Jelena Vukoičić: Srebrenički mit – ZLOUPOTREBE I ZABLUDE

Podelite:

Kroz nekoliko dana, 11. jula u Potočarima, će biti održana dvadeset i druga po redu komemoracija navodnog genocida u Srebrenici, događaja oko kojeg se i već više od dve decenije lome koplja širom bivše Jugoslavije, a posebno u podeljenoj i disfunkcionalnoj ’državi’ Bosni i Hercegovini, u kojoj sve stagnira ili propada, osim mržnje i međuetničkih podela koje neprekidno jačaju i rastu. Nakon presude Haškog tribunala, prema kojoj su dešavanja u Srebrenici iz jula, 1995. godine, okarakterisana kao genocid, iako ni prema jednom validnom pravnom tumačenju navedeni događaj ne bi mogao da se definiše ovom klasifikacijom, bošnjački nacionalni korpus počeo je da koristi Srebrenicu i mit koji je u međuvremenu iznikao na njoj kao središnu tačku svog (novog) bošnjačkog identiteta, ali i temelj nekakve buduće centralizovane muslimanske Bosne i Hercegovine.

Drugim rečima, ’genocid’ je trebalo da, u trenutku kada se u Haškom tribunalu donese dovoljno presuda Srbima koji su navodno bili odgovorni za njega, pošalje u istoriju ’genocidnu tvorevinu’ Republiku Srpsku i muslimanima otvori put ka stvaranju Islamske države u srcu Evrope, iz koje bi, sasvim logično, Srbi i Hrvati malo po malo nestajali, lišeni svakog oblika institucionalne zaštite i prepušteni na milost i nemilost političkom Sarajevu i bošnjačkoj većini. To je, u svakom slučaju, bio muslimanski plan od potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma koji Bošnjaci nikada nisu prihvatali, osim kao privremeno rešenje do konačnog sahranjivanja srpskog entiteta. Nisu Bošnjaci i njihova politička elita, naravno, bili usamljeni u ambicioznom planiranju velikog poduhvata rušenja sporazuma koji je uspeo da zaustavi krvavi rat nakon tri i po godine. U tome su im zdušno pomagali njihovi zapadni i islamski saveznici, na čelu sa glavnim ’zaštitnikom’ i stvaraocem onoga što je danas BiH, Sjedinjenim Američkim Državama.

(Dis)kontinuitet američke politike u posledejtonskoj BiH

Nije nikakva ni tajna ni novost da Amerikanci nikada nisu imali nameru da Dejton i Srpska prežive duže od desetak godina. Napadi na srpski entitet počeli su odmah nakon uspostavljanja mira, još dok se praktično ni mastilo na dejtonskim papirima nije osušilo. Pokušaji rušenja Srpske kulminirali su Reformom policije koju je uspešno zaustavilo njeno rukovodstvo na čelu sa Miloradom Dodikom i propalim ustavnim promenama. U međuvremenu su se otvorila nova žarišta koja su delimično odvukla pažnju Vašingtona sa Balkana, a desila se i svetska ekonomska kriza koja je opasno potresla najveću svetsku ekonomiju. ’Konačno rešenje’ bosanskog pitanja gurnuto je u stranu i ostavljeno za neka ’srećnija vremena’.

Problem Sarajeva i bosanskih muslimana u međuvremenu je takođe postala i činjenica da su njihovi glavni mentori i zaštitnici, Amerikanci, shvatili da su im za stalno izazivanje tenzija i haosa na Balkanu (što i jeste suština američke balkanske politike) podesniji Albanci, koji su demografski vitalniji (Bošnjaci u BiH su već nekoliko godina u demografskom opadanju), naseljavaju širi geografski prostor, nacionalno i politički su kompaktniji i disciplinovaniji, a u odnosu na Bošnjake prednjače i u stepenu militantnosti i agresije, što sve zajedno daleko više odgovara američkim interesima i ciljevima.

Sve ovo naravno ne znači da Zapad i dalje ne favorizuje bosanske muslimane i političko Sarajevo u konstelaciji snaga u Bosni i Hercegovini, niti da nema pritisaka (kojih i te kako ima) na Banju Luku, ali znači da nekakve velike izmene Dejtonskog sporazuma u ovom trenutku – koji traje već više od deset godina – više niko i ne pominje. Poslednju ’veliku šansu’ Bošnjaci su imali, ili su barem mislili da je imaju, na američkim predsedničkim izborima, kada su svi do jednog zdušno navijali za svoju kandidatkinju Hilari Klinton, čiji je suprug, u vreme dok je bio predsednik SAD, (navodno) predano radio na promovisanju bošnjačkih nacionalnih interesa. Velike nade u Klintonovu verovatno najplastičnije oslikava obraćanje jedne od takozvanih Majki Srebrenice, na komemoraciji u Potočarima pre dve godine, koja se Bilu Klintonu obratila rečima da se nada pobedi njegove žene na izborima, kako bi nova predsednica Bošnjacima ’napravila državu’.

Nakon pobede Donalda Trampa za kojeg ni Bosna i Hercegovina, ni Bošnjaci, ni Srebrenički mit ili bilo šta slično nemaju ama baš nikakav značaj, postalo je jasno da nekih velikih zahvata u komplikovanom ustavnom uređenju BiH neće biti, ili barem neće biti u doglednoj budućnosti. Marginalizovani i gurnuti u zapećak od strane svojih tradicionalnih saveznika i međusobno politički posvađani, u zemlji čije institucije parališu svaki pokušaj konsolidacije i napretka u bilo kojoj oblasti, Bošnjaci se opet okreću svojoj tački okupljanja, od koje su u svoje vreme najviše očekivali, a sad i nemaju drugi izbor nego da istim putem pokušavaju da skrenu pažnju međunarodne zajednice. U pitanju je, naravno, Srebrenički mit.

Kako Srebrenica pomalo dobije pažnju Zapada (mada, primetno, sve manje i manje) isključivo na okrugle godišnjice (kao pre dve godine kada su Britanci pokušali neuspešno da proguraju ekstremističku Rezoluciju o Srebrenici u Savetu Bezbednosti), političko Sarajevo je ove godine, u svom očajničkom pokušaju da konsoliduje svoje sopstvene redove i barem malo skrene pažnju na bošnjačko pitanje, predložilo izmene krivičnog zakona prema kojem bi negiranje ’genocida’ onog koji negira poslalo na robiju u trajanju od pet do deset godina. Kontroverzni zakon je čak prošao i Savet ministara (gde je dobio i srpske glasove Saveza za promene), ali su srpski poslanici postigli saglasnost da za njega ne glasaju u parlamentu. U principu, jasno je da ovako nakaradan zakon nije imao šansu, jer ga srpski poslanici, bez obzira na svoje međusobne sukobe, svakako ne bi prihvatili, i sam pokušaj njegovog usvajanja i nije bio ništa više do jeftin marketinški trik bošnjačkog rukovodstva, na čelu sa Bakirom Izetbegovićem, da pokuša da ojača poziciju svoje posustale partije pred opšte izbore 2018. godine, kao što je pokušavao da uradi i neuspešnim pokušajem obnove tužbe protiv Srbije, opet za navodni genocid.

Sve u svemu, glavno oružje u rukama Bošnjaka kojim već godinama pokušavaju da se izbore za ukidanje Republike Srpske – Srebrenički mit, sve više gubi svoj međunarodni (zapadni) značaj i polako postaje samo sredstvo nacionalne homogenizacije naroda koji je svoj identitet izgradio gotovo isključivo na ulozi žrtve koju su mu namenili njegovi zapadni saveznici koji ga sad polako napuštaju, okrećući se aktualnijim temama i žarištima. Paradoksalno je to što bošnjački političari besomučnom eksploatacijom, mrcvarenjem i zloupotrebom Srebrenice, velikim delom manipulišu upravo svojim narodom i njegovom pozicijom u Bosni i Hercegovini. Dok Bošnjaci (kao uostalom i Srbi i Hrvati) masovno napuštaju BiH i sve dublje ulaze u fazu demografskog opadanja – što je veliki poraz za narod koji je u vreme SFRJ bio jedan od najvitalnijih, sarajevska politička elita ih uporno drži u uverenju da će Bosna i Hercegovina postati samo njihova, a Republika Srpska (baš zahvaljujući Srebrenici) jednom zauvek otići u istoriju. Takvo obećanje bilo je posebno aktuelno u vreme donošenja presude Radovanu Karadžiću, koja je u bošnjačkim političkim krugovima predstavljana kao pravni osnov za ukidanje srpskog entiteta. S obzirom da se to, naravno, nije desilo, političko Sarajevo sada istu priču plasira vezano za suđenje Ratku Mladiću opet znajući da presuda, kakva god da bude, neće ništa promeniti, ali je čitava priča i tako isključivo namenjena predizbornoj kampanji te ako donese nešto glasova, onda i nije bila uzaludna.

Srebrenički mit kao kontinuitet bošnjačke politike

Zloupotreba Srebreničkog mita koja, kako vreme prolazi, postaje sve više apsurdna i besciljna, zapravo predstavlja, ako pogledamo malo dalje u prošlost, kontinuitet megalomanske, pogrešne i samodestruktivne bošnjačke politike. U ranoj fazi raspada SFRJ, a pre početka rata u BiH, upravo muslimanski lider, Alija Izetbegović, odbio je Kutiljerov plan koji bi, da je usvojen, njegovom narodu, s obzirom na dotadašnja demografska kretanja, dugoročno doneo upravo ono čemu toliko dugo teže – bošnjačku, muslimansku državu u kojoj bi Srbi i Hrvati vremenom postali manjine. Izetbegović je, međutim, pokazao političku kratkovidost i naivnost dopustuvši da ga izmanipulišu i gurnu u rat njegovi saveznici Amerikanci, obećanjima da će mu oni, mnogo brže, napraviti državu. Ista ta obećanja devela su i do pada Srebrenice koju je bošnjački vrh svesno žrtvovao da bi zacementirao svoju ulogu žrtve i dobio onu državu koju mu je obećao Vašington.

U poslednjoj fazi, Srebrenički mit trebao je, uz pomoć presuda za ’genocid’ Haškog tribunala, da oduzme legitimitet Republici Srpskoj i dovede do izmena Dejtonskog sporazuma. Trebao je, ali nije. Umesto toga, Bošnjaci su danas većina na čitavih 23,4 procenata teritorije BiH, na kojima jedino, de fakto i vrše vlast, a, kada se uzmu u obzir demografska kretanja, na koja su najviše uticali rat i njegove posledice, jasno je da su bitku za Republiku Srpsku odavno izgubili, a isto se može reći i za Herceg-Bosnu, koja ne postoji u papirima, ali i te kako postoji na terenu. Bošnjacima ostaje trougao Sarajevo – Tuzla – Zenica, koji doduše dele sa sve većim brojem Arapa koji se doseljavaju u muslimanski deo BiH. Ostaje im i Srebrenički mit na kojem su izgradili svoju novu naciju i pokušali (pokušavaju i dalje) da izgrade i svoju državu, onu državu koju su im obećali Ričard Holbruk i Bil Klinton, a trebala da stvori Hilari Klinton kao predsednica Amerike. Bošnjački problem, međutim, objektivno nije lako rešiv. Na Srebrenici, odnosno Srebreničkom mitu, oni su izgradili svoju novu naciju; na tom mitu počiva njihov krhki nacionalni konsenzus. Drugim rečima, bez tog mita teško da imaju bilo šta drugo, a sa druge strane, i u ovom pitanju, kao i u mnogim drugim, potvrđuje se istorijska teza da politička mitomanija (i megalomanija) neupitno vode u političku propast. Rešenje ove pat pozicije moglo bi da bude otrežnjenje naroda koji je navikao da sve dobija „na poslužavniku” i prihvatanje realnosti u kojoj, pored muslimana, u Bosni i Hercegovini, žive i Srbi i Hrvati, a polovinu države čini srpski entitet – Republika Srpska. Nažalost, ako pogledamo sarajevski politički kontinuitet, ovakvo otrežnjenje malo je realno, i mnogo je veća verovatnoća da će u svom (realno postojećem) trouglu Sarajevo – Tuzla – Zenica, a na (realno nepostojećem) Srebreničkom mitu, Bošnjaci nastaviti da fantaziraju o muslimanskoj Bosni i Hercegovini u kojoj će se konačno osloboditi ’malignog’ srpskog i hrvatskog uticaja. To što, već u ovom trenutku, ne bi imali kime da nasele tu super-državu, čak i da je dobiju, manje je bitno. Mit, uostalom, ne mora da ima, i često nema, nikakve veze sa realnošću. Zato se na mitovima države mnogo češće uništavaju i gube, nego što se grade i dobijaju.

Izvor: Govori Srbija

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here