Jovan Dušanić: REFORME ANTE MARKOVIĆA – zabluda koja traje –  

Podelite:

 

Tema NIN-a (br. 3559 od 14.3.2019) posvećena je tridesetogodišnjici reformi Ante Markovića. Uz premijerovu sliku na naslovnoj strani NIN je objavio i nekoliko tematskih tekstova, od kojih i tri njegova bliska saradnika: Veselina Vukotića – najmlađeg ministra u njegovoj vladi, Ljubomira Madžara – člana Veća ekonomskih savetnika u istoj vladi i Vesne Pešić – člana Predsedništva Saveza reformskih snaga za Srbiju.

Sva tri teksta pisana su sa mnogo poštovanja i topline prema liku i delu poslednjeg predsednika vlade SFRJ i oni bi trebalo da doprinesu učvršćivanju povoljne slike koju, sa protokom vremena, sve veći broj građana ima o Anti Markoviću i reformama koje je realizovao.

Decenijama, a naročito posle petooktobarskih promena 2000. godine, ubeđuju nas kako se radi o jednom od najpopularnijih političara svih vremena sa prostora bivše SFRJ, te da je to zaslužio zbog uspešnih ekonomskih reformi koje su doveli do brzog i velikog povećanja životnog standarda građana. Kolega Vukotić piše: „postignuti su brzi i nezaboravni rezultati – plate iz doba Ante Markovića mnogi i danas pamte. Sve je bilo bajno.“ Gospođa Pešić podseća kako se u martu 1989. pojavio „Ante Marković sa svojim ekonomskim reformama koje su bile čudesno uspešne“.

Uzgred napominjem da  je problematična i tvrdnja o popularnosti koju je Ante Marković uživao u narodu. Podsetimo, sa Savezom reformskih snaga  (osnovanim sredinom 1990), na izborima on nije uspeo da osvoji dvocifren procenat glasova ni u jednoj republici SFRJ. Međutim, značajnije od toga je da utvrdimo koliko su bile bajne i čudesno uspešne ekonomske reforme.

Reforme Ante Markovića, kao i reforme u Srbiji posle 2000. godine, zasnivale su se na istim principima. Bazirane su na Vašingtonskom dogovoru (razrađen od strane MMF-a, Svetske banke i administracije SAD) koji se u to vreme pojavio i koji će, nešto kasnije, predstavljati osnovu programa reformi mnogih privreda u tranziciji. Osnovni elementi ovog neoliberalnog programa su: finansijska stabilizacija, liberalizacija privrede i privatizacija preduzeća, a oni se realizuju pomoću tzv. šok-terapije. Bio je to, kako je neko lepo rekao, šok bez terapije.

Ante Marković dolazi na čelo vlade SFRJ 16.3.1989. i u toj godini, dobrim delom i zbog liberalizacije cena (uvedenih sa ciljem eliminisanja cenovnih dispariteta), zemlja je srljala u hiperinflaciju. Mesečni nivo cena se povećavao iz meseca u mesec.  Samo u decembru 1989. mesečni rast iznosio je 45%. Došlo je do utrkivanja cena, plata i deviznog kursa. U takvoj situaciji u decembru 1989. godine donet je Program ekonomskih reformi i mere za njegovu realizaciju (poznat kao Program Ante Markovića).

Osnovne mere predviđene Programom bile su: restriktivna monetarna politika, denominacija dinara brisanjem četiri nule (10.000 starih postaje 1 novi dinar) i fiksiranje kursa dinara prema nemačkoj marki u odnosu 7:1, zamrzavanjem na period od 4 meseca nominalnih plata i cena nekih inputa (energenti, infrastruktura), dalja spoljnotrgovinska i finansijska liberalizacija, privatizacija i sl. Sudbina Programa, u velikoj meri, vezana je za zaustavljanje rasta cena. Smatralo se da je dovoljno zamrznuti cene glavnih inputa, pa da, u uslovima restriktivne monetarne politike i liberalizovanog uvoza, neće doći do rasta ostalih cena koje se slobodno formiraju. Štaviše, očekivalo se da će preduzeća smanjivati cene kako bi obezbedila likvidna sredstva.

Međutim, očekivanja se nisu ostvarila. Cene beleže značajan rast (istina primetno manji nego pre donošenja Programa) što će izazvati povećanje plata koje će (sem na samom početku kad su bile zamrznute) rasti brže od cena. U uslovima kada se to dešava i dalje se istrajava na jednom od ključnih elemenata Programa – fiksnom deviznom kursu, što dovodi do velike realne apresijacija dinara (118% u 1990, te 72% u 1991). Zbog precenjenog kursa dinara dolazi do slabljenja konkurentske sposobnosti domaće privrede, jer izvoz postaje ekonomski neisplativ, a uvoz veoma unosan. Sa liberalizacijom uvoza, domaće tržište biva preplavljeno stranim proizvodima koje apsorbuje sve veća domaća tražnja (skoro isključivo za potrošnom robom) generisana brzim rastom plata.

Roba iz uvoza postaje jeftinija od domaće tako da dolazi do pada proizvodnje jer naši proizvodi cenovno nisu konkurentni, ne samo u izvozu, nego ni na domaćem tržištu. Sve to, uz veliku nelikvidnost privrede zbog restriktivne monetarne politike (kojom se pokušavao obuzdati rast cena), dovodi do jakih recesionih kretanja u privredi (pad proizvodnje i porast nezaposlenosti), pogoršanja spoljnotrgovinskog bilansa, odliva kapitala u inostranstvo i smanjenja deviznih rezervi.

Precenjen kurs dinara kratkoročno je pogodovao građanima (uvozne robe je bilo u izobilju, a plate su se iz meseca u mesec nominalno i realno povećavale – u prvoj godini one su nominalno učetvorostručene, a realno udvostručene), dok je privredna aktivnost sve više malaksavala (za samo godinu i po dana sprovođenja programa Ante Markovića, došlo je do pada industrijske proizvodnje za 25% i rasta nezaposlenosti za 18%, a devizne rezerve su smanjene sa 9,1 milijarde na svega 2,8 milijardi dolara) što je neminovno vodilo ekonomskom krahu.

Projekcije za 1990. godinu se nisu ostvarile: umesto planiranog smanjenja BDP za 2%, pad je bio – 6,5%, inflacija od projektovanih 13% dostigla je 121%, a umesto suficita platnog bilansa od 1,3 milijarde, ostvaren je deficit od 2,36 milijarde dolara.

Zbog političke krize koja je godinama trajala uvećava se haos u zemlji i tadašnji reformatori su to odlično iskoristili za tvrdnju da su ekonomske reforme onemogućene u trenutku kada samo što nam nisu obezbedile toliko obećavani dugoročni ekonomski prosperitet.

U široj javnosti i danas preovladava uverenje da smo imali odličan ekonomski program koji bi nam brzo obezbedio evropski standard da nije došlo do ratnih sukoba. Naravno da politička nestabilnost nije pogodovala ekonomskim reformama, ali bi Program Ante Markovića doživeo neuspeh i da su političke prilike u zemlji bile stabilne. U isto vreme, kada jedni političku krizu uzimaju kao osnovni razlog neuspeha ekonomskih reformi Ante Markovića, drugi tvrde suprotno – da su upravo pogrešne ekonomske reforme dovele do ekonomskog haosa koji je dodatno destabilizovao političku situaciju u zemlji.

Međutim, protekle tri decenije su pokazale da ni jedan program reformi koji je zasnovan na Vašingtonskom dogovoru ne može biti uspešan za zemlju u kojoj se primenjuje. Posle početnih – bajnih i čudesnih – uspeha neminovno dolazi do sloma privreda i napuštanja takvih reformi (o tome sam detaljnije pisao u knjizi: Washington consensus kodifikovani program ekonomskog neokolonijalizma).

SFRJ i Poljska su bile prve evropske zemlje koje su pokušale da ekonomsku tranziciju izvrše reformama koje se zasnivaju na Vašingtonskom dogovoru. Kao savetnika za ekonomske reforme ove zemlje angažuju Džefri Saksa, američkog ekonomistu i profesora sa Harvarda (u njegovom timu bio je i Božidar Đelić). SFRJ dobija Program Ante Markovića, a Poljska Plan Balceroviča (nazvan po njegovom autoru Lešeku Balceroviču, vicepremijeru i ministru finansija Poljske u vladi Tedeuša Mazovjeckog). U obe zemlje posle početnih bajnih i čudesnih uspeha nastupa privredni krah i oba premijera 1991. godine podnose ostavke. Kasnije Poljska napušta dotadašnji kurs i reforme sprovodi po sopstveno razrađenom programu Strategija za Poljsku.

Početkom 1990-ih i druge postsocijalističke države ponavljaju istu grešku ali i, pre ili kasnije, odustaju od programa reformi koje su prihvatile kao i SFRJ i Poljska. Izuzetak je bila Slovenija koja je odmah odbacila program koji su joj (kao i ostalim) predlagali MMF i zapadni savetnici. Srbiji je tek posle petooktobarskih promena 2000. godine suštinski pristupila ekonomskoj tranziciji, što je kašnjenje od jedne decenije u odnosu na druge postsocijalističke države. Takvo kašnjenje bilo je nedostatak, ali je ono – u isto vreme – pružalo šansu da se izbegnu greške, zablude i lutanja kroz koje su prošli drugi.

Nažalost, i pored blagovremenih upozorenja srpskih i ekonomista iz drugih postsocijalističkih zemalja, pa i svetski poznatih ekonomista i nobelovaca, tu šansu nismo znali da iskoristimo i ekonomske reforme smo vršili na isti način kao i većina neuspešnih privreda početkom 90-ih godina prošlog veka. DOS-ova vlada je, kao svoj ekonomski program, zvanično prihvatila  Program radikalnih ekonomskih reformi (takođe baziran na Vašingtonskom dogovoru) koji je uradila grupa od 17 ekonomista (G-17).

Za razliku od reformatora iz vremena Ante Markovića koji su za sopstveni ekonomski neuspeh krivili nestabilnu političku situaciju, DOS-ovi reformatori (2000-2012) su opravdanje nalazili u teškom stanju koji su nasledili iz perioda 1990-ih.  Sada,  kad su ponovo na vlast došli oni iz poslednje decenije HH veka, slušamo tvrdnje da su naši ekonomski problemi posledica neodgovornosti njihovih DOS-ovskih prethodnika koji su upropastili srpsku privredu.

Sve su to samo izgovori, a suština je u pogrešnim programima reformisanja privrede zasnovanim na ekonomskoj teoriji (neoklasična ekonomska misao), politici (Vašingtonski dogovor) i strategiji (neoliberalna šok-terapija), i koji su se, u poslednje tri deceniji, pokazale izuzetno neuspešnim u svim državama gde su primenjivani.

Sav ovaj rašomon oko naših ekonomskih reformi daje za pravo cinicima koji za istoriju, učiteljicu života, kažu kako nas ona uči da mi od nje nismo ništa naučili.

Jovan B. Dušanić, redovni profesor univerziteta u penziji

NIN

 

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here