Јелена Вукоичић: Тиранска платформа се усваја неприметно, део по део!

Поделите:

Македонски парламент је, без амандманске расправе, са 64 гласа за, без гласова против и уздржаних, данас усвојио Закон о употреби језика, чиме је албански постао други званични језик у тој држави. Неколико хиљада људи окупило се испред Собрања, протестујући, али то је већ било у ”дванаест и пет”, готово, завршено. Све је прошло тихо, како последњих месеци и пролазе промене у македонском политичком и правном систему. Тиранска платформа се усваја, део по део. Зоран Заев испуњава своја обећања дата онима који су га и довели на власт. Земља се дели, de facto, и у некој будућности, када се ”посложе карте”, поделиће се и de iure. И све се то дешава некако тихо, уз једва приметно негодовање већинског македонског народа који мирно гледа како им нестаје држава, како се руши, тоне, слично као што су неки туристи гледали са плаже како се приближавају огромни таласи након великог цунамија на Тајланду. Гледали су док вода није стигла до обале..Нешто тако ће отприлике и Македонци. Неко ће рећи..па шта? Никад нису ни имали државу. Срби су их ослобађали, крварили за њих, а они почетком деведесетих показали своју ’захвалност’. Нека их, нека пропадну. Нису ни заслужили боље. Ок, може и тако, али није у томе суштина. Македонски пример показује колико мало значи ”имати државу”. Не значи готово ништа. Имате, па изгубите у, историјски гледано, смешно кратком периоду, практично у историјском тренутку. Држава је велика одговорност, а, логично и природно, мала и слаба држава је највећа одговорност, баш зато што је лака мета и једноставан циљ, нешто као и мала животиња – ако неће да је брзо поједу, мора да буде брза и вешта, да уме да се сакрије, да се закамуфлира, да буде лукава и паметна. Исто тако и земља, односно они који је воде. Ако немају памети и способности, (а и добре намере, разуме се), све може ”да оде” у једном трену, као да никад није ни постојало. Буде тако и са оним државама које су то случајно постале, па и не губе ништа посебно, а буде и са онима које су се изграђивале и бориле за државност и слободу вековима. Нема правила. Како се сналазите, тако и завршите. На крају, као и увек, највише испашта обичан народ. Неко ће рећи – ето, то показује како живот није фер..увек испаштају они који су најмање криви. Шта је народ крив? Па сад…Тачно је да лидери одлучују, али народ, народ бира своје лидере. Изманипулисан или манипулативан, наиван или лукав, глуп или паметан, заведен или свестан, народ ипак на крају бира, па како бирате, тако вам и буде..Можда је помало сурово и морално дискутабилно, али, (реал)политички гледано, то јесте правда..

Извор: ФБ профил Јелене Вукоичић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here