnom je jasno da podržavate neke sulude mitomanske teorije o doseljavanju Srba na Balkan.

  6. Hajde što svi ostali pljuju po nama, al što mi to sami sebi činimo? Poređenje Deretićevih sledbenika sa Jehovinim svedocima je krajnje neprimereno. Još je neprimerenije da se na portalu koje nosi ovakvo ime nalazi članak koji podržava oduzimanje prava srpskom narodu na njegovu istoriju i olako sudi o ljudima na koje bi Srbi mogli više da se ugledaju. Pročitajte biografije Miloša S Milojevića, Radivoja Pešića, Olge Pjanović i drugih koje ste naveli u ovom članku ili ako imate vremena, pročitajte neku od knjiga koje su napisali, pa se dobro zamislite imate li pravo, profesionalno i moralno, da sudite o njima i da ih svrstavate u pseudonaučnike.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here