Јована Глигоријевић: Зашто се нисам убила

Поделите:

Некако ми је успело да се излечим од смртоносне болести. Од болести која ће, према проценама Светске здравствене организације за мање од две године бити најчешћи узрок смрти код жена, а други по реду у укупној популацији. Говорим о депресији.

Да сам се убила, сви би причали да сам била енергична и имала планове за будућност. Били би шокирани и изненађени, тврдили би да ништа није указивало на то. Поједини из моје околине би чак рекли да сам увек била насмејана. За неколицину сам уверена да би паранојисали како сам заправо убијена, а све је намештено да личи на самоубиство. Можда грешим, можда не би било тако, али никада нећу сазнати из простог разлога – нисам се убила.

Нисам се убила јер сам била врхунски преварант. Толико сам вешто скривала од других како се осећам, све док нисам остала без снаге да се претварам.

Нисам се убила и зато што сам пре своје депресије имала прилику да видим туђу. Јер сам знала шта је и да може да се излечи. Чак и кад сам имала осећај да је немогуће и да никад неће проћи, терала сам себе да мислим на две излечене особе које познајем. Kад ми се чинило да ми је шанса за излечење равна чуду, присећала сам се да знам за два чуда.

Нисам се убила, јер сам оног тренутка кад сам себи признала да сам болесна, признала и другима око себе. Преживела сам јер сам имала среће – људи око мене нису игнорисали оно што сам причала и како сам се понашала. Нису ми говорили да знају како је, нису живели у заблуди да је депресија исто што и тешка туга. Моја депресија се никад није манифестовала кроз тугу. Растуживале су ме ситуације које би растужиле и здраву особу. Мене је депресија терала у страх, очај и разне друге емоције које се не могу описати једном речју. Нисам се убила јер су ми најближи понављали да ме воле онда кад сам ја себе највише мрзела. Нисам се убила јер је мој пријатељ, а тадашњи цимер, знао да то што се свађам са њим и дивљам због глупости – нисам ја. Знао је да је то болест и није дигао руке од мене.

Нисам се убила јер у време моје депресије медији нису писали о самоубиствима овако како данас пишу. Да јесу, њихови клик бајт наслови би ме сигурно гурнули са врха солитера у ком сам живела. Нисам се убила и јер у време кад ми је било најгоре нисам имала Твитер, место где људи са 30 и кусур хиљада пратилаца пишу како је депресија изговор безвредним људским бићима, а не болест. И за то добијају стотине лајкова.

Да сам се убила, оставила бих поруку од само три речи: “Не могу више.” Депресивни људи се не убијају зато што не желе да живе. Убијају се јер не виде други начин да престану да се осећају тако. Питаћете се: како? Искуство депресије није препричљиво. Може се дочарати само метафорама, никад до краја прецизним, метафорама које ће потпуно разумети само они који су такође депресивни. Замислите да особи која нема рецепторе за физичку бол треба да опишете како је кад прикљештите прст. Немогуће.

Kад све саберем, жива сам само зато што сам имала среће. Такорећи, случајно. Међутим, излечење не мора да зависи од среће. Гледајте људе око себе, пробајте да видите свет онако како га они виде. Не отписујте љутите жене као “хистеричне кучке”, не осуђујте девојке које живе за изласке као “подивљале дроље”, не одустајте од пријатеља који вас стоти пут испаљују у последњем тренутку иако сте одавно договорили виђање. Не судите према себи и ономе што ви мислите да је исправно, већ размислите зашто се та особа понаша тако како се понаша. Ако вам неко каже да њему никада више неће бити добро, подсетите га на време кад му јесте било добро, па је прошло. Гађајте га логиком: реците му да ће и ово лоше проћи, као што је прошло и добро. Ако вам каже да сопствену будућност види искључиво као црну, скрените му пажњу да није видовит. Питајте да ли је предвидео да ће се осећати тако грозно, па кад каже да није, реците му да онда нема појма шта га чека у будућности. Пошаљите му понеки линк са искуствима излечених, понудите се да кренете са њом или њим на тај први, најстрашнији преглед код психијатра. Чувајте му страх, ако се плаши да ће у чекаоници срести неког кога познаје, обећајте да ћете рећи да сте ви тај који иде на преглед, а да вам он прави друштво. Довијајте се како знате, јер тако спасавате нечији живот и то не било чији. Спасавате неког свог.

Ја сам жива. Врло лако сам могла да не будем. Жива сам јер је имао ко да ми добаци појас за спасавање кад сам се давила. Целој тој армији породице, пријатеља, па и случајних познаника немам како да захвалим. Али могу да ширим даље и да понудим своје искуство, ако може некоме да буде сламка спаса.
Време

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here