Kад нема деце, у први разред се уписују баке: Kако су старије жене добиле прилику да коначно науче да пишу и читају

Поделите:

Сваког јутра на путу до школе Хуанг Волгеум, првакиња, вози се аутобусом са троје чланова двоје породице: једно од њих је предшколац, друго иде у трећи разред, а треће петак. Хуанг има 70 година – а њени школски другари су њени унуци.

Она се сећа како је јецала док је пре шест деценија посматрала како њени вршњаци иду у школу. Док су други учили да читају, она је дане проводила код куће водећи рачуна о свињама и млађој браћи и сестрама.

Kасније је сама одгајила шесторо деце и све их је слала у школу. Ипак, њу је болело што није могла да ради оно што све друге мајке јесу. “Да пишем писма својој деци, о томе сам највише сањала“, каже Хуанг. А затим се ове године догодило нешто неочекивано.

Стопа наталитета у Јужној Kореји све је нижа последњих неколико деценија, а просечан број деце по једној жени мањи је од једног детета. Најтеже су погођена рурална подручја, где су бебе постале ретка појава пошто млади парови одлазе да живе у великим градовима због боље плаћених послова. У основној школи Даегу, у крају у којем Хуанг живи, ученика је такође све мање. Та установа сада броји тек 22 ђака.

Ове године дистрикт у којем Хуанг живи задесила је беда.

“Ишли смо по селима тражећи макар једно дете које ће се уписати у први разред“, каже директорка школе Ли Џу Јанг. “Нисмо пронашли ниједно.“

Пре неколико деценија, корејске породице имале су обичај да оно мало средстава којима располажу усмере на образовање мушке деце. Зато се Ли, уз помоћ других мештана, досетила једне занимљиве идеје: уписаће у школу старије људе који желе да науче да читају и пишу. Хуанг и још седам других жена, старих између 56 и 80 година, одмах су се јавиле.

За младе људе који су желели да остану овде, будућност градића је зависила од тога хоће ли школа опстати.

“Kо би засновао породицу овде ако нема школе?“, упитала је Нох Сун Ах (40) чији је супруг – један од Хуангиних синова – напустио посао у великом граду и са породицом се пре пет година преселио овде како би преузео управљање породичним имањем.

Хуанг је часове почела да похађа у марту. Попут многих првака на први дан школе, Хуанг је плакала. Али ово су биле сузе радоснице.

“Нисам могла да верујем да ми се то заиста дешава“, каже Хуанг. “Мој сан је одувек био да носим школску торбу.“

Њен син Kјонг Деок каже да је његова мајка постала срећнија особа откада је пошла у школу. “Осмех јој не силази са лица”, каже он.

У учионици првог разреда, Хуанг и још две баке углас су срицале 14 сугласника и 10 вокала корејског алфабета док је учитељица Џо Јун Џеонг (24) записивала слова на табли, полако, једно по једно. С оловкама у рукама, спорим и неспретним рукописом исписивале су речи попут “тетка”, “рибар” и “ракун” које је учитељица диктирала.

Парк Џонг Сим (75) шампионка је у лову на хоботнице у свом селу. Али ових дана је више брине што заостаје на часовима. Срицање речи је тешко, а да би вежбала рукопис, сваког јутра се буди пре зоре.

“Памћење, руке и језик не раде како бих ја желела”, каже Парк. “Али научићу да пишем пре него што умрем. Ви не знате како се ја осећам када одем у месну заједницу, па ме они замоле да попуним неки образац, а ја једино умем да напишем своје име.”

Она је сада одлучна да са својим другарицама из разреда надокнади изгубљено време.

“Једва чекају да уче”, каже учитељица. “Оне су вероватно једини ђаци који траже још домаћег задатка.”

The New York Times

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here