Јован Марић: ЛЕK ПРОТИВ ДЕПРЕСИЈЕ ЈЕ ДА СЕ ПОПНЕТЕ НА СТО И ИГРАТЕ ИЛИ ЦУНАМИ У МОЗГУ

Поделите:

Kад се људи попну на сто и играју, то се зове фрее цхилд – ослобођено дете. Сви имамо дете у нама које жели да се радује, да се “откачи”… Али велики број људи има закржљали тај део део своје личности и они најчешће страдају кад је у питању празнична депресија

Причамо о увек занимљивој теми – празничној депресији. Професоре, зашто су људи тужни кад су дани срећни?

– Одмах ћу вам одговорити на питање, иако сте у најави рекли да сам сексолог, а ја не волим да се тако најављујем. Понекад кажем ако ме по нечему запамте, изгледа да ће то бити само сексолог. А не да сам био биши директор престижног института за психијатрију, у Хагу вештачио ове наше несрећнике и тако даље. Предпразнично распложење, сви су нешто у куповинама и очекују да се лепо проведу. А велики број људи је сам. Усамљен. Не знам да ли знате, али у Великој Британији планирају да направе Министарство за Усамљеност. Те неке земље које су на друштвеној лествици далеко испред нас имају озбиљан проблем са усамљеношћу. Самоћа и бити сам још увек није усамљеност, али то генерише депресију. Јер кад је човек сам, нема с ким да буде, нема љубавног партнера, породица отишла, то се зове емптy хоме, он седи, гледа у онај телевизор и депресија почиње да се полако увлачи у њега. Ми, као психијатри морамо да водимо рачуна, јер ризик од самоубиства коад наших депресивних болесника нараста. Током празника људи су натемприрани да им буде лепо. Имају велика очекивања, морају да се проведу, сви певају и играју, и има људи, то сад морамо мало да објаснимо, кад се људи попну на сто и играју, то се зове фрее цхилд – ослобођено дете. Сви имамо дете у нама које жели да се радује, да се “откачи”… Али велики број људи има закржљали тај део део своје личности и они најчешће страдају кад је у питању празнична депресија.

Уназад десетак и више година статистике показују да се највећи број суицида дешава око новогодишњих и божићних празника. Да ли људи тада постају свесни своје екомомске лимитације или су оштећенији у емоционалном смислу?

– Рекао бих и једно и друго. Зато што нам је наметнут систем вредности да сте успешни ако имате довољно новца да би купили довољно скупих предмета. То је, нажалост, мерило успешности. Ја сам још пре 20, 30 година говорио да нас меље Његово величанство мистер Долар, па је дошао мистер Евро, па динар је динар увек био… Можда ће доћи и мистер Јуан и ко зна шта. Онда нисте успешни ако не можете да одете на нека егзотична путовања за Нову годину или скијање, ако не можете да платите неки скупљи хотел… Немате одговарајућу тоалету за тако нешто – то посебно важи за жене које више генеришу тај меркантилни фактор… Тај конзумеризам. Ја сам то назвао три пошасти савременог друштва: егоизам, хедонизам и конзумеризам. Ту нарочито жене поентирам пошто врше притисак на партнера да им купи ово или оно, накит и сличне ствари… Дакле, то је једна прича, а друга је емоционална. Емоције су јако битне за човека и ја јако инсистирам на томе да хомо сапиенс треба преформулисати у хомо емоционалис. Није довољна само интелигенција, емоције су оно што чини човека да се осећа испуњеним и срећним. Најјаче су емоције према деци. Сви смо имали неке љубави које су пролазне; трају неко време, лимитиране су, угасе се и нема ништа. Човеку је потребна трајна љубав, а она се обезбеђује само на релацији – родитељи и деца. Свеједно што деца не живе са родитељима – ја волим тамо некога и цео живот ћу га волети – важније је волети него бити вољен… Дакле, партнерске везе су рањиве, раскидају се лако и тако даље… Ту сад имате један диван феномен. Један угоститељ, који има искуства и добру опсервацију, каже: 31. децембра после поноћи, дакле практично већ 1. јануара, ствара се велика гужва у мушком тоалету. Обично је гужва у женском тоалету, јер то мало дуже траје… Али, остала је нека љубавница сама код куће, плаче, а ја овде са женом на дочеку и морам да се јавим да јој честитам Нову годину. И сви ти мушкарци врте телефоне и зову љубавнице, а после жени кажу да је била гужва па су се задржали. Јако занимљиво и говори о томе како су љубавне везе промењиве, нису као што су некада биле, а тек ћемо да видимо шта ће ова генерација која је већ напунила 20 година а одрасла с овим типкањем, нашта ће то да личи…

Нову годину неки доживљавају као почетка новог поглавља у животу, док други то виде као део забаве и прилику да се “огребу” за авантуру. Шта предлажете, стручно, да ли људи треба да се опусте и препусте авантуризму или да можда донесу неку крупну одлуку?

– Више се сам за оно прво, али се потпуно слажем са вама да је све лакше опустити се. Чак имате и ону чувену реченицу да је после поноћи све дозвољено. Радо кажем да је суперего, неки наш суперполицајац и контролор нашег понашања, први после 10, 11 сати увече више не функционише. не каже мудри српски народ да је јутро паметније од вечери. Зато је лакше да неко подлегне неком упорном удварању, то се догађа и то није лоше, то су те пролазне везе. Саветујем вам да један дан у години, често је то Нова година или рођендан, посветите себи и резимирате шта сте до сада урадили и шта још треба да урадите. Понекад треба дозволити земљотресу у глави са цунамијем да вам из темеља промени начин на који сте живели. Ако је резиме такав да нисте успешни, да нисте остварени као родитељ или партнер, као љубавник или на послу, морате да спознате себе. Посветите себи довољно времена. Уосталом мудри Сократ је давно рекао – спознај самога себе.

На који начин људи који немају довољно новца могу у Нову годину да уђу лежерније а ипак обрадују некога и остану достојанствени, поготово мушкарци које се у овом добу конзумеризма изгледа слабије сналазе од жена?

– Да, мислим да се теже сналазе, да трпе већи притисак јер су жене постале пробирљиве и гледају материјални моменат… Живимо у визуелној цивилизацији која глорификује управо то – младост, лепоту и предметни свет. Kао амбасадор, забављао сам се посматрајући у дворишту мужјака птице како прави гнездо. Он се мучи тамо, скупља оне сламчице, а онда дође женка после три дана па уђе, па изађе, па уђе, па изађе… Па размишља да ли је то добро гнездо у којем ће да снесе јаје. Онда му све растури ако закључи да није довољно добро. Значи, женка, по логици ствари, због бриге о потомству, жели да јој партнер обезбеди комфорне услове за подизање њене деце. То је доста важно. Јесте то један притисак, али се може другачије. Ако немате новца за то – пријатељство и љубав. Kао и уважавање потреба другога. Не тих материјалних, него духовних. Неки психолози кажу да је критеријум да ли сте успели у животу ако на рођендан доведете 50, 100 људи којима знате имена… То је успех у животу! Опет да поменем Сократа који каже да је од свег блага најбољи добар и поуздан пријатељ…

Шта је још професор Марић рекао о овој теми погледајте ОВДЕ.

Поменули смо поклоне. Kрај ове године обележава нова књига Жарка Лаушевића у којој залази и у ваш домен, описује своја еротска искуства из затвора. Многи ће купити ову књигу као поклон некоме, а ја спомињем ово зато што сте били вештак на суђењу Лаушевићу и није вас запамтио по добру, па ме занима да ли сте имали увид у књигу и како вам изгледају његове еротске “авантуре” из затвора?

– Нисам прочитао књигу. Нисам чак ни ону прву прочитао у којој каже да сам бољи сексолог него етичар, јер ја сам био председник етичког комитета удружења вештака. и он се жалио нашем комитету да га вештаци нису на најбољи начин вештачили. Дивно је осмислио назив прве књиге “Година прође, дан никако”. Страшно је бити у затвору, ја сам вештачио много затвореника… По мом схватању, затвор треба да буде тежак! И треба да буде казна. То је превенција да неко не чини кривична дела. Kао професор психијатрије на Правном факултету, знам јако добро затворску атмосферу. Зато се каже: није тешка робија, тешки су робијаши. Дакле, затвор мора да буде неугодан јер прилика ствара лопова… Наравно, алкохол је био исто проблематичан кад већ причамо о Жарку. Да не причам сад о његовој алкохолемији тог критичног тренутка…

Шта је још професор Марић рекао о овој теми погледајте ОВДЕ.

Kако ви као професор у пензији дочекујете празнике?

– Нисам типичан пензионер, јер имам много некаквих активности. Богу хавла још увек људи траже разговор са мном, савет… Често сам у медијима, јер у кодексу здравствених радника пише да је лекар дужан да спроводи здравствено просвећивање. Пишем и неке књиге, као пензионер, моје две најновије књиге се зову “Kако сачувати живце” и “Мушкарац наспрам жене” – гле чуда, у 69 поглавља сам описао разлике мушког и женског мозга, разлике у понашању и сексуалитету. Што се тиче дочека Нове године, мој живот је компликован, нисам за имитацију по том питању – дакле, три брака, три развода, три детета са три различите жене, све је бројка три. Иначе та бројка је симбол мушкости по Фројду. Зашто? Зато што мушке гениталије анатомски из три дела. Онда се обично шали па кажем: једно је прст, друго је језик, а шта беше оно треће? Али, моја најновија књига се још увек пише и зове се “Аутобиографија” – последње поглавље, односно задње, нисам написао, јер још има догодовштина у мом животу.

 

Espreso

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here