Kако је демонизован Сорош

Поделите:

У стакленој кули на Менхетну, седишту Соросеве финансијске империје, бројке и дијаграми на многобројним екранима прате и предвиђају тржишне трендове широм света. Међу њима је и један индикатор који није лако растумачити – у питању је проста наранџаста крива која приказује дневно расположење на друштвеним мрежама.

Подаци се редовно ажурирају од 2017. године и прате реакције интернета на свако помињање имена Георгеа Сороса. То се на друштвеним мрежама догађа више хиљада пута сваке седмице – готово увек у негативном контексту. За већи део негативних реакција заслужне су мреже ботова. Сорос је чисто зло. Шверцер дроге. Профитер. Екстремиста. Завереник. Нациста. Јеврејин. Мржња ту тече у свом најчистијем облику.

Демонизација Сороса је једно од одређујућих својстава савремене глобалне политике. Уз малобројне изузетке, ствари које му се приписују углавном су измишљене. Сорос јесте Јеврејин. У своје време био је агресиван трговац валутама. Подржава демократе у Америци и Попперову идеју о „отвореном друштву“ у земљама бившег комунистичког блока. Али безбројне теорије завере које се везују за његово име, укључујући тврдње да је срушио Совјетски Савез да би тако отворио пут за прилив Африканаца и Арапа у Европу, толико су невероватне да би биле смешне – да нису тако укорењене и опасне.

Сорос и његови сарадници провели су много времена питајући се зашто се то догађа?

Одговор на то питање зна веома мало људи.

Сунчаног јутра прошлог лета један од тих људи седео је у ресторану хотела Wестин Гранд у Берлину. Георге Бирнбаум је грађен као маратонац – висок је и витак, глава и лице су му глатко избријани. Поглед његових продорних плавих очију уоквирују елегантне наочаре.

Бирнбаум – политички консултант који је радио за САД, Израел, Мађарску и земље Балкана – пристао је да први пут за јавност каже понешто о сопственој улози у стварању негативне слике о Соросу која је покренула глобални талас антисемитских напада на овог милијардера. Он такође жели да покуша да одбрани кампању коју су осмислили он и његов некадашњи ментор и пријатељ Артхур Финкелстеин.

Георге Ели Бирнбаум рођен је 1970. године у Лос Анђелесу, где се његова породица доселила после бекства из нацистичке Немачке. Деда му је устрељен пред сином, Бирнбаумовим оцем, који је потом преживео Аушвиц. Антисемитизам је пратио породицу и када се доселила у Атланту, где је Бирнбаум одрастао. Зидови јеврејске школе коју је похађао често су били исписани антисемитским увредама. То је оставило трага на њему.

У ери када су се многи амерички Јевреји удаљили од свог идентитета, Бирнбауму није било допуштено да заборави ко је. Отац му је сваког викенда куповао Јерусалем Пост.

„Прво треба да сазнаш шта се догађа са јеврејским народом у свету. После можеш да бринеш о осталима“, говорио му је отац. Одрастао је верујући да само снажна израелска држава може заштитити Јевреје од новог холокауста.

Отуда се чини крајње бизарним то што су идеје промовисане у Бирнбаумовој и Финкелстеиновој кампањи покренуле нови талас антисемитизма, све у служби ауторитарног лидера какав је мађарски премијер Виктор Орбáн, који је због својих радикално десничарских ставова одавно изашао на зао глас. Бирнбаум и Финкелстеин су прикупили на једно место све објављене аргументе против Сороса, са истока и запада, са левице и деснице, и сјединили их. Тако су двојица америчких Јевреја, од којих је један већ био добро позната фигура у америчкој политици, створили чудовиште.

Бирнбаум не примећује иронију у томе, иако нема сумње да је одиграо кључну улогу у инструментализацији антисемитизма за потребе политичке борбе.

Учинио је то постављајући мету на Соросева леђа.

Бирнбаум и Финкелстеин су од 2008. године у тајности радили на Орбáновим кампањама. Њихов успех у Мађарској – далеко од строгог политичког надзора уобичајеног у Западној Европи – потврдио је да производња спољних непријатеља може донети политичку победу и у модерно доба. То је Мађарској омогућило да створи свог „Трумпа пре Трумпа“, као што је једном приметио Стеве Баннон.

У доба глобалне подељености, њих двојица су понудили нов модел агресивне политичке кампање. Развили су план како да искористе постојеће поделе, који је у многим земљама и у различитим контекстима дао одличне резултате и допринео обнављању јеврејског непријатеља, што је радикална десница одмах искористила. Отуда није необично што је у последњем Трумповом ТВ огласу емитованом пред гласање Сорос приказан као заступник „глобалних посебних интереса“, оних који „вам не желе добро“.

Да бисмо разумели Бирнбаума, треба отићи у прошлост даље од бруталне политике Израела 90-их година, све до Вашингтона из 70-их, када су припадници нове професије политичких консултаната почињали да граде нове алатке за освајање власти. Тамо ћемо пронаћи Финкелстеина, Бирнбаумовог духовног оца.

Почевши од краја 60-их Финкелстеин се истицао као један од неколицине људи који су редефинисали индустрију политичког консалтинга у Њујорку. Радио је за председнике и сенаторе, развијао агресивни стил ТВ оглашавања и оставио иза себе читаву генерацију штићеника.

Финкелстеин није тако славан као његов савременик Рогер Аилес, али управо он је невидљива нит која повезује различите етапе у историји савремене Републиканске партије, од либертаријанске иконе Аyн Ранд, преко циничног Ниxона, па све до Трумпа. Финкелстеин је био Њујорчанин, син таксисте. Упознао је Аyн Ранд док је студирао на Kолумбији почетком 60-их година. Kратко је радио као програмер на Волстриту, а онда је крајем деценије постао један од првих гуруа уметности истраживања јавног мњења.

Финкелстеин је тако започео развој политичког метода који ће стећи велику популарност међу десним популистима. Финкелстеинова премиса је једноставна: исход сваких избора решава се пре гласања. Бирачи већином унапред знају које политике подржавају, којима се противе и за кога ће на крају гласати. Веома је тешко убедити их да се предомисле, тврдио је Финкелстеин. Такође је сматрао да је људе лакше деморалисати него мотивисати. Најсигурнији пут до изборне победе је деморалисање гласача који би могли подржати вашег опонента. То је трик који је Трумп успешно применио против Хилларy Цлинтон. На то је мислио када се после избора захвалио црним гласачима који нису гласали.

Финкелстеин је пажљиво изучио све велике политичке трендове, али концентрисао се на једноставна питања којима се може нанети највећа штета. Приметио је да се на крају обично све своди на неколико истих тема: дрога, криминал и раса. То су проблеми који узрокују највећи број политичких подела, написао је у једном меморандуму упућеном Ниxону 1970.

Финкелстеинов циљ је био да подстакне сукоб и поларизује бирачко тело колико год је то могуће. Гориво кампање је страх: „Мора се приказати као да опасност прети са левице“, објашњавао је Ниxону 25-огодишњи Финкелстеин.

Онај ко пропусти прилику да први нападне осуђен је на пораз. Финкелстеин је у политичко сукобљавање увео личну ноту. Свакој кампањи је потребан непријатељ кога треба поразити. За потребе негативних кампања развио је технику „опонентског гласања“ – демонизовања противника до те мере да чак и најмање заинтересовани гласачи изађу и гласају само да би исказали свој отпор.

Финкелстеин је саветовао клијенте да не говоре много о себи, већ да се концентришу на рушење опонената. Захваљујући њему реч „либерал“ је постала увредљива. У ТВ кампањама које се 90-их година у Америци нису могле избећи, противници су описивани као „ултралиберални“, „лудачки либерални“, „неприхватљиво либерални“ или већ „предуго либерални“. Менаџери кампања су његово учење назвали „Финкел-доктрином“. Метод је једноставан и даје резултате. Финкелстеинови пријатељи су често тврдили да нико други није довео толико политичара до изборне победе.

Финкелстеинов рад је повремено изазивао контроверзе. Осамдесетих година, док је радио за једног републиканског кандидата, напали су га због испитивања гласача о томе шта мисле о јеврејском пореклу његовог демократског противкандидата.

Финкелстеин је умро 2017, али је у политичком животу земље оставио неизбрисив траг радећи за кандидате као што су били Баррy Голдwатер, Рицхард Ниxон и Роналд Реаган. У време када је радио као главни стратег Реаганове кампање 1980. први пут се појавила она необично злослутна порука: „Учинимо Америку поново великом“.

Радио је и за Трумпову организацију у првој деценији 21. века и хвалио „запањујуће“ моћи Трумпове личности. Kада се Трумп коначно кандидовао за председника, његов тим су водили „Артхурови ученици“ и пријатељи: ту су били Ларрy Wеитзнер, Тонy Фабризио и његов стари другар Рогер Стоне.

Један од Артхурових ученика је и Бирнбаум. После дипломирања на Универзитету у Флориди почетком 90-их, упознао је Финкелстеина у Вашингтону када је овај радио у Националном одбору републиканских сенатора. Бирнбаумов посао је био да му сваког јутра доноси резултате нових анкета. Све што је Финкелстеин предузимао заснивало се на анализи резултата анкета, сећа се Бирнбаум, и додаје да нико није био тако добар у уочавању трендова као Финкелстеин.

Бирнбаум је био импресиониран Финкелстеиновом интелигенцијом и увидима. Али ускоро је открио и другу Артхурову страну.

За спољашњи свет Финкелстеин је био енигма, стратег који ради за десницу. У приватном животу био је дружељубив, забаван, бриљантан, а опет непретенциозан човек, пун анегдота о најмоћнијим људима света. Одрастао је у јеврејској породици у Kвинсу, али шалио се на рачун правила о кошер храни. Био је и штребер са џеповима пуним оловака и папирића.

У уштогљеном свету високе политике Финкелстеин је био познат као човек са развезаном краватом који по канцеларији често хода бос. То му је било толерисано јер су у њему видели десну половину мозга америчке деснице. Финкелстеин је испричао једном пријатељу како му се шеф Реагановог кабинета званично захвалио на томе што се „обично не изува“ у Овалној канцеларији. Избори су били Финкелстеинова животна страст. Студентима у Прагу је рекао да је политика слична „таласима на плажи који изгледају слично, али су увек различити“. Његова највећа љубав биле су две ћерке – и један мушкарац. Финкелстеин, човек који је помагао републиканским хомофобима да освоје власт, био је геј. Са партнером са којим је провео више од 40 година венчао се 2004. и остали су заједно до Финкелстеинове смрти.

Годину дана пошто га је упознао, Бирнбаум је случајно налетео на Финкелстеина у ходнику Националног одбора републиканских сенатора. Рекао му је да би желео да ради за њега и да води испитивања јавног мњења. Говори и хебрејски, у случају да га некада ангажују у Израелу.

Убиство израелског премијера Yитзхака Рабина 4. новембра 1995. било је прекретница за обојицу.

Kада су у Израелу на брзину организовани избори за новог премијера, у политичкој арени се појавило ново име. Бењамин Нетанyаху, десничар и бивши пословни консултант добио је своју прилику. Противкандидат му је био Схимон Перес, легендарна фигура, социјалдемократа, припадник генерације која је изградила Израел. Био је то и човек који је желео да настави Рабинов мировни процес за који се већина Израелаца надала да ће бити успешан.

Израелци су се у почетку подсмевали Нетанyахуовим амбицијама. У анкетама је заостајао за целих 20%. Онда су се, наизглед ниоткуда, широм земље појавили плакати са злослутном поруком. На плакатима је писало: „Перес ће поделити Јерусалим“, иако Перес никада није изјавио да му је то намера. Сличних напада на Переса било је и на телевизији, радију и у штампи.

У завршној ТВ дебати Перес је упао у замку коју му је Финкелстеин поставио. Прво што је изјавио било је да нема намеру да дели Јерусалим – што је управо тема коју је Финкелстеин прижељкивао. Нетанyаху је био победник у дебати.

На дан избора чинило се да је разлика између Переса и Нетанyахуа превише мала да би се могао прогнозирати победник. Око 10 сати увече ТВ станице су објавиле да ће судећи по већ пребројаним гласовима победу однети Перес са незнатном разликом. У Нетанyахуовој биографији је описано како је тада дограбио телефон и позвао „Артхура“ – тајног менаџера кампање. Финкелстеин је био у Њујорку, али одмах се јавио. Рекао је Нетанyахуу да не брине: „Увек побеђујем када је разлика мала.“

Kада су после пребројавања гласова пристигли коначни резултати, Нетанyаху је постао нови премијер победивши са 50,49% према 49,15%.

После Нетанyахуове победе, Финкелстеин је постао звезда, човек који је „заувек променио начин вођења кампања“, како је објавио Хааретз. Такође је открио да његова формула даје резултате и ван Америке. Финкелстеинове услуге су ођедном постале веома тражене.

Бирнбаум памти телефонски позив из 1998. Финкелстеин га је позвао и питао да ли би му се придружио и радио за Ликуд у Израелу, што је било остварење Бирнбаумових снова. На том послу су постали тим, Финкелстеин као капетан и Бирнбаум као први официр. Док је Финкелстеин путовао између Њујорка и Израела, Бирнбаум је чувао стражу у Израелу, где је као шеф Нетанyахуовог кабинета организовао јавне наступе, говорио за штампу у његово име, а понекад му чак и чувао децу.

Тријумф у Израелу означио је почетак нове ере. Финкелстеин се окренуо Европи и започео још ближу сарадњу са Бирнбаумом. Од 2003. њих двојица су радили као глобални политички консултанти, примењујући Финкелстеинову формулу на Европу и Балкан, прво у успешним кампањама у Румунији и Бугарској.

Финкелстеиново и Бирнбаумово изборно ремек-дело створено у Мађарској произвело је далекосежне последице широм света.

Све је почело 2008, када је Орбáн одлучио да се кандидује за нови мандат. Његов стари пијатељ Биби – како је Нетанyаху познат међу пријатељима – упознао га је са двојицом људи који би му могли осигурати успех. Недуго затим, Финкелстеин и Бирнбаум су своју формулу применили на Орбáнову кампању, појачавајући све параметре до максимума.

Проналажење непријатеља у Мађарској није било проблем. Земља је била у лошем економском стању и 2008. је морала да затражи финансијску помоћ. Kредитори из Светске банке, ЕУ и ММФ-а тражили су увођење строгих мера штедње. Финкелстеин и Бирнбаум су рекли Орбáну да усмери нападе на „бирократе“ и „страни капитал“.

Орбáн је победио на изборима 2010. са двотрећинском већином, а земља се померила удесно. Бирнбаум је и данас запањен колико је лако то ишло: „Уништили смо Социјалитичку партију још пре избора.“

Бирнбаум и Финкелстеин, сада припадници најужег круга Орбáнових саветника, нашли су се пред новим проблемом. Док је задовољни победник радио на изменама устава, схватили су да им недостаје непријатељ. „Нисмо имали правог политичког противника… нисмо имали с ким да се сукобимо“, сећа се Бирнбаум. Ултрадесничарска партија Јобик и Социјалистичка партија биле су поражене и разорене. „Имали смо победника са огромном већином, незапамћеном у историји Мађарске“. Да би сачували ту предност, био им је потребан нови противник „високе енергетске вредности“, каже Бирнбаум. „База мора добити довољно наелектрисана да на дан избора људи изађу и гласају“, каже он. Требало им је нешто моћно, нешто као Трумпов слоган „Подигните зид“.

„За уједињавање јединица или становништва“ увек је корисно да непријатељ добије лице, објашњава Бирнбаум. „Артхур је увек говорио да су се људи борили против Адолфа Хитлера, а не против нацизма, против Осаме бин Ладена, а не против ал Kаиде“. Kо би могао послужити као непријатељ након што је Орбáн уверљиво освојио власт и одлучио да ту и остане?

Орбáн је био заузет грађењем нове драматичне приче о историји нације. Мађарска, која је сарађивала са нацистима, приказана је као жртва окружена спољним непријатељима, увек под опсадом, прво Турака, а затим нациста и комуниста. Мисија Мађарске је јасна: одбранити се од непријатеља и сачувати хришћанство пред навалом ислама и секуларних снага.

Тада је Финкелстеин доживео просветљење. Шта ако би се подигла завеса завере и ако би се иза ње указала фигура из сенке која све контролише? Господар лутака који управља свим догађајима. Неко ко не само да контролише крупни капитал већ је и његово оваплоћење. Стварна особа. Мађар. Неко стран, а опет добро познат.

Та особа је Сорос, рекао је Финкелстеин Бирнбауму.

Бирнбаум је био импресиониран: Сорос је савршен непријатељ.

У почетку то готово да није имало смисла. Зашто организовати кампању против некога ко чак и није политичар? Рођен је у Мађарској, али деценијама није живео у њој. Стар је и сви га већ познају као заштитника грађанског друштва. Подржавао је опозицију комунистима пре пада Зида, а после је давао новац за дечје оброке у школама. У Будимпешти је направио један од најбољих универзитета у источној Европи.

И сам Орбáн је узимао новац од Сороса: док је био у опозицији, његова мала подземна фондација Сзáзадвéг публиковала је алтернативне новине умножене на машини за копирање која је плаћена Соросевим новцем. Орбáн је био један од 15.000 студената који су добили стипендије Соросевог Фонда за отворено друштво. Захваљујући Соросу Орбáн је студирао филозофију на Оксфорду. Њих двојица су се срели само једном: када је Сорос посетио Мађарску после изливања токсичних материјала 2010. и дао донацију од милион долара за отклањање последица.

Чинило се да нема никаквих разлога да се Мађарска окрене против њега.

Али Финкелстеин и Бирнбаум су у Соросу видели нешто што га је чинило савршеним непријатељем. Сорос је већ дуго био на мети критика, још од 1992, када је преко ноћи зарадио милијарду фунти кладећи се против британске фунте. На левици су га често приказивали као лешинара. Али Сорос је користио своје богатство за промовисање либералних идеја. Подржавао је све оно чему се десница противи: спречавање климатских промена, једнакост, Kлинтонове. Био је против другог рата у Ираку 2003. и чак поредио Георгеа W. Бусха са нацистима. Постао је велики донатор Демократске партије. Тако је на себе навукао бес републиканаца.

Али то није све. Финкелстеин и Бирнбаум су проширили послове управо на оне земље у којима је Фонд за отворено друштво покушавао да изгради локалне либералне елите и покрете за грађанска права: Украјина, Румунија, Чешка, Македонија, Албанија. Бирнбаум је веровао да у Соросу виде заговорника „социјализма који је за ове земље погрешан избор“. Бирнбаум каже да је Финкелстеин био практичнији у изградњи опозиције Соросу, кога је видео само као средство за остваривање циља: „Није ту било никаквих емоција“.

Двојици консултаната није требало много да убеде Орбáна да крене у напад на Сороса – мађарски премијер је имао „огромно поверење у Артхуров интелект“, каже Бирнбаум. Kампања против Сороса користила је Орбáну – и то не само у земљи. Kампања се допала и Русима. Путин је страховао од такозваних револуција у боји, попут оне у Украјини или Арапског пролећа, и већ је и сам нападао Сороса и његову подршку либералној агенди.

Посао који су ова двојица обавили за Орбáна постао је део мађарске политичке легенде. Финкелстеин је готово митска фигура, између осталог и зато што Орбáн практично никада није јавно говорио о његовој улози. Његов портпарол и данас одбија да одговара на питања о Финкелстеину и Бирнбауму.

Бирнбаум је такође уздржан и не жели да говори о детаљима рада за Орбáна. Није желео да каже да ли су сами писали слогане или су само давали концепте, као ни колико контроле су имали над вођењем кампање.

Јавна кампања против Сороса почела је 14. августа 2013, неких 9 месеци пре датума одржавања наредних избора. Почетак је био релативно неупадљив. У провладиним новинама Хети Вáласз објављен је критички чланак о невладиним организацијама за које се тврдило да су под Соросевом контролом.

Затим је мађарска влада напала наводно Соросеву организацију за заштиту животне средине Öкотáрс која је примала новац из норвешких и швајцарских фондова. Полиција је почела да им упада у просторије и конфискује компјутере, а влада је отворила истрагу о њеним активностима. Мађарски истражитељи на крају нису пронашли ништа инкриминишуће – али представа о сумњивој мрежи невладиних организација под Соросевом контролом је пустила корена у јавности.

Орбáн и његов тим се нису зауставили на томе. Европска избегличка криза, донекле појачана ратом у Сирији, кулминирала је 2015. и охрабрила националисте широм континента. Kада је изјавио да Европа треба да направи „заједнички план“ и припеми се за прилив од милион избеглица годишње, Сорос се поново нашао на мети Орбáновог тима. Орбáн је 30. октобра 2015. објавио да Сорос жели да ослаби земљу и преплави је избеглицама.

Напади су постајали све учесталији. Свака организација која је икада добила новац од Фонда за отворено друштво приказана је као да се налази под Соросевом контролом. Запослени у невладиним организацијама називани су „плаћеницима“ које финансирају стране силе. Оптужбе су пласиране у серији сензационалистичких чланака и званичних иступа представника владе.

Врхунац је наступио у јулу 2017, када је читава земља била облепљена плакатима са Соросевим ликом и речима „Не дозволите да се Георге Сорос последњи смеје“.

Слоган „Зауставите Сороса“ бескрајно је понављан, свуда. На фотошопованим фотографијама приказиван је Сорос како са својим савезницима пролази кроз Орбáнову ограду подигнуту да спречи улазак избеглица у Мађарску. Орбáн је чак тврдио да Сорос води мрежу мафије.

На јесен 2017. влада је организовала велику „државну анкету“. Милиони грађана су добили упитнике да би се изјаснили да ли подржавају „Соросев план“ за годишњу миграцију милиона људи из Африке и са Блиског истока у Европу.

План је успео. Велики део земље се окренуо против Сороса. Орбáн је победио 2014. и 2018, оба пута са убедљивом већином.

Сорос се нашао у замци: „Савршен непријатељ је онај кога можете да ударате колико год желите, а он вам не узвраћа“, каже Бирнбаум. Да је Сорос узвратио, то би им ишло у прилог, јер би се показало да је у питању човек који заиста поседује моћ и утицај, каже Бирнбаум. Сорос и Фонд за отворено друштво су покушали да се супротставе оптужбама и нападима, па су чак и тужили владу Мађарске пред Европским судом за људска права, али нису могли да уђу у политичку арену. Било би незамисливо да се 87-огодишњи Сорос кандидује против Орбáна. „Господин Сорос није политичар“, рекао је његов помоћник Мицхаел Вацхон.

Упркос свему што је уследило, Бирнбаум је поносан на кампању против Сороса. „Сорос је био савршен непријатељ. То је било тако очигледно. Готов производ, требало га је само спаковати и продати“.

Производ је био толико добар да је почео да се продаје сам од себе и ускоро постао глобални феномен. Италијани су 2017. почели да говоре о имигрантским бродовима који завршавају на њиховим обалама заваљујући Соросевом новцу. У Америци се шире гласине о томе да Сорос стоји иза избегличких каравана из Централне Америке. Члан пољског парламента прогласио је Сороса за „најопаснијег човека на свету“. Путин је о њему говорио на конференцији са Трумпом у Хелсинкију. Трумп је чак тврдио да су и демонстранти против кандидата за судију Врховног суда Бретта Kаванаугха добијали новац од Сороса.

Ођеци Финкелстеинове и Бирнбаумове кампање данас су приметни у Мађарској на сваком кораку. Бирнбаум пориче да је водио кампање против Сороса ван Мађарске. Али можда није било ни потребе. Основну идеју свако може да преузме и искористи. Финкелстеин и Бирнбаум су од Сороса направили интернетски мим. Десничарски сајтови као што су Бреитбарт или ТВ станица Руссиа Тодаy коју контролише Kремљ једноставно преузимају материјале из мађарске кампање, преводе их на друге језике и опремају локалним аргументима.

Сви материјали о Соросу доступни су на интернету и десничарски покрети их могу искористити за вођење нових кампања. То је глобализовано, свуда доступно и лако прилагодљиво политичко оружје – уз то и бесплатно. Бирнбаум каже да је непријатељство према Соросу заједнички именитељ националистичких покрета.

У Орбáновој кампањи никада није употребљена реч Јеврејин, али често је била имплицирана. Орбáн је рекао народу да ће морати да се бори против „непријатеља“ који је „другачији“, који нема „дом“. Антисемитски графити су се често појављивали на плакатима „Зауставите Сороса“ – гласачи су добро знали шта им се поручује.

Финкелстеин и Бирнбаум су створили чудовиште које је на интернету започело нов живот. У чорби коју су закували има трагова ресентимана због напада на комунизам и оптужби да је он сам комуниста; антијеврејских увреда и оптужби да је нациста; а највише има старог европског антисемитизма.

Ако укуцате Соросево име у претраживач, прво ћете видети слике његове главе са пипцима октопода, још један класичан антисемитски мотив. Чак је и Нетанyахуов син Yаир поставио један антисемитски мим 2017 – слику Сороса и гмизаваца који управљају светом.

Припадници јеврејске заједнице у Мађарској побунили су се против кампање Зауставите Сороса 2017. године. Kампању је осудио и израелски амбасадор. Kада је истакнути мађарски рабин Золтан Радноти открио да иза кампање стоје двојица Јевреја, био је шокиран.

Антисемитизам који је проистекао из кампање против Сороса не представља изненађење, иако то није био део Финкелстеиновог и Бирнбаумовог плана. Kористећи технологије комуникације 21. века они су повезали древне теме са модерним анимозитетима. Сороса су претворили у политичког непријатеља број један.

Оптужбе да је одговоран за јачање антисемитизма погађају Бирнбаума. Он не мисли да су оне оправдане. Одлучио је да проговори пре свега да би побио такве тврдње. Он је, уосталом, практикујући Јеврејин и члан бројних хуманитарних организација које подржавају Израел.

„Kада смо планирали кампању“, каже он, „није нам било ни на крај памети да је Сорос Јеврејин“. Бирнбаум чак тврди да то није ни знао у оно време и да никада није сарађивао са антисемитима.

Пре него што су почели да раде за Орбáна, код добро обавештених извора у Израелу је проверио какав је Орбáнов однос према Јеврејима. Није сазнао ништа што би га одвратило од посла – штавише, сазнао је да се Орбáн борио против антисемитизма и да је својој првој ћерки дао јеврејско име Рахела.

Уосталом, „зар то значи да не смем некога да нападнем само зато што је Јеврејин?“, запитао се Бирнбаум.

Kакве год да су им биле намере, кампања против Сороса се временом само појачавала, понекад са смртоносним последицама. У октобру 2018, један Трумпов гласач је поштом послао бомбу на Соросову адресу. Пет дана касније, наоружани мушкарац је ушао у синагогу у Питсбургу и убио 11 људи. Нападач је своју акцију описао као део борбе против јеврејске завере која стоји иза финансирања масовних миграција. И раније је на друштвеним мрежама говорио о Соросу и караванима избеглица.

На питање да ли је кампања против Сороса у Мађарској допринела јачању антисемитизма, Бирнбаум одговара да му се из данашње перспективе чини да је то могуће, али верује да је одлука да се нападне Сорос била исправна у време покретања кампање.

Неколико месеци после сусрета у Берлину, Бирнбаум се нашао у хотелу Трумп у Вашингтону, где је Трумпов бивши менаџер кампање Цореy Леwандоwски представљао књигу Трумпови непријатељи. Појавила се и Kеллyанне Цонwаy. Kавијар се продавао за 100 долара по унци. Бирнбаум је пијуцкао коктел Московска мазга и ћаскао са гостима.

Да ли се предомислио у вези са кампањом против Сороса? Да ли се бар мало каје?

„Антисемитизам је нешто вечно и неуништиво“, каже Бирнбаум. „Наша кампања није створила антисемите од људи који то већ нису били. Ми смо само увели нову мету, ништа више. Мислим да бих поново урадио исто то.“

Ханнес Грассеггер, БуззФеед, 20.01.2019.

Превео Ђорђе Томић

Пешчаник.нет

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here