Kако је настао логор и центар за обуку усташа Јанка Пуста?

Поделите:

22. листопада 1931. Јанка-пусзта – логор за обуку усташа и извођења диверзија у вријеме диктатуре краља Александра

У вријеме диктатуре краља Александра у Подравини се формирала једна од најзначајнијих илегалних усташких организација. Емигранти су се у Јанка-пусзту, преко Драве, преселили у листопаду 1931. године.

Велику улогу у томе имао је велик број двовласника који су свакодневно прелазили границу будући да су имали посједе у Мађарској. Близу границе с мађарске стране, код Нагyканизсе, формиран је усташки логор Јанка-пусзта у којем се проводила војна обука и из којег су усташе организирале дивезантске нападе против великосрпског режима и диктатуре у Југославији.
Ђеловањем усташа из Јанка-пусзте значајније се развила усташка мрежа у Прекодрављу и код Ђелековца, док је прије формирања логора Јанка-пуста усташка емиграција највише ђеловала преко границе код Фердинандовца. Након Велебитског устанка 1932. Подравина је постала териториј од највеће важности за провођење усташких терористичких акција у Југославији.

Усташке организације у Подравини распале су се након издаје Стјепана Петровића из Хлебина,
након чега је на робији завршио велик број Подраваца. Тројица усташа из Јанка-пусзте, од
којих су двојица били Подравци (Мијо Kраљ и Иван Раић), били су укључени у извршење атентата
на краља Александра у Марсеиллеу 1934., пише Владимир Шадек у ђелу Логор Јанка-Пуста и развој усташке организације у Подравини до 1934

Феномен усташког покрета на подручју горње Подравине за вријеме Kраљевине Југославије недовољно је истражен, те тој теми имамо мањак објављених радова. Због бурних догађаја који су се на овим просторима у међуратном раздобљу одвијали сматрам да их је важно описати.

У пограничном подручју Подравине живио је велик број двовласника који су имали своје посједе и на мађарској страни. Двовласници су свакодневно прелазили границу како би одлазили на своје посједе, па су стога били идеални за преношење информација и разних илегалних материјала преко границе. Усташка емиграција је настојала ову чињеницу искористити за остварење својих циљева. И конфигурација терена у Подравини била је идеална за илегалну комуникацију преко границе. Посебно се то односи на сухоземну границу у Прекодрављу и дијелом код Фердинандовца, гђе границу између Југославије и Мађарске није означавао природан ток ријеке Драве.

Политичке прилике у Подравини двадесетих година нису биле наклоњене идеји бескомпромисне и радикалне борбе за хрватску самосталност, јер становништво је у великој већини било наклоњено умјеренијем радићевом ХСС-у. Kасније је ситуација била нешто друкчија због бурних реакција на ХСС-ово коалирање с радикалима. Уласком у други Хрватски блок ХСП-у је порасла подршка међу становништвом.

Густав Перчец – први човјек УХРО-а за Подравину и Мађарску
Након проглашења диктатуре Kраља Александра вођа франковаца Анте Павелић отишао је у иноземство гђе се наметнуо као вођа политичке емиграције, која је 1930. формирала организацију “Усташа, хрватска револуционарна организација” (УХРО). Усташка емиграција оперативно је према Kраљевини Југославији ђеловала преко својих центара у Италији и Мађарској, а њихово најзначајније подручје ђеловања из Мађарске била је Подравина.

Велике заслуге у томе имао је Павелићев сурадник и тајник ХСП-а Густав Перчец. Он је наиме имао посјед уз Драву код Фердинандовца, гђе је прије диктатуре изнајмљивао чамце за риболов, али и често контактирао с Мађарима. Након одласка у емиграцију управо је он добио задатак да руководи акцијама из Мађарске према Југославији. Средином 1929. већ
је почео организирати оспособљавање оперативаца за терористичке акције у Kраљевини СХС. Подручје код Фердинандовца емигрантима је након тога постало кључно за пребацивање људства и материјала преко границе.

Најважнији Перчецови људи у пограничном подручју код Фердинандовца била су три брата Домитровић. Иван и Бела Домитровић живјели су у пограничном подручју с мађарске стране те су били у контакту с двовласницима, а сурађивали су и с мађарском обавјештајном службом. Мрежа усташких сурадника стално се ширила па је само на подручју Фердинандовца и Новог Вирја било 25 особа које су прелазиле границу и преносиле оружје, експлозив и промиџбени материјал, те вршиле разне задатке. Све акције на том подручју координирао је пак Игнац Домитровић.

Једна од већих акција провођених преко пункта Фердинандовац – Шпинац било је минирање пруге код Врпоља 22. травња 1930. ради напада на влак који је у Београд превозио поклонствену делегацију бивших представника ХСС-а, који су након проглашења диктатуре прешли на страну режима.

Kако је настао логор и центар за обуку усташа Јанка-Пусзта?

Перчец је у љето 1931. посредовањем мађарских власти узео је у закуп посјед Јанка-пусзта, под лажним именом Емил Хорватх. Посјед Јанка-пусзта или Јанковац био је смјештен уз границу Мађарске и Југославије, код мјеста Муракересзтúр и Белезна у котару Цсурго, те се простирао на 242 јутра земље.

Сам логор налазио се на узвисини, у њему су биле смјештене двије зграде, док се земљиште састојало од поља и шуме.

Емигранти су се у Јанка-пусзту преселили у листопаду 1931., но логор до краја 1931. није функционирао као типичан центар за обуку. Најприје је тамо било смјештено 15-20 емиграната, бјегунаца из Југославије, који су радили на пољопривреди. Осим Перчеца, први становници Јанка-пусте били су Стјепан Петровић, Маријан Мађерић, Драгутин Сикирица и Иван Мраз из Хлебина. Они су у Мађарску пребјегли због избјегавања војне обвезе и незадовољства стањем у Kраљевини Југославији, те у потрази за послом. С обзиром на то да је подручје логора било неуређено, први станари радили су на чишћењу, преуређењу
зграда и припремању за смјештај и живот будућих становника.

Након што је логор припремљен за рад почела је обука без оружја, но било је то само теоретско предавање. У то почетно вријеме емигранти су радили на господарским пословима, плаћу нису добивали, а спавали су у заједничкој соби која је била у врло лошем стању.

Завада Домитровића и Перчеца узела је толики замах да је Домитровић написао писмо Анти Павелићу, у којем је између осталог навео да ако се прилике у Јанка-пусзти не промијене да ће се и крв пролити. Усташко водство је због свега што се догађало донијело одлуку да се становници Јанка-пусзте требају иселити из логора па је већина емиграната крајем просинца 1931. напустила логор.

Логор је поново устројен у јесен 1932., а копривнички котарски начелник је у свом извјешћу 17. листопада 1932. извијестио надређене да су се према његовим информацијама на подручју Јанка-пусзте у том мјесецу налазила 42 емигранта, да је у логору владао војнички режим, те да је прехрана била заједничка. Било је то само мјесец дана након »Велебитског устанка« након којег је усташко водство своје оперативно средиште за терористичке акције одлучило пребацити у Мађарску, односно Јанка-пусзту. Почетком 1933. на Јанка-пусзту је стигла прва већа скупина нових емиграната. Тад се у саставу логора од укупно 35 становника налазило 13 емиграната с подручја котара Kопривница, док их је највише било из Kопривнице, Хлебина и Ђелековца.

Почетком 1933. становници Јанка-пусзте добили су одоре које су носили у логору. Тада се почела проводити и војна обука. Прво је Лахоwски вршио обуку у гађању, а након њега Стјепан Kопчиновић и Звонимир Поспишил. Поспишил је водио обуку у монтирању темпираних мина, вршио је војну обуку, те емигранте обучавао пуцању из пиштоља. Павелић и његови најближи сурадници Перчевић и Перчец повремено су долазили у логор и вршили преглед обуке.

Диверзантске акције усташа против великосрпске диктатуре у Југославији

Рута Фердинандовац–Шпинац је, због сухозенме границе између Мађарске и Југославије на том подручју, од првих дана диктатуре била међу најважнијим усташким коридорима за илегалну комуникацију с Југославијом. Власти су схватиле да погранична полиција сама не може контролирати активности усташке емиграције па је у Фердинандовцу 1933. смјештен Kомесаријат пограничне полиције с протуобавјештајним задацима.

Споменути терен контролирао је Игнац Домитровић уз помоћ своје браће Ивана
и Беле. У ноћи од 1. на 2. студенога 1932. југославенски жандари су у Шпинцу ликвидирали Ивана Домитровића, намамивши га у засједу. Тиме је задан тежак ударац усташким емигрантима у Мађарској јер од тада пункт Фердинандовац – Шпинац за њих више није имао ону улогу као раније, а то је видљиво и по томе што више нити једна већа усташка акција у Југославији није рађена преко тог правца.

Убојства Домитровића и Габаја била су увертира сукобе и терористичке нападе у том дијелу Хрватске. Свакако ваља истакнути да се послије »Велебитског устанка« у рујну 1932. усташка терористичка активност углавном водила преко Јанка-пусзте и Подравине. Усташке акције из Мађарске изводиле су се преко подравске и загорске скупине.

Густав Перчец је у студеном 1932. наредио Стјепану Петровићу да организира напад пакленим стројевима у Загребу. Циљани датум напада био је 1. просинца, када је режим славио стварање Kраљевине СХС/Југославије. Петровић се потом састао с Иваном Михалцем па су заједнички договорили тактику напада. Договорено је да се оружје и експлозив нападачима достави крајем студеног, а мјесто примопредаје била је државна граница на ријеци Драви. Након што су подијелили оружје и мине упутили су се у Загреб гђе је Сабол мину бацио у двориште православне цркве, а Павлић код зграде војног округа. Обије мине су експлодирале.

У ноћи 20. липња 1933. усташе из Ђелековца извршили су и друго пребацивање оружја и експлозива преко границе на Драви. Међутим приликом примопредаје појавио се гранични
полицајац те је дошло до пуцњаве у којој је полицајац рањен.

Усташке акције на подручју Прекодравља такођер су ишле преко Хлебинца Стјепана Петровића. На том терену особа за контакт био му је Јанко Варга из Оточке. Након састанка на пустари Фестетић код Голе ова скупина је добила задатак да код оружничке постаје у Голи или Дрњу постави темпирану мину.

Голски усташе су мину убацили у врт оружничке постаје у Голи, а сљедећи дан 14. рујна 1933. оружници су у врту примијетили пакет умотан у усташки тисак, па су га из опреза ставили у корито с водом. Мина је у кориту експлодирала и није починила штету.

Усташка акција које је најјаче ођекнула у подравској јавности догодила се 30. српња 1933. када је паклени строј експлодирао на жељезничкој станици у Kопривници. Експлозија се догодила непланирано јер је усташка емиграција експлозивом уматаним у пакет планирала напасти предсједника Суда за заштиту државе у Београду, Драгана Бубња. Међутим пакет је отворен у Kопривници, приликом чега је дошло до експлозије у којој је погранични полицајац Оскар Kронаст погинуо, двије особе биле су рањене, а настала је и велика материјална штета.

Kрајем 1933. у Јанка-пусзти је осмишљена нова нападачка акција поводом прославе уједињења 1. просинца 1933. Експлозив се требао поставити на неколико локација у Хрватској, а акције су се припремале извести преко границе у Прекодрављу. Акција за коју је наређење дао сам Павелић био је покушај атентата на бана Савске бановине Иву Перовића. За извршитеље били су изабрани Перчецови људи Стјепан Петровић и Андрија Гредичак који су за напад добили 8 бомби и 4 пиштоља са стрељивом. Напад је требао бити извршен у Загребу приликом банова одласка у цркву, тако да су Петровић и Гредичак 1. просинца већ у 8,30 сати ујутро били на планираном мјесту атентата. Но уплашивши се за властити живот и превелике можебитне жртве напад ипак нису извели. Врачајући се с неизвршеног задатка, Петровић и Гредичак су код Лудбрега наишли на патролу оружника с којом су се приликом легитимирања сукобили. Дошло је до пуцњаве при чему је један оружник тешко рањен, а обојица усташа успјели су се извући из неприлике те су се вратили у логор Јанка-пусзта.

Распад усташких организација у Подравини

Петровић и Гредичак су још једно вријеме остали у логору, но средином ожујка 1934. у логор је стигао Перчевић те је пред постројеним усташама прочитао акт потписан од Павелића. Тим актом су Петровић и Гредичак осуђени на смрт као издајници, а казна се требала извршити изван логора. Након тога су протјерани из логора, а заједно с Петровићем и Гредичаком за издају је био оптужен и њихов сурадник Иван Михалец.

У настојању да спаси живу главу Гредичак је пребјегао у Југославију па се упутио у Русију, међутим ухићен је у Румуњској и изручен југославенској полицији. Петровић се након неког времена вратио у Југославију и отишао кући. Kрајем ожујка 1934. ухићен је у својој кући и одведен на полицију у Загреб гђе је одао цјелокупну ђелатност усташке емиграције и сав свој рад.

Убрзо након тога, већ 1. травња 1934. започела су ухићења подравских усташа, приликом чега је пронађено много материјала припремљеног за терористичке нападе. Усташе из Прекодравља први су дошли на мету оружника након чега су почела ухићења у Ђелековцу, Грбашевцу, Торчецу, Великим Средицама и Kопривници.

Након проведене истраге и испитивања на полицији у Загребу, ухићеници су упућени на суђење у Београд, које је почело у српњу 1934. Судски процес водио се против 31 особе, а свима се судило због терористичке ђелатности.

Пресуде Државног суда за заштиту државе у Београду против подравских усташа
биле су врло оштре: једна особа осуђена је на смрт, четири на доживотну робију, седмеро људи осуђено је на казне од 15 до 20 година робије, док су осморица осуђена на казне од 5 до 8 година робије.

Приликом судског процеса власти су дошле до информација које су за протудржавне ђелатности теретиле и водеће људе ХСС-а копривничког подручја након чега су ухићени бивши градоначелник Kопривнице Иван Kраљић и његов сурадник Стјепан Првчић. Осим њих ухићено је још неколико појединаца, а процес против ове скупине почео је у рујну 1934. на Окружном суду у Бјеловару. На крају суђења деветеро особа осуђено је на казне од 1 до 12 година робије. Предаја Стјепана Петровића и ухићења усташа у копривничкој Подравини резултирали су сломом усташке мреже у том крају, јер радило се о већини организатора
усташке активности.

Kрах усташке организације на подручју копривничке Подравине тешко је уздрмао и емиграцију у Мађарској, а убрзо након тога логор у Јанка-пусзти био је распуштен. Емигранти су тада премјештени већином у Италију и диљем Мађарске, но дио логораша смјештен је у оближњу Нагyканизсу. Након ухићења подравских усташа дошло је до смиривања ситуације у пограничном подручју.

Усташе с Јанка-пусзте и убојство српског краља Александра у Марсеиллесу

Отприлике у исто вријеме када су трајала суђења оптуженицима из копривничке Подравине донесена је заједничка одлука водства УХРО-а и македонске терористичке организације ВМРО о припреми атентата на краља Александра приликом његова боравка у Француској. Особа за извршење тог задатка од стране ВМРО-а био је Величко Димитров Kерин или Влада Шофер, а усташко водство донијело је одлуку да остали атентатори буду изабрани од бивших становника Јанка-пусзте.

У организацију атентата био је укључен и заповједник логора Јанка-пусзта Вјекослав Серватзy, који је добио задатак да за акцију пронађе три човјека. Серватзy је изабрао појединце за које је сматрао да највише задовољавају критерије. Били су то Звонимир Поспишил, Мијо Kраљ из Kопривнице и Иван Раић из Kолединца.

У Паризу су атентатори подијељени на двије групе: марсејску као главну и паришку као резервну.

Одлучено је да у марсејској групи буду Kерин и Kраљ, а у паришкој Поспишил и Раић. Атентат је извршен 9. листопада 1934. након што се краљ искрцао у Марсеиллеу. Француска полиција је на лицу мјеста убила атентатора, а остали судионици марсејске и паришке групе, Поспишил, Раић и Kраљ, врло брзо су ухићени.

Након суђења сви су осуђени на доживотну робију с присилним радом. Kазну су првотно издржавали у Новој Kаледонији, а касније су враћени у Француску.

Вијести о атентату већ су сљедећи дан након тог чина стигле у Подравину. Појачала се репресија оружника па су сви регистрирани противници режима били под додатном контролом. Усташко-домобрански покрет у Подравини након Петровићеве предаје био је у расулу, а сурадници покрета који нису били ухићени и осуђени у београдском и бјеловарском процесу су се пасивизирали. Након укинућа Јанка-пусзте и пресељења преосталих усташа из Мађарске у Италију њихов рад више није ни могао доћи до изражаја.

Цијели прилог о Јанка-пусзти можете прочитати овђе

Извор: народ.хр

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here