Kако је Београд изневерио Соњу Савић

Поделите:

“Ово је један тужан и мали град”, констатовала је Соња Савић присећајући се како је Београд “окренуо леђа” њеном пријатељу Ивицу Вдовићу Вду, кад се прочуло да има ХИВ. Деценијама касније, Београд је и њу изневерио.

Соња Савић је преминула пре тачно десет година. И данас важи за ванвременски симбол јединствене лепоте и бунтовничког духа културног Београда. Посвећују јој изложбе, филмске програме, књиге, подсећају на њене речи, цитирају њене реплике, стављају је на листе наших најлепших, најупечатљивијих, најталентованијих глумица… Она то и јесте била, али тужно је што јој нико то није ставио до знања док је имало смисла, док је била жива и патила.

“Не стидим се суза. Оне често навиру зато што је то тај, вероватно, прелазни период, када се полако претвараш у ту стену (…). Знаш оног клинца што је дошао у манастир И викао – Оче, ја волим људе! Ја волим људе! А ја сам заиста толико волела људе. Боже, колико сам их волела…”, рекла је Соња Савић једном приликом.

Волела је људе и волела је сцену. Али била је посебна и своја, можда и превише. Иако је запамћена као најталентованија глумица ФДУ генерације 1977. (била је у класи са Зораном Цвијановићем, Булетом Гонцићем, Бранимиром Брстином и Оливером Јежином), од почетка ју је пратила репутација чудне и неприлагођене.

“Ја сам била срећна кад сам пронашла људе који су једнако несрећни као ја”, запамћена је њена реченица, која се односила на екипу београдских уметника новог таласа. Kако је неко приметио, “Соња је била последња генерација уметника који су живели и умирали за идеале – није могла да схвати шта се дешава са тадашњим Београдом и оним што виђа, није се проналазила у пречестом мењању ставова”.

“Овде сам све време покушавала да одржим урбану културу, али то нико не примећује. Знам и да се реформа костима, шминке и мизансцена на филму током осамдесетих може приписати Соњи Савић, па опет ником ништа. Сукња од скаја и сако на голо тело нису се пре мене носили, бојила сам тушем нокте у црно зато што таквог лака није било. И још нешто – до 45. године нисам добила озбиљан хонорар за свој рад. Мада, у алтернативи и не може да се очекује новац”, рекла је у интервјуу који је 2006. дала неђељнику Време.

У међувремену је њен визионарски уметнички дух поклекнуо пред разочарањима и пороцима, као уосталом и код многих из те новоталасне генерације. Београд је почињао да је плаши.

“Мој живот је потпуно уништен и разорен. Овде, ако немаш дебелу залеђину, ово је родовска заједница – нема опстанка”.

Ангажмана више није било, а Соњу су све мање препознавали на улицама.

– Није имала новца. Слабо је била ангажована и много је патила због тога. Не само да се жалила мени и оцу, него је и стално плакала. Редитељи с којима је остварила добре улоге годинама је се нису сетили, иако је Соња добила “Златну арену” у Пули, награду публике у Венецији и многобројна домаћа признања… Годинама смо је ми издржавали. Слали смо јој новац колико смо могли, јер смо обоје већ дуго у пензији. Становала је у четвороипособном стану. Ми смо плаћали све рачуне, зато што она једноставно није имала од чега да измири те обавезе. Радовала се кад је снимила филм с Милутином Петровићем и кад је прошле године почела да наступа с монодрамом “Тајна венчане фотографије” Олге Стојановић. После премијере у Београду комад је изводила широм Србије. Соња је овом представом показала како у малим градовима и даље има своју публику. Сале су увек биле препуне – испричали су Соњини родитељи након њене смрти.

На сахрани Соње Савић, у септембру 2008. године није се појавио нико од њених колега. Само млада глумица Дара Ранчић, којој је Соња држала часове.

Ноизз.рс

Поделите:

1 коментар

  1. koja je upoznala prvu generaciju Titovih pionira obolelih od dokonisti i ljubavi preva Zapadu koju su poceli da lece drogom.To sto su glumci i pevaci, dakle oni koji se ostvaruju iskljucivo kroz druge i potpuno zavise od javnosti i trazenosti, postali javne licnosti par excellance, posledica je muke Zapada sa univerzitetima sezdesetih godina i hipi pokretom, a koja je resena zamenom “pobune” “uspehom”, a intelektualaca “javnim licnostima” i “zvezdama”.Nekada su se bunili protiv Vijetnamskog rata, a danas sahranjuju MekKejna kao simbola borbe za slobodu, dok Andjelina Dzoli poziva na intervencije i susrece se sa gensekom NATO-a.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here