Jelena Vukoičić: Tiranska platforma se usvaja neprimetno, deo po deo!

Podelite:

Makedonski parlament je, bez amandmanske rasprave, sa 64 glasa za, bez glasova protiv i uzdržanih, danas usvojio Zakon o upotrebi jezika, čime je albanski postao drugi zvanični jezik u toj državi. Nekoliko hiljada ljudi okupilo se ispred Sobranja, protestujući, ali to je već bilo u ”dvanaest i pet”, gotovo, završeno. Sve je prošlo tiho, kako poslednjih meseci i prolaze promene u makedonskom političkom i pravnom sistemu. Tiranska platforma se usvaja, deo po deo. Zoran Zaev ispunjava svoja obećanja data onima koji su ga i doveli na vlast. Zemlja se deli, de facto, i u nekoj budućnosti, kada se ”poslože karte”, podeliće se i de iure. I sve se to dešava nekako tiho, uz jedva primetno negodovanje većinskog makedonskog naroda koji mirno gleda kako im nestaje država, kako se ruši, tone, slično kao što su neki turisti gledali sa plaže kako se približavaju ogromni talasi nakon velikog cunamija na Tajlandu. Gledali su dok voda nije stigla do obale..Nešto tako će otprilike i Makedonci. Neko će reći..pa šta? Nikad nisu ni imali državu. Srbi su ih oslobađali, krvarili za njih, a oni početkom devedesetih pokazali svoju ’zahvalnost’. Neka ih, neka propadnu. Nisu ni zaslužili bolje. Ok, može i tako, ali nije u tome suština. Makedonski primer pokazuje koliko malo znači ”imati državu”. Ne znači gotovo ništa. Imate, pa izgubite u, istorijski gledano, smešno kratkom periodu, praktično u istorijskom trenutku. Država je velika odgovornost, a, logično i prirodno, mala i slaba država je najveća odgovornost, baš zato što je laka meta i jednostavan cilj, nešto kao i mala životinja – ako neće da je brzo pojedu, mora da bude brza i vešta, da ume da se sakrije, da se zakamuflira, da bude lukava i pametna. Isto tako i zemlja, odnosno oni koji je vode. Ako nemaju pameti i sposobnosti, (a i dobre namere, razume se), sve može ”da ode” u jednom trenu, kao da nikad nije ni postojalo. Bude tako i sa onim državama koje su to slučajno postale, pa i ne gube ništa posebno, a bude i sa onima koje su se izgrađivale i borile za državnost i slobodu vekovima. Nema pravila. Kako se snalazite, tako i završite. Na kraju, kao i uvek, najviše ispašta običan narod. Neko će reći – eto, to pokazuje kako život nije fer..uvek ispaštaju oni koji su najmanje krivi. Šta je narod kriv? Pa sad…Tačno je da lideri odlučuju, ali narod, narod bira svoje lidere. Izmanipulisan ili manipulativan, naivan ili lukav, glup ili pametan, zaveden ili svestan, narod ipak na kraju bira, pa kako birate, tako vam i bude..Možda je pomalo surovo i moralno diskutabilno, ali, (real)politički gledano, to jeste pravda..

Izvor: FB profil Jelene Vukoičić

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here