Jevrem Vidić, čovek čija je smrt dovela Artukovića na optuženičku klupu

Podelite:

Presudom Artukoviću, smrt Jevrema Vidića definitvno je dobila svoj viši smisao, ako se tako nešto uopšte sme reći. Ona je postala njegov poslednji dokaz, a on, iako odavno već ne među živima, bio je glavni akter još jedne parnice na kojoj je kao advokat odbrane, svojom žrtvom doprineo konačnoj pobedi pravde

Nakon što je u prvoj polovini septembra meseca 1942. godine najbliži Pavelićev saradnik, čovek njegovog ličnog poverenja, prvi “zaštitar” i čelnik po mnogo čemu “znamenitog” poglavnikovog “Tjelesnog zdruga” Viktor Tomić završio svoj krvavi pir po Sremu (ubijeno nekoliko hiljada civila, procena je između pet i sedam hiljada), tragična sudbina Jevrema Vidića, malo koga je pogađala. Ono što se uglednom mitrovačkom advokatu, doktoru prava, zemljoposedniku, poslaniku u Skupštini Kraljevine Jugoslavije i jedno vreme Kraljevom Namesniku za Sremsku Mitrovicu desilo tokom aprila i maja 1941. godine, prestalo je da bude užasavajuća “opomena” i postalo deo zločinačkog ustaškog statističkog kolača.

Upravo zbog toga, ovih dana radi se na izlivanju spomen-ploče koja će uskoro biti postavljena na porodičnoj kući Vidića, na samom ulazu u Gradsku pijacu, kojom će se, kako nam je rekao inicijator akcije, ugledni mitrovački doktor Dimitrije Stojšić, grad na Savi odužiti ne samo ubijenom advokatu, već i ostalim žrtvama ustaškog genocida u Mitrovici i Sremu.

Jadovno

U kuću Jevrema Vidića, grupa ustaških policajaca, potpomognuta specijalno pristiglom policijskom grupom iz Zagreba upala je u prepodnevnim časovima, šestog maja 1941. godine. Dosledno sprovodeći politiku nove hrvatske države, pod pretnjom likvidacije supruge Olge i dece Stevana, Branislava i Miodraga, ustaše su, pošto su prethodno pokupile svu ušteđevinu, izvele Jevrema. Bio je to njegov poslednji prelaz preko kućnog praga. Negde kod Flajšmanove kuće (današnji “Čelik”), koja će nedugo potom postati zloglasno mučilište, Jevrem je priključen grupi uglednih Mitrovčana među kojima su bili i Milan Bacanović, gradski činovnik, trgovci Petar Bačković i Sreta Babić, činovnik Lazar Bizumić, advokat dr Lazar Rašović, ugledni školski radnik Jovan Udicki i drugi. Svi oni, okruženi ustašama i povezani žicom (Jevrem je bio vezan za Jovana Udickog), krenuli su put Trga Anta Pavelića, (kako su hrvatske vlasti brže bolje nakon preimenovanja imena grada iz “Sremske” u “Hrvatsku” Mitrovicu prekrstile i Trg Ćire Milekića) gde su u jednoj od zgrada ubrzo utamničeni.

Nekoliko dana trajala su ispitivanja. Kako je u svom rukopisu “Iz dana izgubljene slobode” zabeležio Jovan Udicki, premlaćivanje i mučenje počinjalo je oko devet časova izjutra i trajalo je sve do ponoći. Za svo to vreme, kako bi prigušili krike utamničenih mučenika, ustaše su sa gramofona puštale glasnu muziku.

Iz “Hrvatske Mitrovice”, ova grupa uglednih Mitrovčana prebačena je za Vinkovce. Tu su se sreli sa Viktorom Tomićem koji je “mitrovačkim pticama” poručio da će nova hrvatska država “i njima pokazati”. Pošto je završeno ispitivanje, Jovan Udicki i omanja grupa zatočenika su  pušteni, a nakon neviđene torture, izmučeni i na smrt preplašeni Dušan Popović, stražar Mitrovačke Kaznione, ne želeći da svojim mučiteljima priredi još jedno zadovoljstvo trpljenja, obesio se u svojoj ćeliji. Zbog toga što je kao advokat, po službenoj dužnosti (a da za to nije čak ni isplaćen), između dva rata branio Marka Lamešića, Pavelićevog poverenika za Slavoniju i Istočni Srem, jednog od petorice potpisnika akta o proglašenju NDH, iz zatočeništva je otpušten Lazar Rašović, pa je Jevrem ostao sam.

Stočnim vagonom, zajedno sa većom grupom iz svih delova Velike župe Vuka sabranih Srba, vidno ozleđen i slab, Jevrem Vidić prebačen je iz Vinkovaca za Koprivnicu, da bi polovinom juna, a najkasnije do 25. bio odveden za Gospić. Iz grada koji je, zahvaljujući Mirku Norcu i u poslednjem ratu ostao dobro upamćen, Jevrem je odveden put Jadovna u čijim jamama je okončao svoj život.

Beg od bezimenosti

Iako je odrastao na mitrovačkom Žitnom Trgu (koji je tokom rata nosio ime Adolfa Hitlera), doktor Mita Stojšić, kako sam kaže, ne pamti Jevrema Vidića. Pošto je, zahvaljujući načelu da “hrvatska država jedino može biti ustaška”, kao dete ostao bez majke, nakon rata, budući čelnik mitrovačke Bolnice, utehu je tražio u Olgi Vidić i njenoj deci. Iz tih, najranijih dana sežu neraskidive veze sa Vidićima, odakle je i ponikla želja da se na kući u kojoj je ova porodica živela, postavi spomen-ploča.

– Mi se jesmo sprijateljili, ali moj cilj nije samo sećanje na Jevrema Vidića, već na sve žrtve ustaškog genocida u Mitrovici, Sremu i na području čitave “Nezavisne države Hrvatske”. Vreme je da se konačno pokaže istina, da se javno kaže ko je koga ubijao u našem gradu. Vi na Spomen-groblju imate na hiljade zverski ubijenih ljudi, postoje i popisi koji su dobrim delom kompletirani, ali mi još uvek nigde nemamo ta imena javno istaknuta. Tamo gde i postoje neka obeležja obično se navodi da su dželati bili neki bezlični “fašisti”, a da su žrtve, isto tako bezlični “rodoljubi”. Moja želja je da i jedne i druge izvučem iz bezimenosti, da generacijama koje dolaze kažemo istinu, kako bi pamtili svoje muečnike-pretke i kako nam se takva sudbina ne bi ponovila. Jevrem Vidić je samo jedan u moru naših mučenika, čovek koji je među prvima odveden od svoje kuće i mislim da je kao takav dobar simbol stradanja svih Sremaca,  kaže nam doktor Stojšić. – Da nije u pitanju Jevrem, već bilo koji drugi Mitrovčanin, ja ne bih imao ništa protiv. Ovo nije ploča sećanja samo za Jevrema Vidića, već za sve Sremce, postradale od ustaške kame i te “nezavisne” hrvatske države.

Artuković

Pošto je tokom 1942. godine postalo jasno da će snabdevanje Nemačke sremskim žitom biti otežano, delegacija Mitrovčana, predvođena dr Petrom Gvozdićem posetila je u Zagrebu Antu Pavelića. Tada je dogovoreno da rad već postojećih prekih pokretnih sudova u Sremu “pojača” Viktor Tomić koji je po specijalnom zadatku stigao najpre u Vukovar, a potom i u Sremsku Mitrovicu. Svoj blagoslov za ono što će se tokom avgusta i septembra te godine u gradu na Savi desiti, dao je i ministar policije NDH Andrija Artuković, a kao ministrov specijalni izaslanik koji je “poslove” nadlgedao u Mitrovicu je otposlat i Eugen-Dido Kvaternik, sin maršala ustaške vojske Slavka Kvaternika.

– Bog je hteo da sudbina Jevrema Vidića postane od prvorazrednog značaja za zadovoljenje pravde. Možda zbog toga i ne grešimo puno kada smo iz mora postradalih izabrali baš njega kao čoveka koji će biti simbol muka Sremaca. Naime, poznato je da su jugoslovenske vlasti nakon rata tražile od Amerike da izruči Andriju Artukovića. Kako po važećim zakonima SAD to nije bilo moguće sve dok se ne pronađe dokument koji okrivljenog direktno tereti za nečiju smrt, Artuković je bio bezbedan. Znajući da je ovaj ustaša odgovoran za ubistva Sremaca, Jevremov sin Brana dao je sve od sebe da pronađe krucijalni dokaz. I kako to obično biva, taj dokaz bio je vezan upravo za njegovog oca, čiju je smrtnu presudu potpisao upravo Artuković, priča nam dr Stojšić.

Pošto je saznao da postoji dokument koji direktno tereti njegovog oca, Radoslav Artuković pokušao je da potkupi Branislava, nudeći mu, u zalog za ćutanje i predaju dokumenata, veliku svotu novca.

– Vidno povređen, Brana mu je rekao da nema nameru da trguje smrću svog oca za život zločinca, nastavlja priču dr Stojšić. – Sve drugo je poznato. Usledilo je suđenje i pravda je, iako je Artuković bio na pragu smrti, ipak kako-tako zadovoljena.

Tako je smrt Jevrema Vidića definitvno dobila svoj viši smisao, ako se tako nešto uopšte sme reći. Ona je postala njegov poslednji dokaz, a on, iako odavno već ne među živima, bio je glavni akter još jedne parnice na kojoj je kao advokat odbrane, svojom žrtvom doprineo konačnoj pobedi pravde.

Potomci

U porodičnoj kući, Vidići su živeli do pedesetih godina prošlog veka. Pošto su Jevremovi sinovi Steva, Branislav i Miodrag stasali za studije, udovica Olga prodaje kuću i sa decom odlazi u Beograd. Stevan upisuje medicinu, radi kao lekar i umire ranije. Branislav završava Stomatologiju, nakon čega odlazi u Novi Sad, gde radi kao asistent na Fakultetu. Nakon jednog naučnog skupa u Francuskoj dobija poziv i odlazi u Švajcarsku. U zemlji Viljema Tela doktorira i odlazi u SAD, gde radi kao univerzitetski profesor, najpre u Sent Luisu, zatim u Vašingtonu, Teksasu i Džordžtaun univerzitetu u Vašingtonu. Smatra se jednim od najvrsnijih svetskih stručnjaka iz oblasti mikrobiologije. Član je SANU i posvećen je očuvanju Srpske kuće na Krfu i predsednik je organizacije “Mi brinemo” koja je pomagala u zbrinjavanju izbeglica. Najmlađi Jevremov i Olgin sin, Miodrag, nakon završetka arhitetkure odlazi u Nemačku, gde izgrađuje karijeru, stiče veliki ugled i bogatstvo.

– Ono što je najvažnije, nisu novac i ugled koji braća Vidić imaju u svetu, već činjenica da su u svim teškim momentima bili uz svoj narod. Grčevito su pomagali Mitrovačku bolnicu, tokom rata su svesrdno pomagali naš narod u Republici Srpskoj i posebno u Republici Srpskoj Krajini, čineći sve što mogu da podupru njegovu borbu protiv istog onog zla koje je progutalo njihovog oca. Stariji Mitrovčani, koji su imali sreću da upoznaju Jevrema Vidića, govorili su da su Brana i Mile isti on. Jednako dobri, čestiti, vredni, pametni, plemeniti i, što je najvažnije, duboko posvećeni svome rodu. To je vrednost koja se danas, čini mi se, najmanje neguje, ili najslabije vidi. Nadam se da će ploča koju planiramo da postavimo u spomen na Jevrema Vidića i druge sremske mučenike, stradalnike od ustaške kame, razgrnuti sve mutne oblake koji su se nad nama nadvili, kako bi konačno shvatili koja je najviša vrednost naših života. Jevrem je znao da život vredi mnogo više od prostog fizičkog bitisanja, naglašava dr Stojšić.

S. Lapčević
Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here