Jože Mencinger: Nacionalizam je pobedio novac u SFRJ

Podelite:

Da li ste čuli da je Srbija među prvih deset ekonomija Evrope? Srbija se više ne takmiči sa zemljama regiona, tako je barem tvrdio ministar finansija Srbije Siniša Mali početkom maja ove godine.

Profesor Ekonomskog instituta iz Ljubljane Jože Mencinger smatra se arhitektom slovenačke tranzicije, mada na takvu ocenu odgovara latinskom poslovicom „Nemo profeta in patria sua” (Niko nije prorok u svom selu). U prvoj, demokratski izabranoj slovenačkoj vladi, bio je ministar ekonomije, sa vlasti je otišao nakon godinu dana. I danas je jedan od najuticajnijih ekonomista regiona koji, uprkos godinama (78), i dalje sa istom strašću prati ekonomska i privredna kretanja u zemljama bivše SFRJ. Izjava Siniše Malog bila je povod za razgovor Nedeljnika sa Mencingerom.

Da li je Srbija stigla među top 10 evropskih ekonomija kao što to tvrdi ministar finansija Siniša Mali?

Takva je tvrdnja, ako je istinita, u šta jedva verujem, glupost, pogotovo ako to kaže ministar finansija. Da je ministar za propagandu, kao što je bio Gebels, to bih još razumeo. Koje su, po ministru, evropske zemlje koje zaostaju za Srbijom, a koje su evropske zemlje ispred Srbije?

Možda bi ovakvog ministra mogao koristiti Donald Tramp, koji je u vreme svog vladanja, po onome što pišu „fake news” novine, izrekao 10.000 laži. No, možda se ministar Siniša Mali izrazio pogrešno, ili ste ga pogrešno razumeli, odnosno, imao je u mislima zemlje u regionu ili privredni rast. Tu bi mogao biti čak u pravu, jer je privredni rast u Srbiji stvarno dosta brz, a Srbija je u regionu značajna ekonomija.

Kada će prosečan Srbin po standardu stići Slovenca?

Najkraći odgovor je da se to neće desiti, barem ne za mog života i bez pomoći Siniše Malog. To je lako izračunati. Srbija ima sedam miliona stanovnika, Slovenija dva miliona, a BDP Srbije sa sedam miliona stanovnika manji je od slovenačkog sa dva miliona stanovnika, što znači da je standard Slovenaca 3,5 puta veći od standarda Srba. No, razlika je manja ako se uzme u obzir kupovna snaga novca.

Kada je Aleksandar Vučić došao na vlast, poručili ste „Vučiću, uspori”. Dokle je Srbija danas stigla?

Više ne znam pre koliko godina sam to izjavio. Po onome što znam, Vučić mi je čak odgovorio u nekim novinama. Možda je on u pravu. Ja na svet gledam s položaja u kojem je nakon osamostaljenja bilo slovenačko društvo, on sigurno bolje poznaje Srbiju i zna šta treba uraditi. Ne znam. No, moja izjava je vezana za moj način razmišljanja, pa i za činjenicu da sam iz Slovenije. Zbog toga sam tipičan gradualist, koji ne voli brze revolucionarne promene, pogotovo ako one nisu potrebne. U Sloveniji nisu bile. Bila je najrazvijenija socijalistička privreda u kojoj je i samoupravljanje bilo dobro uređenje, i to zbog teritorijalne raspršenosti industrije i mnoštva radnika, koji su bili poluseljaci, pre podne u fabrici, a po podne na svom imanju sa nekoliko krava. Te su karakteristike stvorile socijalno čvrsto društvo s radnicima, koji su se u fabrici ponašali kao vlasnici.

Dakle, samoupravni sistem bio je uspešan i nije bilo nikakvog ekonomskog razloga da se brzo uništi. Razlozi su bili ideološki. No, moja tadašnja primedba Vučiću o usporavanju bila je više usmerena na razmišljanje da ljudi teško podnose velike brze promene. Nemojte zaboraviti da je gradualizam bio dobro rešenje za Sloveniju, ali ga ne namećem drugima. Društva su različita. Pre dvadeset godina verovao sam da se uspeh Kine bazira na „kinezima”, to jest na slabo plaćenim radnicima, a sada je Kina vodeća ekonomska supersila koja po tehnologiji prestiže SAD. Očigledno je tamo jednopartijski kineski sistem ekonomski uspešniji od evropskog sistema, koji se bazira na privatnoj svojini i političkoj demokratiji. Po mišljenju mnogih, u stvarnosti jednopartijski sistem postoji i u Srbiji, iako to vlast ne priznaje.

U SLOVENIJI U TRIDESET GODINA PRED 1990. STVORENO VIŠE NARODNOG BOGATSTVA, JAVNOG I PRIVATNOG, NEGO U TRIDESET GODINA NAKON 1990.

Možete li da napravite paralelu između Slovenije u SFRJ i danas u EU?

Nedavno sam izračunao da je u Sloveniji u trideset godina pred 1990. stvoreno više narodnog bogatstva, javnog i privatnog, nego u trideset godina nakon 1990. Moja izjava se vezuje i na način privatizacije i mog odlaska iz vlade u 1991, kada sam se svađao sa Džefrijem Saksom. Po mom mišljenju, privatizacija bi trebalo da bude spor proces, koji bi išao preko dokapitalizacije, po Saksu sve treba uraditi brzo sa podelom društvene imovine pomoću sertifikata. To je odgovaralo novoj vlasti u kojoj su mnogi smatrali da je došao red na njih, da preuzmu ulogu nekadašnjih komunista. No, najgori u optuživanju komunista bili su nekadašnji partijski sekretari koji mahom tvrde da ih je režim progonio. Ne znam kakva je situacija u tom pogledu u Srbiji, a verujem da je slična.

Smatrate da bi Slovenija bolje prošla da je ostala u Jugoslaviji? U kom scenariju bi Srbija bolje prošla?

Nisam siguran da bi bilo za Sloveniju bolje da je ostala u Jugoslaviji. Mislim da je ipak bolje što je otišla. Sa druge strane, uveren sam da bi za Srbiju bilo mnogo bolje da je ostala u Jugoslaviji. Poznato je da nisam bio oduševljen izlaskom Slovenije iz Jugoslavije. Za mene izlaz je bio nekakav „emergency exit”. U ono vreme mnogo se govorilo o konfederaciji, odnosno asimetričnoj federaciji, što bi bilo dobro rešenje. Nažalost, to zbog nacionalizma, pogotovo Tuđmana i Miloševića, nije bilo moguće.

Od oktobra 1990. Jugoslaviju nije bilo više moguće spasti. Na kraju je za njen spas bio jedino Ante Marković, koji je bio veoma pametan, ali politički naivan čovek. Sećam se mnogo razgovora s njim. On je mislio da će Jugoslaviju spasti novcem, ali je bilo prekasno, nacionalizam je bio već mnogo jači od novca. U Srbiji ste imali Miloševića s idejom velike Srbije. Dobro pamtim i razgovor s Miloševićem u Belom dvoru u januaru 1991. Interesantno je da je Milošević hteo da razgovara o ekonomskim pitanjima, dok su Kučan i Bučar smatrali da se moraju prvo rešiti sva politička pitanja. Sa tog sastanka je poznato da je Milošević rekao: „Možete da idete ali morate priznati srpskom narodu da živi u jednoj zemlji.”

To za Sloveniju nije bio problem, ali jeste za Hrvatsku, koja je iz ustava izbacila srpsku manjinu, zbog čega je već u 1990. nastala „balvan revolucija”. Na povratku iz Beograda, u Zagrebu nas je na aerodromu sačekao Tuđman zbog naše saglasnosti. Razgovarao je samo s Kučanom ili možda i sa Bučarom. Nisam bio na razgovoru, nego sam čekao u malom avionu slovenačke vlade na pisti. Da je bio besan, rekao mi je Kučan, kada smo nastavili let do Ljubljane.

Izjavili ste jednom da je EU slična Jugoslaviji. Da li EU čeka sudbina Jugoslavije?

Mislim da je ne čeka sudbina Jugoslavije, pogotovo ne građanski rat, oružani sukobi i ubijanje. Ali su sličnosti ogromne zbog čega su i problemi slični. Razlike u razvijenosti među zemljama EU nisu manje od razlika koje su postojale u Jugoslaviji. BDP po stanovniku u Sloveniji bio je sedam puta viši od BDP-a po stanovniku na Kosovu. Nažalost, u Jugoslaviji nije dolazilo do konvergencije, pa je razlika 7:1 ostala nepromenjena, dok se razlike unutar EU ipak sporo smanjuju.

Kako doživljavate to što je veliki broj kompanija u Sloveniji prethodnih godina doživeo neku vrstu krize? Dobar deo prehrambene industrije sada je u rukama kompanija iz regiona?

Ove mi je industrije žao, a krivi smo sami. Umesto da posle 2009. spasava kompanije, vlast ih je pomoću banaka uništavala jer je bilo politički oportuno boriti se protiv tajkuna. Dakle, ođednom su banke prestale da kreditiraju firme, koje su navikle na kreditiranje. Bez glupe ekonomske politike, koja je sledila krizu u 2009, propalo bi upola manje kompanija. No, to nekreditiranje je u 2013. upropastilo i bankarski sistem. U njegovom propadanju učestvovale su pored Banke Slovenije i Ministarstva finansija i evropske institucije, pogotovo ECB i Evropska komisija, koje su zajedno sa MMF-om stvorile famoznu „trojku”. Srećom, Slovenija je uspela sama da se izvuče iz krize, ali je cena bila visoka. U to ubrajam i prodaju kompanija. Najveća trgovinska kompanija, od koje zavisi i slovenačka prehrambena industrija, „Merkator”, prodata je zaduženom „Agrokoru”, umesto da „Merkator” kupi „Agrokor”. Sudbina „Merkatora”, odnosno njegovo vlasništvo je nejasno. „Drogu” je kupio hrvatski „Atlantik Grup”. Pošto sam pomalo jugonostalgičan, u principu dajem prednost firmama iz nekadašnje Jugoslavije pred drugima.

Iz Beograda se čini da je Slovencima hrvatski kapital draži od srpskog?

Nikako, imamo i jedan i drugi, „Agrokor”, dakle, donedavna hrvatska firma, preuzela je „Merkator”. No, u novije vreme imamo više srpskih nego hrvatskih investicija. Mišković je vlasnik najnovijeg i najskupljeg hotela u Ljubljani s namerom da gradi još jedan, Kostić je vlasnik „Gorenjske banke” i sada sa mađarskom „OTP bankom” i „Appolo” fondom iz SAD konkuriše za nakup „A banke”, a možda i za „SKB banku” koju prodaje „Societe general”.

Kako je slovenačka javnost prihvatila srpske biznismene? Svojevremeno je njima bio nemoguć pristup slovenačkom tržištu…

Znam to. I u Sloveniji se radilo o nacionalizmu. Svi su ođednom hteli da zaborave da smo bili deo Jugoslavije i da su nam u tom pogledu Srbi bili bliži nego Hrvati: sused od suseda je uvek bolji od suseda.

Srpski ekonomski model danas se zasniva na privlačenju stranih investicija. Da li i dalje smatrate da „strane investicije izvlače novac”?

Da. Naravno da strane investicije izvlače novac. Ako ga ne bi izvlačile, stranih investicija ne bi bilo. Zašto bi strani investitori investirali ako ne bi računali na korist od svojih investicija? Bez koristi ili nade u korist ne bi investirali, a ako imaju koristi, domaća privreda po definiciji dobija produkt koji je za te koristi manji. No, neka su ulaganja napravljena iz drugih, pogotovo političkih razloga. Ne verujem da Kina učestvuje u izgradnji pruge Beograd–Budimpešta zbog toga da bi zaradila na izgradnji, ona to radi da bi osigurala put od Soluna, u kojem je već kupila pristanište, do Budimpešte. Kinezi nisu kupili „Gorenje” jer je „Gorenje” bilo toliko značajan i specifičan proizvođač bele tehnike, nego zbog toga da bez carina dođu na evropski trg.

No, to da strane investicije izvlače novac ništa ne kaže o njihovoj korisnosti odnosno nekorisnosti. Obično se smatra da strani investitori dolaze iz dva razloga: zbog tržišta ili zbog „jeftine” radne snage, odnosno zbog drugih koristi. Zašto toliko pojedinaca i firmi ima sedišta u Švajcarskoj? U prošlosti najverovatnije zbog tajnosti bankarskih uloga. Nije slučaj da je najviše velikih firmi u raznim poreskim oazama, tamo ne dolaze ni zbog jeftine radne, koja je po pravilu skupa, a još manje zbog tržišta koje čak i ne postoji. Dolaze zbog poreza i regulacije koja omogućava pranje novca. Ponekad se radi o jednom gradu, kao što je Vaduz.

Srbija je prošle godine privukla najviše stranih investicija u regionu koje iznose tri milijarde evra. Kuda će nas, s obzirom na vaš stav, to odvesti?

Ne znam. Prema podacima Eurostata, stranim investicijama pokrivate gubitke koje imate u platnom bilansu. No, da je Srbija privukla najviše stranih investicija, ne čudi. Srbija je najveća privreda na Balkanu, ako pustimo sa strane Grčku, koju je evropska ekonomska politika pretvorila u zemlju Trećeg sveta i još se nije oporavila. Srbija ima i geografski položaj koji povećava njen značaj. Sa sedam miliona stanovnika ona je i značajno tržište, pogotovo za našu robu. No, mislim da je sada za Sloveniju značajnija zbog jeftine i veoma stručne „radne snage” oko Kragujevca. Tamo se vidi industrijska kultura, koja je stvorena još za vreme predratne Jugoslavije, a pogotovo posle rata, proizvodnjom automobila „Zastava” i pušaka pod istim imenom. Poznanici su mi rekli da je industrijska kultura u fabrikama koje ima „Gorenje” u Srbiji jednaka industrijskoj kulturi slovenačkih radnika, dok su plate u Srbiji upola niže od plata u Sloveniji. Od kada su „Gorenje” preuzeli Kinezi, mnogi se plaše da to znači pojačano prebacivanje proizvodnje u Srbiju i veće otpuštanje radnika u „Gorenju”, do čega je već došlo.

No, kuda će Srbiju odvesti strane investicije ne znam, a pravila važe i za nju. Na praktičnom nivou, treba imati na umu da je Srbija svoju industriju dosta uništila i da svog kapitala nema, što se pokazuje u želji sa većim stranim investicijama. Ne treba zaboraviti da vas više stranih investicija približava Evropskoj uniji jer uključivanje Srbije u EU povećava njenu težinu. I u Sloveniji su se strane investicije brzo povećale kada je ulazak u EU postao siguran.

SRBIJA IMA SEDAM MILIONA STANOVNIKA, SLOVENIJA DVA MILIONA, A BDP SRBIJE SA SEDAM MILIONA STANOVNIKA MANJI JE OD SLOVENAČKOG SA DVA MILIONA STANOVNIKA, ŠTO ZNAČI DA JE STANDARD SLOVENACA 3,5 PUTA VEĆI OD STANDARDA SRBA

Bili ste evroskeptik u vreme kad to nije bilo u modi. Evropa, čini se, ide iz krize u krizu. Posle Grčke, sačekao je problem Velike Britanije i Bregzita. Ima li Evropa danas alternativu? Čeka li je neka nova kriza?

Po pravilu nikad nisam u modi. Moram priznati da me je Bregzit iznenadio, mada se još ne zna kako će se on završiti. Naš predsednik vlade Marjan Šarec, po mom mišljenju, daleko najbolji predsednik vlade u samostalnoj Sloveniji, kaže da neko (Britanci) pravi samoubistvo, a sve nas (EU) tera da mu u tome pomognemo.

Mislim da Evropa, bilo kakva da je, nema alternativu. Bilo bi dobro da više radi ono što govori. Lep primer je inače dosta glupi spor između Slovenije i Hrvatske o tome kome pripada koji litar vode u Piranskom zalivu. Formalno je Evropska komisija na našoj strani, ali u stvarnosti ništa ne uradi.

Šta je najveća opasnost?

Mnogo veća opasnost za Evropu bez granica su Orban i slični. Orban je oko Mađarske napravio žicu, kakvu su imali u nemačkim logorima i bolju od one koja je postojala pre 1990. Umesto da ga izbace iz Evropskog parlamenta u kojem ima 21 poslanika, dobio je samo opomenu. Drugo što mi smeta i gde EU nije mnogo bolja jeste problem migranata, za koje je zbog uništavanja režima u Iraku, Siriji i Libiji kriva i EU. Sada u EU mnogi tvrde da migranti ugrožavaju evropsku kulturu, demografiju i ekonomiju. Nedavno sam izračunao da bi tri miliona migranta (na takav broj mnogi računaju), ako ne bi ništa radili, godišnje koštalo EU manje od dva promila društvenog proizvoda EU.

Demografsko ugrožavanje je slično. Tu ispada Nemačka koja je primila daleko najviše migranata, no njima je upravo popunila demografsku rupu zbog padanja svog stanovništva. Imam i mnogo drugih zamerki, ali za EU nema alternative, za razliku od NATO-a koji barem Sloveniji nije potreban. Da li će u NATO ući i Srbija, ne znam. Hrvatska je članica, pa smo sada okruženi susedima, koji su, osim Austrije, u NATO-u. Da nas čuvaju od Rusa? Uz to, jedino Slovenija ima socijaldemokratsku vladu. U Hrvatskoj je na vlasti HDZ, u Mađarskoj Orban, u Italiji Salvini, u Austriji Kurc, dakle, desne nacionalističke vlade.

Nedeljnik

Podelite:

1 komentar

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here