Југославенске жељезнице на 13. километру

Поделите:

И да нисам знао да је то мјесто злочинâ, које здрав људски ум тешко може схватити, помислио бих како је ово мјесто идеално за пикник. Зидине старе цркве зарасле травама и мирисним коровом

За све постоји први пут. Тако сам први пут био на Возући, и први пут у Завидовићима. Такођер сам први пут путовао кањоном ријеке Гостовић, и први пут у животу сам преноћио у Добоју.

Моје мисаоне представе о пријератном Добоју сведене су на велико чвориште Југославенских жељезница, чије име и постојање се преселило у фикцију, и заувијек ће ме подсјећати на онај ред вожње, који је писао Едуард Сам, алтер-его Kишевог оца који је нестао у диму Аусцхwитза.

Задњи пут сам у Добоју био на жељезничкој станици тачно 15. 4. 1992. Датум памтим, јер је дан прије био мој двадесетдруги рођендан када сам одлучио напустити студиј у Загребу и вратити се у Босну и Херцеговину. Рат у Хрватској је био у терминалној фази. Знао сам да ће се ратна машинерија преселити у моју републику, која ће ускоро постати независна држава. До тада никад нисам живио у Босни, него сам осјећао и сматрао да живим у Југославији. Моје босанство је било прескочено транснационалним југославенством. Био сам Југославен, тако сам живио и тако се осјећао дубоко у себи.

Тај задњи пут у Добоју сам био Јевреј у гету неког њемачког града, који чека да дођу по њега. Жељезничким колодвором су ходали пијани резервисти у петобојним униформама специјалних јединица већ бивше ЈНА. Никад нећу заборавити сцену у којој један резервиста удара отвореним дланом по жељезничкој капи неког ко је могао бити отправник возова. Било је јасно да човјек има погрешно име и презиме, и да се нашао у погрешно вријеме на погрешном мјесту. Скупио сам се на дрвеној клупи и чекао воз Босна Експрес, којим сам требао доћи до Босанског Новог, и даље моторним возом до Босанске Kрупе. Молио сам све могуће богове да пијани човјек у униформи не дође до мене и не тражи ми документе, јер сам, као и отправник возова, имао погрешно име и презиме. Тада је већ свако мјесто и свако вријеме постало погрешно, осим једнонационалних средина, које тада нисмо тако звали.

Пијани резервиста ме заобишао, и дошао сам до Босанске Kрупе након цјелодневног путовања. Након тог датума возови више нису саобраћали на тој релацији. Југославенске жељезнице су престале постојати и преселиле се у нашу меморију, постале су фиктивна чињеница, грађа за роман о жудњи за повратком у нормалан живот.

Други пут у Добој сам дошао као писац, новинар, ратни ветеран, пријатељ ЦНА (Центар за ненасилну акцију, Сарајево-Београд), на још један скуп ветерана свих војски, свих ратова у којима је нестао ред вожње Југославенских жељезница, и повукао се дубоко у сјећање, одакле га нико никад неће моћи истјерати.

Kао и увијек на сусрету ветерана, којег организује ЦНА, видио сам старе, познате и драге фаце, и нова лица. Добој је био чист и инфраструктурно сређен. На широком, дугим улицама била је љетна врева, дјеловало је као да рата ту никада није ни било.

Онда смо имали цјелодневно путовање по ратиштима и мјестима страдања, гдје су ратовале три војске, и страдавали припадници три народа.

Прво смо посјетили Kоту 715. Чувено ратиште на подручју Возуће, која је стално била у вијестима Радио Сарајева, којег смо ми у Округу Бихаћ слушали тако што би радио прикључили на аутомобилски акумулатор. На Kоти 715, малом простору од неколико хиљада квадратних метара, скоро четири године водиле су се сурове и бруталне борбе у којима је погинуло на стотине бораца Армије БиХ и Војске Републике Српске. То је минијатурни простор на којем сам могао замислити силину артиљеријских напада, и жестину борбе прса у прса. Прије него смо се попели на сам врх Kоте 715 видио сам споменик партизанским јединицама, И и ИИ далматинској бригади које су, како пише на обновљеном споменику, на том мјесту разбиле припаднике 369. хрватске дивизије (у саставу Wермацхта), познате као Вражја дивизија.

С Kоте 715 се види пола Босне, од Влашића до димњака термоелектране Тузла. У сваком рату овдје су вођене пресудне битке, сада је то само обично брдо на којем пуше угодни повјетарац. И на које се, међу ветеранима других војски, пењу борци Армије БиХ и ВРС-а да одају почаст погинулим саборцима.

На том мјесту припадник ВРС-а, и заробљеник Армије БиХ, који је, по властитом признању, у затворима Армије БиХ провео седам мјесеци, а у самици 179 дана, причао је како је у једном затвору био под муслиманским именом, јер су у инспекцију логора долазили представници Црвеног крста или сличне организације. Ту је био заједно са притвореницима Бошњацима. И први пут након много времена је осјетио окус кафе. Притвореници су му дотурили мало кафе помијешане са шећером, а то су ставили у целофан од кутије цигарета. Човјек који нам је то причао онда је ту мјешавину кафе и шећера лизао. Тако је “пио” своју прву кафу након бројних дана самице.

Послије смо ишли полагати вијенце на централни споменик погинулим борцима Армије БиХ, на локацију у центру Завидовића. Бројка од више од 1.000 погинулих војника Армије БиХ свједочи о готово епским размјерама борбе на Kоти 715 и другим котама Возућког ратишта. О голој борби за опстанак, гдје узмицање није било опција.

Након тога смо посјетили такозвани 13. километар. На том мјесту, у кањону ријеке Гостовић, у срцу природе која је показивала своју раскош, налазио се камп припадника Одреда Ел Муџахид, такозваних муџахедина, бораца из арапских земаља. На том мјесту се налазе темељи старе православне богомоље, и баш ту су муџахедини држали заробљенике ВРС-а. Ту су чинили стравичне злочине; кидали главе заробљеним српским војницима, мучили их на многе начине. Оно што ме фасцинирало је била љепота природе.

И да нисам знао да је то мјесто злочинâ, које здрав људски ум тешко може схватити, помислио бих како је ово мјесто идеално за пикник. Зидине старе цркве зарасле травама и мирисним коровом. Цијела површина је била као зелени тепих од дивље менте, и другог биља које је тако лијепо мирисало. Са двије стране текли су малени потоци. Воде је било у изобиљу, на обронцима кањона расли су борови. Природа је била у свом најбољем издању.

За тренутак сам помислио како су тајанствене силе природе овај простор прекриле дивљом ментом како би њеним смирујућим мирисом покушале излијечити ово мјесто од трагичне и нељудске прошлости. За тренутак природа је могла побиједити људско зло. Она је јача од сваког насиља над људским животима, које треба памтити. Поготово памтити оне који су демонски мучени, и убијани баш на овом мјесту.

Kако то често бива у Босни, њена прекрасна природа је у апсолутној супротности наспрам ужасних догађаја којима ова земља обилује. Једино људска доброта и самилост, емпатија за патњу другог може спасити ову земљу од нових крвопролића. Kао што је природа спашава својом љековитом љепотом.

Фарук Шехић, Ослобођење.ба

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here