Јубилеји грађанског рата у Црној Гори: Павла Ђуришића спалиле усташе

Поделите:

Негдје ових дана прије 74 године у Јасеновцу је убијен Павле Ђуришић, командант црногорских четника. Ни након тог времена у Црној Гори се не стишавају негативне страсти када се помене име Павла Ђуришића. Покушај да се прије неколико година подигне споменик Ђуришићу у Горњем Заостру дочекан је на нож, чак је и минирано припремљено постоље, а ни данас није ништа боље. Сваки скуп у том селу проглашава се великосрпском окупацијом, а САЈ негдје у шуми у том беранском селу чека на знак да разјури те издајнике, који се и данас послије 74 године још увијек сјећају Павла Ђуришића и његове војске. По ко зна који пут поставља се питање ко то наставља грађански рат у Црној Гори и зашто је ова држава, поред Хрватске, једина у свијету која још увијек на четнике гледа као на сараднике окупатора и ратне злочинце, каквима их је направила комунистичка идеологија? Одговор је јасан и без питања, јер у Црној Гори још увијек влада дух самоуправног социјализма и вулгарног бољшевичког Титоизма.

Тешко је разгрнути тај мрак грађанског рата, чија тама још увијек притиска Црну Гору, па то и није намјера овог текста. Ипак, ваља опет и по ко зна који пут приказати неку од чињеница које о Павлу Ђуришићу, његовој војсци и судбини, говоре другачије него што су то учили Тито, Кардељ, Крцун, Ђилас или Јово Капичић. Ваљда ће то бити повод да неко озбиљан у овој држави покрене озбиљно преиспитивање свега онога што се у овом брдима дешавало од 41. до 45. године и да након тога Павла Ђуришића и Југословенску војску у отаџбини постави тамо гдје јој је и мјесто.

Познато је да су Павла Ђуришића, Драгишу Васића, Захарија Остојића и Петра Баћевића усташе звјерски убиле. „Гостопримство“ усташа и Секуле Дрљевића Ђуришићу и његовим официрима, након крваве битке на Лијевча пољу и погибије црногорских четника, биће скупо наплаћено. Једно од свједочења Павлове погибије записао је и објавио у јуну 1961. године у Америци Предраг Цемовић.

Павлу је предат списак са именима 33 официра, на чијем самом почетку је било његово. Захтјев: безусловна предаја, преостали могу да се прикључе својим јединицама. Ђуришић је био одвојен од војске, а онда су једног по једног, официре са списка, стријељали у згради команде. Око два часа послије подне капија је отворена, ушао је прво тенк, за њиме одред усташа. Наредили су обезглављеној војсци да положи оружје, одвојили официре од бораца. Ту сам посљедњи пут видио Драгишу Васића, Захарија – чика Бранка Остојића, Петра Баћевића, Ивана Ружића, Машана Аџића, Бећира Томовића, Мана Вековића… Плакао сам, били смо беспомоћни, остало је у сјећању Предрага Цемовића.

Цемовић је био и у Павловој ћелији. Биће то њихов посљедњи сусрет.

– Остао сам сат, два, можда и више. Павле ми је непрестано причао, углавном о фамилијарним стварима. Рачунао је да нас млађе неће побити, савјетујући ми да бјежим према Словенији и да то пренесем осталима. Док смо разговарали вадио је ствари из џепова и трпао у моје. Ту су биле неке његове забиљешке, слике, новац, сат… а онда је разговор прекинуо усташки официр. Формиран је пријеки суд, чији је предсједник био Бошко Аграм, а чланови Душан Павловић и Вукосав Дрљевић. Пресуде су послије кратког испитивања биле: натраг у затвор. Поред наше ћелије проведоше Павла, а одмах за њим повећу групу око сто педесет људи. Послије отворише и нашу ћелију и поведоше нас ка Сави. Кроз јутарњу маглу успио сам да назрем да нас воде ка некаквој лађи. Улазили смо преко неке рампе један по један… Међу “црногорским” борцима видио сам приличан број наших омладинаца, држали су пушке на готовс, а очи им пуне суза. Онда је пала команда да се вратимо у логор. Већ је био увелико 25. април, када смо изашли на друм Београд – Загреб – записао је Предраг Цемовић у Гласнику СИКД “Његош” 7. јуна 1961. године.

По његовом сјећању, Ђуришић, његови команданти и борци одведени су лађом у Јасеновац и о њиховој ликвидацији има више верзија. По једној, која се сматра најтачнијом, цијела група је предата, по одобрењу Секуле Дрљевића, злогласном усташком попу Филиповићу. По тој верзији, Ђуришића, Васића, Остојића и Баћевића усташе су звјерски умориле. Павла су, по тој причи, живога запалили.

О погибији Павла Ђуришића понешто су забиљежили и други, они који нису били у његовим редовима.

– У травњу (април) 1945. добио сам наређење од Џала да ликвидирам групу Црногораца – истиче у књизи “Концентрациони логор Јасеновац” Љубо Милош, једна од водећих личности усташког покрета. – Односно да организујем њихову ликвидацију, то јест да их доведем до мјеста ликвидације и предам Пичилију који је са својом групом вршио ликвидацију логора. Ја сам га замолио да ме тога ослободи јер сам међу Црногорцима познавао неке студенте, те је на мјесту мене тај посао извршио сатник Прпић… За ово вријеме док сам боравио у Јасеновцу, по налогу пуковника Џала ликвидирана је једна група црногорских четника – официра на челу са војводом Павлом Ђуришићем“.

О начину на који је убијен Ђуришић говори један странац, Херман Нојбахер, специјални Хитлеров изасланик за Балкан. Он у свом раду “Специјални задатак за Балкан” (Београд, 2004) наводи да је Павле Ђуришић склопио уговор с усташким трупама Анте Павелића да би са својим јединицама могао да прође кроз Хрватску и Истру, гдје су се већ налазиле и друге четничке јединице, као и љотићевци.

-Усташе, за које су до посљедњег тренутка главни непријатељи остали православни Срби, нису испоштовале договор, поставили су му засједу и побили дио његовог одреда. Сви четнички официри били су ухваћени и побијени. Павле Ђуришић био је, заједно с неколико својих другова, спаљен – наводи Нојбахер.

Иван Милошевић

In4s

Поделите:

1 коментар

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here