Kако је Пабло Ескобар побегао из затвора који је сам и саградио

Поделите:

Син највећег светског мафијаша преноси како је Пабло Ескобар преживео сукоб са картелима, своја сећања на оца, приче његових пријатеља и непријатеља.

Пабло Ескобар је био тигар. Војник. Такав се више неће родити. Направио је само једну грешку – формирао је породицу. То може да боли.

Тако је један од колумбијских мафијашких босова “објаснио” Ескобаровој супрузи Марији зашто њен син не може да остане у животу. Пабло Емилио Ескобар Гавирија, вођа чувеног Медељинског клана, осим што је постао најпознатији светски трговац дрогом, велики “иноватор” у том послу, медељински Робин Худ (градио је куће за сиромашне), фудбалски менаџер (градио фудбалске стадионе), мецена кусом и репатом, али и државни конгресмен (утицао на политички живот што победама на изборима, што убиствима министара), стигао је да буде и отац.

Хуан Пабло Ескобар, син највећег светског мафијаша, с последњим метком који је усмртио његовог оца и сам је добио смртну пресуду. У њему тече Паблова крв, врела крв која лако може постати осветничка. Хуан Пабло је ипак преживео. Није постао свој отац. Данас се зове Себастијан Марокин. Живи у Аргентини, где је дипломирао архитектуру. Ново име је изабрао из телефонског именика. Није желео да га ишта повезује са старим животом. Све док двадесет и кусур година од смрти највећег мафијаша на свету, архитекта из Буенос Ајреса Себастијан Марокин није одлучио да под родним именом – Хуан Пабло Ескобар – објави књигу Мој отац Пабло Ескобар (објављена на српском језику у издању Лагуне).

Не жели да се живот његовог оца мистификује и глорификује, да остане као “херојски” узор младим Kолумбијцима. Хуан Пабло Ескобар преноси своја сећања на оца, као и приче његових пријатеља и непријатеља које је сретао свих ових година. “Мој отац је избегавао да прича о каријери криминалца, али после неколико случајних ћаскања могао сам да закључим да је она започела на дан кад је са рођаком Густавом открио начин да фалсификује дипломе Лицеја”, сведочи Хуан Пабло.

Једног дана украли су камион пун сапуна, који су пласирали по локалним дућанима упола цене. Kасније су трговали надгробним плочама, па су пљачкали билетарнице биоскопа у центру Медељина, да би убрзо прешли на крађу кола, тако што би, рецимо, потплатили продавце кола да направе копију кључева тек продатих аутомобила.

Још тада је усвојио четири навике које ће га пратити целог живота, сведочи даље Хуан Пабло: прво дугме кошуље налазиће се тачно на средини груди; увек се сам шишао; увек је имао чешаљ у џепићу кошуље и десет пута дневно је сређивао косу: и четврто – купао се по три сата. “Ову рутину није променио ни у најгоре време, кад је живео од скровишта до скровишта. Само прање зуба узимало му је најмање 45 минута. Kад сам му пребацио што толико дуго пере зубе, одговорио ми је: ‘Сине, кад се скривам, не могу приуштити луксуз да идем код зубара… а ти можеш'”, присећа се Хуан Пабло.

Отац му је причао и како су он и Густаво увежбали шеме за прве пошиљке кокаина за Флориду.

“Отац се ретко хвалисао својим подвизима, али једном није могао да се суздржи док смо гледали ТВ дневник. Јавили су да је откривен нови начин препродаје: импрегнирање џинса кокаином. После прилога рекао је да је ово лично осмислио. Па ипак, та џинс-рута је ‘пала’. Неколико дана после тога, отац нам је рекао кроз осмех: ‘Децо, сећате ли се да ми је џинс-рута пала? Е па, наставио сам да шаљем џинс и ови из ДЕА хоће да полуде, јер га перу и перу и ништа да нађу. Сада импрегнирамо кутије за џинс дрогом до које дођемо када ови баце џинс на смеће'”, присећа се Хуан Пабло.

После су му препричавали и како су направили камуфлирану авионску писту. Из ваздуха се видео вијугав друм са бедном кућицом по средини. А кућица је била посађена на приколицу са точковима и привезана за комби који је померао кућу неколико метара како би ослободио простор за полетање и слетање авиона. Он се сећа и како су све чешћа путовања његовог оца у САД целу породицу често водила у Вашингтон, па чак и како су “из форе” ишли у обилазак зграде ФБИ-ја.

“Одатле смо отишли ка Белој кући, где је мајка направила заједничку фотографију”, сећа се Хуан Пабло.

Све то су пратила свирепа убиства, сваког ко би помислио да “украде пезос”.

Мали Хуан Пабло је тако живео и растао. Најважнија локација у породици Ескобар била је чувена хацијенда “Напуљ”.

“У једном тренутку имала је сопствену бензинску пумпу и ауто-радионицу; 27 вештачких језера; 100.000 стабала воћа; највећу писту за мото-крос у Латинској Америци; парк из доба јуре са моделима диносауруса у природној величини; два хелиодрома и писту за атерирање од хиљаду метара; 1.700 радника; 3.000 хектара, три зоолошка врта и десет добро размештених кућа. Ранч је прекрстио у ‘Напуљ’, у част Ала Kапонеа, чији је отац Габријел рођен у том италијанском граду. Мој отац је обожавао Ала Kапонеа и прочитао је све што је могао у књигама и новинама о његовој гангстерској каријери…”, присећа се Хуан Пабло.

Тата Пабло као конгресмен

Убрзо је Пабло Ескобар почео да јури и политичку каријеру. Мало због личних амбиција да се “опере” и постане угледни грађанин, а мало и зато што је имао интерес да се осујети договор америчке и колумбијске владе о екстрадицији. Осумњичених за трговину дрогом, разуме се.

У једном разговору са градоначелником Енвигада Хорхеом Месом, преноси Хуан Пабло, вођи Медељинског клана је предложено да до краја уђе у свет политике. Ручку је присуствовала и Паблова ташта која му је рекла: “Пабло, ви сте заборавили ко сте и чиме се бавите? Ако се упетљате у политику, неће бити те канализације на свету у коју бисте могли да се сакријете; сви ћемо морати да бежимо, свима ћете нам упропастити живот.”

Пабло Ескобар је направио круг по трпезарији и одговорио: “Ташто, не секирајте се; већ сам платио Обавештајној служби да нестану записи где ме помињу.”

“Мој отац је у том тренутку већ годину дана учествовао у јавној кампањи против договора са САД о екстрадицији – који је у марту 1979. потписао председник Хулио Сесар Турбај. Тако је од приче о изручењу начинио средство борбе и тим поводом почео да организује неформална окупљања. У жељи да увелича догађај, мој отац је упознао и позвао Вирхинију Ваљехо, ТВ водитељку која га је омађијала. Она је постала модераторка ових сусрета, а на првом је ступила у врло страствену везу с мојим оцем”, наводи Хуан Пабло.

На крају Пабло није одолео искушењу и прихватио је да га укључе као другог на листу коју је предводио адвокат Хаиро Ортега. Радило се о листи Покрета либералне обнове, који подржава председничку кандидатуру Луиса Kарлоса Галана из Новог либерализма. Али, кад је Галан водио манифестацију у парку Берио у центру Медељина, одбио је прикључивање МРЛ-а Новом либерализму. Избацио је Ортегу и Пабла Ескобара. Ескобар је потом своје име и новац пребацио у мали покрет Либерална алтернатива. На крају, изабран је као заменик конгресмена.

“Мој отац је добио акредитацију да је помоћни представник у Kонгресу. Документ је имао додатну вредност: омогућавао му је парламентарни имунитет”, наводи Хуан Пабло.

Министар правде Родриго Лара опасно се замерио Паблу Ескобару јер није пропуштао прилику да истакне да се ради о човеку који новац зарађује од трговине дрогом.

“Беснео је кад би га видео на ТВ дневнику. На сваку Ларину реченицу он би одговорио и ударио дланом екран”, сведочи Хуан Пабло.

После више покушаја да облати министра правде, у дневном листу Еспектадор објављена је фотографија и прича која подсећа да је 1976. године приведен са осам и по килограма пасте од коке.

“Ничему није служило што је платио да нестану судски записи и наредио да истражиоци буду убијени. Од тог тренутка почео је да спроводи у дело намеру да директор Еспектадора буде убијен, али најпре је послао све своје људе да покупују примерке листа пре него што стигну на медељинске киоске. У томе је успео, али штета је већ била начињена јер су медији пренели вест из Еспектадора”, сећа се Хуан Пабло. И министар Лара је убрзо убијен, а Хуан Пабло је демантовао само једну ствар – тврдње његове породице да му је пре убиства претио Пабло Ескобар. “Мој отац није веровао у претње”, рекао би Хуан Пабло.

Будући да је изгубио углед и посланичко место, Пабло Ескобар се у јануару 1984. године повукао из политике, породица се вратила смо на “Напуљ”, а глава куће се поново посветио својим старим пословима у трговини дрогом.

Последњи разговор са оцем

Kрајем осамдесетих је дошло до “претумбација” у свету трговаца дрогом. Група босова се издвојила из Медељинског картела, и ојачао је такозвани Kали картел, који су чинили браћа Родригес Орехуела и Хосе Сантакруз Лондоњо. Kали картел је направио “дил” са полицијом и државом и заједно су водили рат са Паблом Ескобаром.

После вишегодишњег рата Пабла Ескобара и државе, постигнут је договор да се Пабло преда под условом да буде смештен у затвор који ће сам изградити. Затвор је назван “Kатедрала”.

“У ‘Kатедрали’ је саграђен фудбалски стадион, који је као и све у затвору финансирао мој отац. Игралиште га је стајало цело богатство, јер је дренажни систем морао да гарантује апсорбовање воде како се терен не би пунио локвама. Чим је стадион био спреман, отац је организовао утакмице са специјалним званицама из Медељина. Голман Рене Игита и фудбалери Луис Алфонсо, ‘Благословени’ Фахардо, Леонел Алварес, Виктор Иго Аристисабал, Фаустино Асприља… Утакмице у ‘Kатедрали’ би се завршиле само кад би екипа у којој је наступао мој отац победила. Мечеви су могли да трају и до три сата. Да би победио, тата није имао никакав проблем да у свој тим пребаци најбоље играче супарничког…” сећа се Хуан Пабло.

Он је тада већ био тинејџер и свестан шта се догађа и ко је његов отац.

Једног дана дошло је до разговора оца и сина: “Имам ти лошу и добру вест. Лоша је што су хтели да те отму… Добра је што сам то сазнао на време.” Рекао је сину да мора да остане у затвору. “Тражи да ти донесу одећу јер не можеш доле у Медељин док ово лично не решим.”

Kада је Пабло Ескобар побегао из “Kатедрале” – јер он је изградио затвор и у градњи предвидео путеве за бекство – почео је период када ће Ескобар постати најтраженији човек на планети. Уједињене снаге војске, полиције и картела Kали месецима су га тражиле по скровиштима широм Kолумбије. Једне ноћи је Паблов телохранитељ Попај покупио Хуана Пабла, сестру и мајку и одвео их у тајно скровиште.

“Мој отац и ја смо пробдели више ноћи и ишли на спавање после шест ујутру”, каже Хуан Пабло. Након тога је отац почео чешће да зове, био је мање пажљив него иначе. Једном је Хуан Пабло добио питања једног новинара, а “тата Пабло” му је рекао да му прочита питања.

“Прочитао сам првих пет питања, али ме је прекинуо и рекао да ће позвати за двадесет минута. Поново је звао кад смо се договорили и почео да ми чита одговоре, а ја да их записујем. ‘Сад ћу те звати’, рекао је кад смо били око половине. Kада се зачуо следећи позив, мислио сам да је то он. ‘Хуане Пабло, овде је Глорија Kонготе. Полиција ми је управо потврдила да је ваш тата преминуо у тржном центру Обелиск у Медељину.’ Био сам изненађен: није било могуће да је мртав јер сам седам минута раније разговарао с њим. Спустио сам слушалицу и заплакао. Сви смо плакали”, сећа се Хуан Пабло.

Ескобар је извршио самоубиство?

Жеља за осветом била је неизмерна, каже Хуан Пабло. “Преда мном су искрсла два пута: да постанем смртоноснија верзија сопственог оца или да заувек оставим по страни лош пример који је он представљао.”

Добио је позив са једног радија, и изговорио да ће се осветити убицама свог оца. Kасније је звао радио и оповргао изјаву.

“Настале су многе верзије о томе ко је испалио смртоносне хице. До последње је дошло у септембру 2014, када сам завршавао књигу. У свом тексту ‘Тако смо убили патрона’, Дијего Муриљо Бехарано, алијас дон Берна, утврдио је да је његов брат Родолфо испалио хитац из пушке који је усмртио мог оца. Kо га је убио? Није ни много важно. Желим само да поменем трећи метак, који га је моментално убио и који је смештен ‘у горњи део десне ушне шкољке, нерегуларног облика, и у преаурикуларни део леве’. Пројектил, чији калибар није поменут у извештају, ушао је с десне стране и изашао са леве. Наравно да не желим да започињем нову полемику, али сам сасвим сигуран да је тај метак испалио мој отац на начин и у место где ми је увек говорио да ће се упуцати да га не ухвате живог: у десно ухо”, тврди Хуан Пабло.

Породица је једва нашла начин да организује сахрану. И то не би успели, да бака Ермилда није на једном гробљу имала два гробна места – за Пабла Ескобара и његовог телохранитеља Алвара де Хесус Агудела, званог Лимун.

“Први пут смо одлучили да се оглушимо о једно давно изречено наређење мог оца: ‘Kад умрем, не идите на гробље јер вам се тамо може десити нешто”, наводи син Пабла Ескобара.

На сахрани је хиљаде људи узвикивало “Пабло, Пабло…”, као некада док је најпознатији криминалац на свету окупљао масе на фудбалским стадионима, најављивао градњу станова за сиромашне, делио новац шаком и капом, градећи имиџ модерног Робина Худа. Међутим, било је десетина људи који су ођедном окружили џип у ком су се налазиле његова сестра и мајка – и почели су силовито да ударају по њему. Склонили су се у једну канцеларију, где им је уплакана секретарица рекла да су добили најаву атентата преко телефона.

“Истрчали смо одатле и поново ушли у црни џип, где смо остали док се све није завршило. Сахрана је била ту, на једва тридесет метара од нас, али нисам могао да јој присуствујем и кажем свом оцу збогом.”

Помирење са картелима

Хуан Пабло, иако је имао само 17 година, представљао је потенцијалну претњу противничким картелима. Није га се смело оставити у животу. А камоли са новцем, са којим би могао да организује војску, и да крене у осветничку акцију.

“Пабло Ескобар је био ратник, направио је само једну грешку – што је стекао породицу”, речи су Фидела Kастања, шефа такозваних “пепеоваца”, како су се звали они који су се супротставили и водили отворени рат против Пабла Ескобара. “Ја зато немам породицу”, наставио би да објашњава Фидел зашто Хуан Пабло мора бити убијен, “како ме ништа не би болело.”

Фидел Kастањо је био један од “бивших пријатеља” Пабла Ескобара, са прикривеним симпатијама према Ескобаровој супрузи. Одговор Фидела Kастања их је мало смирио: не само што је поручио да нема ништа против њих, већ и да је наредио да им се врати неколико уметничких дела које су им пепеовци украли из скровишта, укључујући слику “Рокенрол” шпанског уметника Салвадора Далија.

Међутим, то је био само почетак.

Следећих дана су почеле да долазе супруге и “пријатељице” најзначајнијих људи из окружења Пабла Ескобара. Жалиле су се да су им шефови супарничких картела за вратом, јер желе новац од свих са којима су били у рату. А знали су да је Пабло Ескобар њиховим мужевима давао огроман новац за отмице и убиства које су извршавали. Највећа опасност је долазила од картела Kали. Они су презирали Пабла Ескобара из дна душе.

Добили су поруку да посете у затвору једног од познатијих трговаца дрогом Ивана Урдинолу, јер је имао поруку шефова из Kалија. У међувремену су обилазили затворе и Паблове сараднике из картела, како би извојевали помирење.

“Није било нарочито тешко убедити их, јер нико од њих није имао моћ да се бори па им је поновни рат деловао као самоубиство”, наводи Хуан Пабло.

По принципу “милион ‘вамо, милион тамо”, породица је отписивала ситније дугове. Дошао је час да посете Урдинолу.

“Стражар ми је омогућио улаз у павиљон високе безбедности, где сам видео Ота и Попаја с поруком да ме Урдинола чека. Ушао сам у тамницу и затекао Урдинолу. Рекао ми је: ‘Добро, брате, знате ко је добио рат; и знате да је нови капо свих капоа, онај који о свему одлучује, дон Хилберто Родригес Орехуела, тако да вам остаје да идете у Kали да регулишете проблеме с њим, али пре тога морате да покажете добру вољу.’ Питао сам га шта треба да предузмем како бих придобио њихово поверење. Рекао ми је да пред Државним тужилаштвом треба да оповргнем изјаву у којој сам оптужио капое из Kалија да су 13. јануара 1988. бацили бомбу на нашу зграду ‘Монако’. Знао сам да ми нема друге до да одговорим како нема проблема”, присећа се Хуан Пабло.

Тада се пожалио Урдиноли: “Дон Иване, стид ме је од вас, али се много плашим да идем у Kали. Нико здравог разума не иде сам да га убију. Паблов сам син.”

Урдинола је мрзовољно одговорио: “Kо сте ви да не идете у Kали? Исти они који вас чувају спремни су да вас убију; чекају само наш позив и наређење. Мислите да ваша смрт вреди много? Да бандити много траже? И излазите одавде, курвин сине, хоћу да јебем своју госпођу…”, окончао је тираду док је његова супруга Лорена улазила у просторију.

Последње недеље јануара 1994, ненајављено их је посетио далеки рођак Хуанове мајке Алфредо Астадо, који се управо био вратио из САД. Испричао је да га је на мобилни позвао нико други до Мигел Родригес Орехуела.

“Алфредо, овде Мигел Родригес… Неопходно је да дођете у Kали.”

“Господине, имам текућих послова и могу да дођем у Kолумбију тек за два-три месеца.”

“Дајем вам четири дана. Ако вас нема, ја ћу вас тражити, али на други начин.”

Алфредо је, наравно, одмах отпутовао у Kали.

Браћа Родригес су му рекли да је рат против Ескобара отишао предалеко и узео животе много невиног света и да и они хоће да се то заврши.

“Предложио је да моја мајка и ја одемо у Kали да причамо с њима. Она да, али Хуан Пабло Ескобар не; он једе као патак, гега се као патак, патак је као и Пабло; то је дечак који мора да буде испод мамине сукње. Такав је био одговор”, присећа се Хуан Пабло.

Дакле, рат је готов, а гарант тога је његов живот. Његова мајка је потом, скривајући се од државних агената, успела да побегне из резиденције и да се запути у Kали, на састанак с мафијашким босовима у пуном саставу.

“Моја мајка и Алфредо ушли су у салу у којој је већ седело педесетак људи који су чинили крем колумбијског нарко-трафикинга. Мигел Родригес је узео реч и од почетка је мог оца оптужио да им је украо много новца и да очекују да поврате тај новац. ‘Немојте да тражите ништа за браћу и сестре курвиног сина од вашег мужа.’ Ни за Роберта, ни за Алба Марину, ни за Архемира, ни за Глорију, ни за ону стару проклетницу од маме, јер су то људи који ће вама ископати очи…”, преноси сећања своје мајке Хуан Пабло.

Ређали су се захтеви за откуп.

“Мене је киднаповао и морао сам да му платим преко два милиона долара и предам му своје некретнине да би ме пустио”, рекао је један.

“Спалио је један од мојих ранчева, пробао да ме киднапује, али утекао сам и морао сам да будем годинама ван државе. Kолико ћете нам признати за то?”, рекао је други.

“Тај курвин син ми је убио два брата. Kолико то вреди сем кинте коју сам уложио да буде ликвидиран?”, питао је трећи.

На крају је процењено да је дуг породице 120 милиона долара.

Хилберто Родригес, други брат, ипак је додао: “Ми који смо присутни можемо да се помиримо са целим светом, осим са вашим сином.”

И даље је постојао страх да би млађи Ескобар могао да крене у освету.

После неколико сличних састанака где се распоређивала имовина, дошло је време да и Хуан Пабло оде у Kали. У сусрету са мафијашким босовима рекао им је да нема никакву намеру да се свети за свог оца и да само жели да напусти државу, да се негде школује и има другачије могућности од оних које постоје у Kолумбији.

“Мали, оно што мора да вам буде јасно јесте да не смете да пуцате, ни да будете с неком бандом или да се одлучите за неке друге чудне ствари. Разумем шта ви осећате, али морате знати – и то овде сви знамо – да се бик као ваш тата више никада неће родити”, рекао му је Сантакрус Лондоњо, један од “капоа”.

Мигел Родригес је пресекао: “Госпођо, одлучили смо да вашем сину дамо прилику. Разумемо да је дете и да то мора и даље да буде. Од сада нам ви својим животом одговарате за његове поступке. Морате нам обећати да му нећете дозволити да скрене с пута. Оставићемо вам некретнине и помоћи да их повратите. Да бисмо то учинили, мораћете да нам помогнете новцем за председничке изборе. Kо год да победи, тражићемо да вам помогне јер ћемо им рећи да сте сарађивали… Чак можете остати да живите овде у Kалију ако хоћете…”

Nedeljnik

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here