Како је огромна уметничка колекција мистериозно нестала у време нацизма

Поделите:

Британска списатељица и новинарка Kетрин Хикли боравила је у Београду у организацији издавачке куће „Клио“ и промовисала књигу „Минхенско скривено уметничко благо“.

Реч је о узбудљивој, сјајно документованој, готово криминалистичкој причи о љубитељу уметности, Хитлеровом трговцу и сараднику, страсном колекционару и спретном занесењаку Хилдебранду Гурлиту, који је од првог сусрета са делима немачких експресиониста 1912. године био опчињен снагом њихове друштвене поруке и ликовне храбрости.

У време нацизма, пре и током Другог светског рата, Хилдебранд Гурлит сакупио је огромно уметничко благо, пре свега радове који су добили печат „изопачене уметности“ али и дела класика. У аманет је — као највећу тајну — целу своју огромну колекцију поверио сину Kорнелијусу на чување.

И син је, одиста, брижљиво, дуже од пола века имао једину животну опсесију: како да скрива од јавности више од хиљаду нагомиланих слика, цртежа и графика најеминентнијих уметника — Либермана и Манеа, Дирера и Тулуз-Лотрека, Пикаса и Монеа, Сезана и Реноара, Мунка и Дикса… и многих других.

Kњига Kетрин Хикли поставља низ моралних и етичких питања, раскринкава путеве лажне денацификације, истиче дилеме око прихватања или одбијања понуђеног легата Kорнелијуса Гурлита Музеју у Берну и истовремено указује на организовање посебних институција у Немачкој, која и даље признаје да сноси националну одговорност за почињене нацистичке злочине, укључујући и пљачкање уметничких дела, пре свега од Јевреја.

Хиклијева је за емисију „Орбита културе“ открила како је изгледао пут од новинара, репортера, уредника политичке рубрике до истраживања о скривеном уметничком благу.

„Увек ме је занимала уметност. Била ми је потребна промена. Била сам задужена за праћење политичких дешавања у целој Европи у Блумбергу, и то је просто ангажман где немате ниједан тренутак слободног времена. Хтела сам да се вратим истраживању, писању и извештавању кад год је било могуће. Што сам више писала и истраживала о скривеном благу за време нацизма, све је више људи ступало у контакт са мном. Долазили су са својим причама да потражују уметничка дела која су у одређеном историјском периоду од њих одузета. И то је на неки начин била замена за непостојећи закон којим би такав повратак имовине могао да буде оправдан. Ако не постоји закон, онда ти је потребан публицитет, ако не постоји закон, онда треба да будеш у јавности на тај начин“.

Какви су вам се људи обраћали?

— Веома су узбудљиве и потресне биле биографије људи које сам упознавала. То су људи који су побегли пред нацистима и оставили све за собом, који су одлазили у средине где нису знали језик, нису имали вештине, нису знали оно што је у тим земљама било неопходно да би могли да се запосле, да зараде и да обнове своје домове. С друге стране, они су, благо речено, оставили свој сопствени идентитет за собом. Људи нису губили само ствари од вредности, као што су уметничка дела, они су губили и оно што им је представљало најдраже успомене. Наравно, у отимачинама какве су биле спровођене нестајали су и свећњаци и прибори за јело, сребрни предмети… Али они нису тражили само оно што је било вредно. Они су тражили оно што је њима било од посебног значаја, оно што је на њих и у њима оставило најдубљу успомену.

Kетрин Хикли
© SPUTNIK / ДЕЈАН СИМИЋ
Kетрин Хикли

Kолико сте дуго радили на књизи и с којим људима сте све дошли у контакт да бисте заокружили своје истраживање?

— Провела сам годину дана пишући књигу, али сам много година пре тога провела истражујући. Почела сам да пишем новембра 2013, књига је објављена у септембру 2015. Радила сам у архивима у Немачкој, Швајцарској и у Паризу. Отпутовала сам у Њујорк да се видим са Дејвидом Тореном, чијом причом почиње ова књига. Дитрих Гурлит, који је Хилдебрандов сестрић, и Дејвид били су најважнији извори информација за књигу. Обојица су имали више од 90 година и много чега су се сећали.

Kорнелијус на почетку књиге каже да су дела спасена од нациста. Kако ви гледате на то? Да ли то спасавање оправдава крађу?

— Не, дефинитивно не. Kорнелијус Гурлит је био веома необичан тип, самотњак. Имао је психолошке проблеме. И даље је веровао да нацисти хоће да се дочепају његове колекције. И тиме је он оправдавао то што колекцију држи склоњену. Све до 2013. године. У то време, Трећи рајх дефинитивно није постојао. Иронијом случаја власти су му ипак одузеле колекцију. А тога се читав живот плашио.

Kако доживљавате лик Хилдебранда Гурлита? Ако је негативац због илегалног трговања уметничким делима за време Другог светског рата, издаје својих рођака Јевреја — које су његове позитивне стране?

— Позитивна ствар коју је урадио је спасавање уметности коју су нацисти мрзели тако што ју је откупљивао. Преузео је велики ризик тиме што је помагао уметност коју је волео. Он је, наравно, имао профит од тога. Зарађивао је на продаји дела која припадају тзв. дегенеративној уметности.

Kолико су Хитлерови следбеници били упознати са квалитетом дела која су бездушно отимали за време Другог светског рата?

— Они су ту уметност сматрали безвредном. У то време, уметничко тржиште за ту врсту уметности није било развијено. Ти уметници који припадају тој тзв. дегенеративној уметности сада су изузетно поштовани и вредни, али у то време нису били. У иностранству није било развијено тржиште за њихова дела. Није било једноставно продати ту врсту уметничког дела. Било је неколико купаца у Швајцарској, у Базелу и уметнички музеј је купио веома вредна и значајна уметничка дела. Али је људима попут Хилдебранда Гурлита било необично важно да одржавају те контакте.

Ваша књига је окарактерисана готово као криминалистичка прича, али је основа свакако документарна. Kако сте ви као аутор нашли линију између вашег уметничког израза и чињеница?

— То је књига која припада фикцији и фактографији. У њој не постоји ништа измишљено. И било је потребно много истраживања да би се то постигло. Задатак новинара је да исприча добру причу. Мој задатак је био да комбинујем чињенице са добром причом.

Значи нећемо је читати као Лару Крофт и Индијану Џоунса?

— Индијана Џоунс баш и није имао прави етички однос према историјском наслеђу.

Kолико је данас присутна трговина артефактима на црно? Kако јој стати на крај?

— Треба бити опрезан. Постоји криминално подземље. Али људи који су купили велики број дела која су отели нацисти нису знали шта купују. Можемо много да постигнемо буђењем свести о овоме и да имамо бољу документацију и податке о тим делима.

Sputnik

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here