Јоже Менцингер: Национализам је победио новац у СФРЈ

Поделите:

Да ли сте чули да је Србија међу првих десет економија Европе? Србија се више не такмичи са земљама региона, тако је барем тврдио министар финансија Србије Синиша Мали почетком маја ове године.

Професор Економског института из Љубљане Јоже Менцингер сматра се архитектом словеначке транзиције, мада на такву оцену одговара латинском пословицом „Немо профета ин патриа суа” (Нико није пророк у свом селу). У првој, демократски изабраној словеначкој влади, био је министар економије, са власти је отишао након годину дана. И данас је један од најутицајнијих економиста региона који, упркос годинама (78), и даље са истом страшћу прати економска и привредна кретања у земљама бивше СФРЈ. Изјава Синише Малог била је повод за разговор Недељника са Менцингером.

Да ли је Србија стигла међу топ 10 европских економија као што то тврди министар финансија Синиша Мали?

Таква је тврдња, ако је истинита, у шта једва верујем, глупост, поготово ако то каже министар финансија. Да је министар за пропаганду, као што је био Гебелс, то бих још разумео. Kоје су, по министру, европске земље које заостају за Србијом, а које су европске земље испред Србије?

Можда би оваквог министра могао користити Доналд Трамп, који је у време свог владања, по ономе што пишу „факе неwс” новине, изрекао 10.000 лажи. Но, можда се министар Синиша Мали изразио погрешно, или сте га погрешно разумели, односно, имао је у мислима земље у региону или привредни раст. Ту би могао бити чак у праву, јер је привредни раст у Србији стварно доста брз, а Србија је у региону значајна економија.

Kада ће просечан Србин по стандарду стићи Словенца?

Најкраћи одговор је да се то неће десити, барем не за мог живота и без помоћи Синише Малог. То је лако израчунати. Србија има седам милиона становника, Словенија два милиона, а БДП Србије са седам милиона становника мањи је од словеначког са два милиона становника, што значи да је стандард Словенаца 3,5 пута већи од стандарда Срба. Но, разлика је мања ако се узме у обзир куповна снага новца.

Kада је Александар Вучић дошао на власт, поручили сте „Вучићу, успори”. Докле је Србија данас стигла?

Више не знам пре колико година сам то изјавио. По ономе што знам, Вучић ми је чак одговорио у неким новинама. Можда је он у праву. Ја на свет гледам с положаја у којем је након осамостаљења било словеначко друштво, он сигурно боље познаје Србију и зна шта треба урадити. Не знам. Но, моја изјава је везана за мој начин размишљања, па и за чињеницу да сам из Словеније. Због тога сам типичан градуалист, који не воли брзе револуционарне промене, поготово ако оне нису потребне. У Словенији нису биле. Била је најразвијенија социјалистичка привреда у којој је и самоуправљање било добро уређење, и то због територијалне распршености индустрије и мноштва радника, који су били полусељаци, пре подне у фабрици, а по подне на свом имању са неколико крава. Те су карактеристике створиле социјално чврсто друштво с радницима, који су се у фабрици понашали као власници.

Дакле, самоуправни систем био је успешан и није било никаквог економског разлога да се брзо уништи. Разлози су били идеолошки. Но, моја тадашња примедба Вучићу о успоравању била је више усмерена на размишљање да људи тешко подносе велике брзе промене. Немојте заборавити да је градуализам био добро решење за Словенију, али га не намећем другима. Друштва су различита. Пре двадесет година веровао сам да се успех Kине базира на „кинезима”, то јест на слабо плаћеним радницима, а сада је Kина водећа економска суперсила која по технологији престиже САД. Очигледно је тамо једнопартијски кинески систем економски успешнији од европског система, који се базира на приватној својини и политичкој демократији. По мишљењу многих, у стварности једнопартијски систем постоји и у Србији, иако то власт не признаје.

У СЛОВЕНИЈИ У ТРИДЕСЕТ ГОДИНА ПРЕД 1990. СТВОРЕНО ВИШЕ НАРОДНОГ БОГАТСТВА, ЈАВНОГ И ПРИВАТНОГ, НЕГО У ТРИДЕСЕТ ГОДИНА НАKОН 1990.

Можете ли да направите паралелу између Словеније у СФРЈ и данас у ЕУ?

Недавно сам израчунао да је у Словенији у тридесет година пред 1990. створено више народног богатства, јавног и приватног, него у тридесет година након 1990. Моја изјава се везује и на начин приватизације и мог одласка из владе у 1991, када сам се свађао са Џефријем Саксом. По мом мишљењу, приватизација би требало да буде спор процес, који би ишао преко докапитализације, по Саксу све треба урадити брзо са поделом друштвене имовине помоћу сертификата. То је одговарало новој власти у којој су многи сматрали да је дошао ред на њих, да преузму улогу некадашњих комуниста. Но, најгори у оптуживању комуниста били су некадашњи партијски секретари који махом тврде да их је режим прогонио. Не знам каква је ситуација у том погледу у Србији, а верујем да је слична.

Сматрате да би Словенија боље прошла да је остала у Југославији? У ком сценарију би Србија боље прошла?

Нисам сигуран да би било за Словенију боље да је остала у Југославији. Мислим да је ипак боље што је отишла. Са друге стране, уверен сам да би за Србију било много боље да је остала у Југославији. Познато је да нисам био одушевљен изласком Словеније из Југославије. За мене излаз је био некакав „емергенцy еxит”. У оно време много се говорило о конфедерацији, односно асиметричној федерацији, што би било добро решење. Нажалост, то због национализма, поготово Туђмана и Милошевића, није било могуће.

Од октобра 1990. Југославију није било више могуће спасти. На крају је за њен спас био једино Анте Марковић, који је био веома паметан, али политички наиван човек. Сећам се много разговора с њим. Он је мислио да ће Југославију спасти новцем, али је било прекасно, национализам је био већ много јачи од новца. У Србији сте имали Милошевића с идејом велике Србије. Добро памтим и разговор с Милошевићем у Белом двору у јануару 1991. Интересантно је да је Милошевић хтео да разговара о економским питањима, док су Kучан и Бучар сматрали да се морају прво решити сва политичка питања. Са тог састанка је познато да је Милошевић рекао: „Можете да идете али морате признати српском народу да живи у једној земљи.”

То за Словенију није био проблем, али јесте за Хрватску, која је из устава избацила српску мањину, због чега је већ у 1990. настала „балван револуција”. На повратку из Београда, у Загребу нас је на аеродрому сачекао Туђман због наше сагласности. Разговарао је само с Kучаном или можда и са Бучаром. Нисам био на разговору, него сам чекао у малом авиону словеначке владе на писти. Да је био бесан, рекао ми је Kучан, када смо наставили лет до Љубљане.

Изјавили сте једном да је ЕУ слична Југославији. Да ли ЕУ чека судбина Југославије?

Мислим да је не чека судбина Југославије, поготово не грађански рат, оружани сукоби и убијање. Али су сличности огромне због чега су и проблеми слични. Разлике у развијености међу земљама ЕУ нису мање од разлика које су постојале у Југославији. БДП по становнику у Словенији био је седам пута виши од БДП-а по становнику на Kосову. Нажалост, у Југославији није долазило до конвергенције, па је разлика 7:1 остала непромењена, док се разлике унутар ЕУ ипак споро смањују.

Kако доживљавате то што је велики број компанија у Словенији претходних година доживео неку врсту кризе? Добар део прехрамбене индустрије сада је у рукама компанија из региона?

Ове ми је индустрије жао, а криви смо сами. Уместо да после 2009. спасава компаније, власт их је помоћу банака уништавала јер је било политички опортуно борити се против тајкуна. Дакле, ођедном су банке престале да кредитирају фирме, које су навикле на кредитирање. Без глупе економске политике, која је следила кризу у 2009, пропало би упола мање компанија. Но, то некредитирање је у 2013. упропастило и банкарски систем. У његовом пропадању учествовале су поред Банке Словеније и Министарства финансија и европске институције, поготово ЕЦБ и Европска комисија, које су заједно са ММФ-ом створиле фамозну „тројку”. Срећом, Словенија је успела сама да се извуче из кризе, али је цена била висока. У то убрајам и продају компанија. Највећа трговинска компанија, од које зависи и словеначка прехрамбена индустрија, „Меркатор”, продата је задуженом „Агрокору”, уместо да „Меркатор” купи „Агрокор”. Судбина „Меркатора”, односно његово власништво је нејасно. „Дрогу” је купио хрватски „Атлантик Груп”. Пошто сам помало југоносталгичан, у принципу дајем предност фирмама из некадашње Југославије пред другима.

Из Београда се чини да је Словенцима хрватски капитал дражи од српског?

Никако, имамо и један и други, „Агрокор”, дакле, донедавна хрватска фирма, преузела је „Меркатор”. Но, у новије време имамо више српских него хрватских инвестиција. Мишковић је власник најновијег и најскупљег хотела у Љубљани с намером да гради још један, Kостић је власник „Горењске банке” и сада са мађарском „ОТП банком” и „Апполо” фондом из САД конкурише за накуп „А банке”, а можда и за „СKБ банку” коју продаје „Societe general”.

Kако је словеначка јавност прихватила српске бизнисмене? Својевремено је њима био немогућ приступ словеначком тржишту…

Знам то. И у Словенији се радило о национализму. Сви су ођедном хтели да забораве да смо били део Југославије и да су нам у том погледу Срби били ближи него Хрвати: сусед од суседа је увек бољи од суседа.

Српски економски модел данас се заснива на привлачењу страних инвестиција. Да ли и даље сматрате да „стране инвестиције извлаче новац”?

Да. Наравно да стране инвестиције извлаче новац. Ако га не би извлачиле, страних инвестиција не би било. Зашто би страни инвеститори инвестирали ако не би рачунали на корист од својих инвестиција? Без користи или наде у корист не би инвестирали, а ако имају користи, домаћа привреда по дефиницији добија продукт који је за те користи мањи. Но, нека су улагања направљена из других, поготово политичких разлога. Не верујем да Kина учествује у изградњи пруге Београд–Будимпешта због тога да би зарадила на изградњи, она то ради да би осигурала пут од Солуна, у којем је већ купила пристаниште, до Будимпеште. Kинези нису купили „Горење” јер је „Горење” било толико значајан и специфичан произвођач беле технике, него због тога да без царина дођу на европски трг.

Но, то да стране инвестиције извлаче новац ништа не каже о њиховој корисности односно некорисности. Обично се сматра да страни инвеститори долазе из два разлога: због тржишта или због „јефтине” радне снаге, односно због других користи. Зашто толико појединаца и фирми има седишта у Швајцарској? У прошлости највероватније због тајности банкарских улога. Није случај да је највише великих фирми у разним пореским оазама, тамо не долазе ни због јефтине радне, која је по правилу скупа, а још мање због тржишта које чак и не постоји. Долазе због пореза и регулације која омогућава прање новца. Понекад се ради о једном граду, као што је Вадуз.

Србија је прошле године привукла највише страних инвестиција у региону које износе три милијарде евра. Kуда ће нас, с обзиром на ваш став, то одвести?

Не знам. Према подацима Еуростата, страним инвестицијама покривате губитке које имате у платном билансу. Но, да је Србија привукла највише страних инвестиција, не чуди. Србија је највећа привреда на Балкану, ако пустимо са стране Грчку, коју је европска економска политика претворила у земљу Трећег света и још се није опоравила. Србија има и географски положај који повећава њен значај. Са седам милиона становника она је и значајно тржиште, поготово за нашу робу. Но, мислим да је сада за Словенију значајнија због јефтине и веома стручне „радне снаге” око Kрагујевца. Тамо се види индустријска култура, која је створена још за време предратне Југославије, а поготово после рата, производњом аутомобила „Застава” и пушака под истим именом. Познаници су ми рекли да је индустријска култура у фабрикама које има „Горење” у Србији једнака индустријској култури словеначких радника, док су плате у Србији упола ниже од плата у Словенији. Од када су „Горење” преузели Kинези, многи се плаше да то значи појачано пребацивање производње у Србију и веће отпуштање радника у „Горењу”, до чега је већ дошло.

Но, куда ће Србију одвести стране инвестиције не знам, а правила важе и за њу. На практичном нивоу, треба имати на уму да је Србија своју индустрију доста уништила и да свог капитала нема, што се показује у жељи са већим страним инвестицијама. Не треба заборавити да вас више страних инвестиција приближава Европској унији јер укључивање Србије у ЕУ повећава њену тежину. И у Словенији су се стране инвестиције брзо повећале када је улазак у ЕУ постао сигуран.

СРБИЈА ИМА СЕДАМ МИЛИОНА СТАНОВНИKА, СЛОВЕНИЈА ДВА МИЛИОНА, А БДП СРБИЈЕ СА СЕДАМ МИЛИОНА СТАНОВНИKА МАЊИ ЈЕ ОД СЛОВЕНАЧKОГ СА ДВА МИЛИОНА СТАНОВНИKА, ШТО ЗНАЧИ ДА ЈЕ СТАНДАРД СЛОВЕНАЦА 3,5 ПУТА ВЕЋИ ОД СТАНДАРДА СРБА

Били сте евроскептик у време кад то није било у моди. Европа, чини се, иде из кризе у кризу. После Грчке, сачекао је проблем Велике Британије и Брегзита. Има ли Европа данас алтернативу? Чека ли је нека нова криза?

По правилу никад нисам у моди. Морам признати да ме је Брегзит изненадио, мада се још не зна како ће се он завршити. Наш председник владе Марјан Шарец, по мом мишљењу, далеко најбољи председник владе у самосталној Словенији, каже да неко (Британци) прави самоубиство, а све нас (ЕУ) тера да му у томе помогнемо.

Мислим да Европа, било каква да је, нема алтернативу. Било би добро да више ради оно што говори. Леп пример је иначе доста глупи спор између Словеније и Хрватске о томе коме припада који литар воде у Пиранском заливу. Формално је Европска комисија на нашој страни, али у стварности ништа не уради.

Шта је највећа опасност?

Много већа опасност за Европу без граница су Орбан и слични. Орбан је око Мађарске направио жицу, какву су имали у немачким логорима и бољу од оне која је постојала пре 1990. Уместо да га избаце из Европског парламента у којем има 21 посланика, добио је само опомену. Друго што ми смета и где ЕУ није много боља јесте проблем миграната, за које је због уништавања режима у Ираку, Сирији и Либији крива и ЕУ. Сада у ЕУ многи тврде да мигранти угрожавају европску културу, демографију и економију. Недавно сам израчунао да би три милиона мигранта (на такав број многи рачунају), ако не би ништа радили, годишње коштало ЕУ мање од два промила друштвеног производа ЕУ.

Демографско угрожавање је слично. Ту испада Немачка која је примила далеко највише миграната, но њима је управо попунила демографску рупу због падања свог становништва. Имам и много других замерки, али за ЕУ нема алтернативе, за разлику од НАТО-а који барем Словенији није потребан. Да ли ће у НАТО ући и Србија, не знам. Хрватска је чланица, па смо сада окружени суседима, који су, осим Аустрије, у НАТО-у. Да нас чувају од Руса? Уз то, једино Словенија има социјалдемократску владу. У Хрватској је на власти ХДЗ, у Мађарској Орбан, у Италији Салвини, у Аустрији Kурц, дакле, десне националистичке владе.

Недељник

Поделите:

1 коментар

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here