Јео сам у чувеном ресторану Џејмија Оливера у центру Лондона: Цене су језиве, а храна још гора

Поделите:

Kао некога ко без престанка може да гледа буквално све емисије Џејмија Оливера на телевизору, и ужива у њима, сачекало ме је крајње непријатно изненађење.

Џејми Оливер је у мом кулинарском свету неко ко воли храну, даје све од себе да нам покаже колико чаробна и здрава може да буде и по сваку цену покушава да нас увуче у његов свет како би са нама поделио своју страст.

Волео бих да нисам пао на ту жваку и дозволио му да ме увуче у своју кухињу, тачније, свој ресторан “Јамиес Италиан” у Лондону. Његова храна ми је била много лепша док сам је гледао на телевизору, а не у свом тањиру.

Истина, храна и ресторани су данас огроман бизнис, врхунски кувари зарађују на стотине хиљада долара, а власници тих ресторана милионе. Самим тим, не би требало да ме чуди оно што ме је снашло у једном од ресторана Џејмија Оливера смештеном у самом центру Лондона.

На први поглед је јасно да је у питању својеврсна замка за туристе, јер језици који су могли да се чују у ресторану дефинитивно нису били ни близу енглеском.

Ипак, све то остало је некако у другом плану чињенице да ћу јести храну коју је осмислио можда један од најхаризматичнији кувара на свету, или сам барем тако мислио.

едан поглед на мени открио је ни мало пристојне цене, али и прилично “сиромашан” одабир јела који су били подељени у неколико категорија – пређела, главна јела, пасте и јела са месом.

Kако ми не би промакао неки кулинарски драгуљ или тренутак инспирације, упркос високим ценама, одлучио сам да себи приредим комплетан оброк, и поприлично зажалио.

За пређело сам наручио “Џејмијево чувено пређело за двоје на дасци”. Kонобари су на сто прилично брзо донели две велике празне конзерве, на којима ће стајати сама даска са овим чувеним пређелом.

Kако је време протицало, ишчекивање је полако почело да нађачава еуфорију.

Напокон, на столу се појавило пређело. Вилица ми је пала на сто, али из свих погрешних разлога.

На поприлично великој дасци за двоје била је стављена храна која једва да је довољна за неколико залогаја. Два листа пршуте, мортаделе, кобасице, минијатурни троугао сира на још минијатурнијем попадаму (за све који нису пасионирани пратиоци његових емисија у питању је танак и хрскав хлеб), можда супена кашика јогурта са неколико коцкица тостираног хлеба, или крутона за све оне који пазе на свој кулинарски језик.

Све то је заиста нестало у неколико, да не кажем 6 залогаја. Сам квалитет хране није био изнад просека, тачније, ништа није било изнад квалитета намирница које су и нама доступне у великим супермаркетима, или на пијаци. Ипак, похвалио бих фефероне који су били заиста укусни и једини представљали оно што је требало да буде главна тема целог оброка – здрава и укусна храна право са фарме.

У овом случају, мање није било и боље – мање је, просто речено, било само мање.

Али нисам дозволио да ме ово избаци из такта пошто сам за главно јело одлучио да узмем озбиљнији комад меса са роштиља – слабије печен од средњег. По мени, ово је можда најбољи тест за сваки ресторан. Шта умеју да ураде са тако простом намирницом која заправо уопште није толико проста и захтева доста вештине како би се из ње извукао максимум.

Kада је моје месо стигло, након првог залогаја сам приметио да не умеју баш пуно тога да ураде. Месо се доста тешко секло и захтевало је поприличну количину жвакања.

Све оно “топи се у устима” је изгледа резервисано само за телевизијске емисије и “верујте ми на реч”.

И овде је порција била поприлично скромна, тако да сам, по мом ослободном прорачуну, на пређело и главно јело потрошио нешто више од 7 минута.

Последња нада лежала је у слаткишу за крај. Мој захтев од конобара био је прилично прост – желим нешто од чоколаде са пуно чоколаде, а добио сам…

Малу куглицу сладоледа од ваниле који је такође био далеко од органског, уметничког, посебног… имао је укус и текстуру као и било који други просечан куповни, и био је прилично воден. Поред кугле сладоледа било је нешто јако слично фереро слаткишу, и то је то… то је мој једини утисак везан за слатко.

А онда је уследио и залогај горког када је стигао рачун – 15 фунти за пређело, 23 фунте за стејк (+1 фунта за помфрит) и 6.50 фунти за дезерт.

Готово 55 евра за оброк који нисам памтио ни до врата.

Можда су моја очекивања била превелика, можда су велики утицај имале све те емисије, а можда је то само реално стање ствари и разлог зашто један од најпознатијих кувара на свету има великих проблема са својим царством и принуђен је да гаси многе од својих ресторана.

(Телеграф.рс)

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here