Јеврем Видић, човек чија је смрт довела Артуковића на оптуженичку клупу

Поделите:

Пресудом Артуковићу, смрт Јеврема Видића дефинитвно је добила свој виши смисао, ако се тако нешто уопште сме рећи. Она је постала његов последњи доказ, а он, иако одавно већ не међу живима, био је главни актер још једне парнице на којој је као адвокат одбране, својом жртвом допринео коначној победи правде

Након што је у првој половини септембра месеца 1942. године најближи Павелићев сарадник, човек његовог личног поверења, први “заштитар” и челник по много чему “знаменитог” поглавниковог “Тјелесног здруга” Виктор Томић завршио свој крвави пир по Срему (убијено неколико хиљада цивила, процена је између пет и седам хиљада), трагична судбина Јеврема Видића, мало кога је погађала. Оно што се угледном митровачком адвокату, доктору права, земљопоседнику, посланику у Скупштини Краљевине Југославије и једно време Краљевом Намеснику за Сремску Митровицу десило током априла и маја 1941. године, престало је да буде ужасавајућа “опомена” и постало део злочиначког усташког статистичког колача.

Управо због тога, ових дана ради се на изливању спомен-плоче која ће ускоро бити постављена на породичној кући Видића, на самом улазу у Градску пијацу, којом ће се, како нам је рекао иницијатор акције, угледни митровачки доктор Димитрије Стојшић, град на Сави одужити не само убијеном адвокату, већ и осталим жртвама усташког геноцида у Митровици и Срему.

Јадовно

У кућу Јеврема Видића, група усташких полицајаца, потпомогнута специјално пристиглом полицијском групом из Загреба упала је у преподневним часовима, шестог маја 1941. године. Доследно спроводећи политику нове хрватске државе, под претњом ликвидације супруге Олге и деце Стевана, Бранислава и Миодрага, усташе су, пошто су претходно покупиле сву уштеђевину, извеле Јеврема. Био је то његов последњи прелаз преко кућног прага. Негде код Флајшманове куће (данашњи “Челик”), која ће недуго потом постати злогласно мучилиште, Јеврем је прикључен групи угледних Митровчана међу којима су били и Милан Бацановић, градски чиновник, трговци Петар Бачковић и Срета Бабић, чиновник Лазар Бизумић, адвокат др Лазар Рашовић, угледни школски радник Јован Удицки и други. Сви они, окружени усташама и повезани жицом (Јеврем је био везан за Јована Удицког), кренули су пут Трга Анта Павелића, (како су хрватске власти брже боље након преименовања имена града из “Сремске” у “Хрватску” Митровицу прекрстиле и Трг Ћире Милекића) где су у једној од зграда убрзо утамничени.

Неколико дана трајала су испитивања. Како је у свом рукопису “Из дана изгубљене слободе” забележио Јован Удицки, премлаћивање и мучење почињало је око девет часова изјутра и трајало је све до поноћи. За сво то време, како би пригушили крике утамничених мученика, усташе су са грамофона пуштале гласну музику.

Из “Хрватске Митровице”, ова група угледних Митровчана пребачена је за Винковце. Ту су се срели са Виктором Томићем који је “митровачким птицама” поручио да ће нова хрватска држава “и њима показати”. Пошто је завршено испитивање, Јован Удицки и омања група заточеника су  пуштени, а након невиђене тортуре, измучени и на смрт преплашени Душан Поповић, стражар Митровачке Казнионе, не желећи да својим мучитељима приреди још једно задовољство трпљења, обесио се у својој ћелији. Због тога што је као адвокат, по службеној дужности (а да за то није чак ни исплаћен), између два рата бранио Марка Ламешића, Павелићевог повереника за Славонију и Источни Срем, једног од петорице потписника акта о проглашењу НДХ, из заточеништва је отпуштен Лазар Рашовић, па је Јеврем остао сам.

Сточним вагоном, заједно са већом групом из свих делова Велике жупе Вука сабраних Срба, видно озлеђен и слаб, Јеврем Видић пребачен је из Винковаца за Копривницу, да би половином јуна, а најкасније до 25. био одведен за Госпић. Из града који је, захваљујући Мирку Норцу и у последњем рату остао добро упамћен, Јеврем је одведен пут Јадовна у чијим јамама је окончао свој живот.

Бег од безимености

Иако је одрастао на митровачком Житном Тргу (који је током рата носио име Адолфа Хитлера), доктор Мита Стојшић, како сам каже, не памти Јеврема Видића. Пошто је, захваљујући начелу да “хрватска држава једино може бити усташка”, као дете остао без мајке, након рата, будући челник митровачке Болнице, утеху је тражио у Олги Видић и њеној деци. Из тих, најранијих дана сежу нераскидиве везе са Видићима, одакле је и поникла жеља да се на кући у којој је ова породица живела, постави спомен-плоча.

– Ми се јесмо спријатељили, али мој циљ није само сећање на Јеврема Видића, већ на све жртве усташког геноцида у Митровици, Срему и на подручју читаве “Независне државе Хрватске”. Време је да се коначно покаже истина, да се јавно каже ко је кога убијао у нашем граду. Ви на Спомен-гробљу имате на хиљаде зверски убијених људи, постоје и пописи који су добрим делом комплетирани, али ми још увек нигде немамо та имена јавно истакнута. Тамо где и постоје нека обележја обично се наводи да су џелати били неки безлични “фашисти”, а да су жртве, исто тако безлични “родољуби”. Моја жеља је да и једне и друге извучем из безимености, да генерацијама које долазе кажемо истину, како би памтили своје муечнике-претке и како нам се таква судбина не би поновила. Јеврем Видић је само један у мору наших мученика, човек који је међу првима одведен од своје куће и мислим да је као такав добар симбол страдања свих Сремаца,  каже нам доктор Стојшић. – Да није у питању Јеврем, већ било који други Митровчанин, ја не бих имао ништа против. Ово није плоча сећања само за Јеврема Видића, већ за све Сремце, пострадале од усташке каме и те “независне” хрватске државе.

Артуковић

Пошто је током 1942. године постало јасно да ће снабдевање Немачке сремским житом бити отежано, делегација Митровчана, предвођена др Петром Гвоздићем посетила је у Загребу Анту Павелића. Тада је договорено да рад већ постојећих преких покретних судова у Срему “појача” Виктор Томић који је по специјалном задатку стигао најпре у Вуковар, а потом и у Сремску Митровицу. Свој благослов за оно што ће се током августа и септембра те године у граду на Сави десити, дао је и министар полиције НДХ Андрија Артуковић, а као министров специјални изасланик који је “послове” надлгедао у Митровицу је отпослат и Еуген-Дидо Кватерник, син маршала усташке војске Славка Кватерника.

– Бог је хтео да судбина Јеврема Видића постане од прворазредног значаја за задовољење правде. Можда због тога и не грешимо пуно када смо из мора пострадалих изабрали баш њега као човека који ће бити симбол мука Сремаца. Наиме, познато је да су југословенске власти након рата тражиле од Америке да изручи Андрију Артуковића. Како по важећим законима САД то није било могуће све док се не пронађе документ који окривљеног директно терети за нечију смрт, Артуковић је био безбедан. Знајући да је овај усташа одговоран за убиства Сремаца, Јевремов син Брана дао је све од себе да пронађе круцијални доказ. И како то обично бива, тај доказ био је везан управо за његовог оца, чију је смртну пресуду потписао управо Артуковић, прича нам др Стојшић.

Пошто је сазнао да постоји документ који директно терети његовог оца, Радослав Артуковић покушао је да поткупи Бранислава, нудећи му, у залог за ћутање и предају докумената, велику своту новца.

– Видно повређен, Брана му је рекао да нема намеру да тргује смрћу свог оца за живот злочинца, наставља причу др Стојшић. – Све друго је познато. Уследило је суђење и правда је, иако је Артуковић био на прагу смрти, ипак како-тако задовољена.

Тако је смрт Јеврема Видића дефинитвно добила свој виши смисао, ако се тако нешто уопште сме рећи. Она је постала његов последњи доказ, а он, иако одавно већ не међу живима, био је главни актер још једне парнице на којој је као адвокат одбране, својом жртвом допринео коначној победи правде.

Потомци

У породичној кући, Видићи су живели до педесетих година прошлог века. Пошто су Јевремови синови Стева, Бранислав и Миодраг стасали за студије, удовица Олга продаје кућу и са децом одлази у Београд. Стеван уписује медицину, ради као лекар и умире раније. Бранислав завршава Стоматологију, након чега одлази у Нови Сад, где ради као асистент на Факултету. Након једног научног скупа у Француској добија позив и одлази у Швајцарску. У земљи Виљема Тела докторира и одлази у САД, где ради као универзитетски професор, најпре у Сент Луису, затим у Вашингтону, Тексасу и Џорџтаун универзитету у Вашингтону. Сматра се једним од најврснијих светских стручњака из области микробиологије. Члан је САНУ и посвећен је очувању Српске куће на Крфу и председник је организације “Ми бринемо” која је помагала у збрињавању избеглица. Најмлађи Јевремов и Олгин син, Миодраг, након завршетка архитеткуре одлази у Немачку, где изграђује каријеру, стиче велики углед и богатство.

– Оно што је најважније, нису новац и углед који браћа Видић имају у свету, већ чињеница да су у свим тешким моментима били уз свој народ. Грчевито су помагали Митровачку болницу, током рата су свесрдно помагали наш народ у Републици Српској и посебно у Републици Српској Крајини, чинећи све што могу да подупру његову борбу против истог оног зла које је прогутало њиховог оца. Старији Митровчани, који су имали срећу да упознају Јеврема Видића, говорили су да су Брана и Миле исти он. Једнако добри, честити, вредни, паметни, племенити и, што је најважније, дубоко посвећени своме роду. То је вредност која се данас, чини ми се, најмање негује, или најслабије види. Надам се да ће плоча коју планирамо да поставимо у спомен на Јеврема Видића и друге сремске мученике, страдалнике од усташке каме, разгрнути све мутне облаке који су се над нама надвили, како би коначно схватили која је највиша вредност наших живота. Јеврем је знао да живот вреди много више од простог физичког битисања, наглашава др Стојшић.

С. Лапчевић
Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here